ЗАБЛУДЕ О ЉУДСКИМ ПРАВИМА У ИСЛАМУ

ЗАБЛУДЕ О ЉУДСКИМ ПРАВИМА У ИСЛАМУ

ЗАБЛУДЕ О ЉУДСКИМ ПРАВИМА У ИСЛАМУ

شبهات حول حقوق الإنسان في الإسلام باللغة الصربية

 

 

Абд Ер-Рахман ибн Абд Ел-Керим Еш-Шиха

د. عبد الرحمن بن عبد الكريم الشيحة

 

Превод:

EUROPEAN ISLAMIC RESEARCH CENTER (EIRC)

المركز الأوروبي للدراسات الإسلامية

& Мустафа Голош

Ревизија:

Фарис Даутовић

 

WWW.ISLAMLAND.COM

 

 

У ИМЕ АЛАХА ЕР-РАХМАН (МИЛОСТИВОГ), ЕР-РАХИМ (САМИЛОСНОГ)

 

СВА ХВАЛА И ЗАХВАЛА ПРИПАДАЈУ АЛАХУ, НЕКА ЈЕ САЛЕВАТ, СЕЛАМ И СПАС НА НАШЕГ ВЕРОВЕСНИКА МУХАМЕДА, ЊЕГОВУ ПОРОДИЦУ И АСХАБЕ. А НАКОН ТОГА...

 

ПРЕДГОВОР

 Свако људско друштво мора имати права и прописе у складу са којима чланови те заједнице обављају своје послове и одговорности, уживају у миру, безбедности и стабилности, а све то гарантује њихову лојалност том друштву. На глобалној сцени данашњице постоје три типа друштва где у првом случају појединац ужива сво поштовање и има предност на рачун заједнице којој је забрањено угрожавање његове слободе. Појединцу су дата скоро неограничена права што се негативно одражава на друштвени живот и бива узрок пропадања и суноврата друштва у блато криминала и гнусних злочина. Ово је карактеристично за капитализам. Други тип друштва карактерише поштовање и давање предности заједници на рачун појединца коме су воља и права ускраћени. У таквом друштву воља појединца је небитна, лишен је свих права осим оних која му заједница или представници у држави доделе. То су права која су у интересу заједнице и овакав облик друштва се назива комунизам. Трећи тип друштва је оно друштво у којем се не фаворизују ни појединац ни заједница већ се сваком даје право које му припада. Појединац има права која се односе на друштво, а и друштво има своја права која се односе на појединца. То су права која су у складу са околностима и условима, а ако дође до сучељавања онда интереси заједнице имају приоритет у односу на личне интересе. У наредним страницама ћемо представити права човека у окриљу ислама заснована на Алаховој Узвишени. књизи и сунету Његовог Посланика Мухамеда, нека су на њега Божји мир и спас, два главна извора у исламу. Та права желе од човека да буде човек у погледу својих особина и свог опхођења према другима. У потпуности сам сигуран да је у спровођењу, примени ових права и њиховој имплементацији у нашој стварности срећа за човечанство и да се на тај начин може постићи и остварити све оно чему друштва и заједнице теже у погледу безбедности и просперитета јер ова права нису резултат социјалних искустава и идеја, привремених потреба или политичких праваца. Оно што ме чини сигурним по питању ове констатације је чињеница да онај ко је успоставио ова права је Створитељ човечанства и та права су у интересу човека и тичу се његовог бивствовања. Исласмски законодавни извори, Кур’ан часни и сунет Посланика, нека су на њега Божји мир и спас, су пуни права и одлука, а прво од њих се односи на почаст која је указана људскоме роду у односу на остале па каже Узвишени Алах Узвишени:

Ми смо синове Адемове, доиста, одликовали; дали смо им да копном и морем путују, и опскрбили их укусним јелима, и дали им велике предности над многима које смо створили. (Ал-Исра’ 70)

 Ова почаст подразумева и захтева да човек има права која му гарантују опстанак, континуитет, слободу и дат му је свет, космос на коришћење уз обавезе намесништва како објашњава Алах Узвишени:

Он чини да једни друге на Земљи смењујете и Он вас по положају једне изнад других уздиже… (Ал-Ан’ам 165)

 Људска права у исламу не трају само за време живота већ се настављају и након смрти. Једно од права човека у исламу након своје смрти је да буде огасуљен (окупан), намирисан, умотан у беле ћефине (платно), да му се клања џеназа (да му се обави погребна молитва) и да се моли за његову душу. Од Ебу Хурејре се преноси да је чуо Посланика, нека су на њега Божји мир и спас, да је рекао: “Када клањате џеназу умрломе довите(молите) за њега искрено.”[1] (Ебу Давуд, Ибн Хибан) Дова треба бити искрена уз присутност срца.

 Такођер је забрањено повређивање и сакаћење тела (искривљивање, сечење делова) на основу речи Посланика, нека су на њега Божји мир и спас: “Ломљење костију умрлог је као да то чините живом човеку.” (Ебу Давуд)

 Забрањено је откривање, ископавање и пљачкање гроба, као и седење или гажење истог јер је Мухамед, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: “Да неко од вас седне на жеравицу па да му изгори одећу и стигне до коже боље му је него да седне на кабур (мезар) (гроб).”[2] (Сахиху Муслим)

 Такођер, једно од права човека након смрти је заштита његове части и забрана спомињања умрлог по лошем јер се преноси да је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: “Спомињите ваше умрле по добру, а оно лоше о њима избегавајте.”[3] (Ебу Давуд, Тирмизи, Хаким, Бејхеки – хадис је даиф (слаб)

 Породица и рођаци су дужни да моле за опрост и милост према свом умрлом, а опоруке и дугове да подмире јер је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао човеку који га је питао: “О Алахов Посланиче, шта могу учинити од доброчинства према мојим родитељима након њихове смрти­­­?­­” Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, му одговори: “Моли се и тражи опроста за њих, подмири њихове дугове, чувај родбинске везе које су они чували и поштуј њихове пријатеље.”[4] Мисли се на дугове и опоруке ако су их имали пре смрти. Хадис бележе Ебу Давуд, Ибн Маџе, Ибн Хибан, Хаким, сенед (ланац) хадиса је веродостојан, а шејх Албани га је оценио слабим.

 Онај ко буде читао о овим правима можда ће наћи да се на та иста права позивају неке организације и институције попут организација за људска права и сл. Међутим, оно са чим је ислам дошао претходило је овим организацијама и уређењима пре више од 14 векова.

 Знајући да су права која су усвојиле организације мањкава и непотпуна јер у већини случајева нису успостављена ради заштите човека као човека већ да би се он искористио, ради експлоатације његове снаге и потенцијала у остваривању одређених циљева, ситних личних или локалних интереса. Доказ овоме јесте то што се велики број ових права крши према већини људи у провинцијама. Паралелно са тим запазићемо клонулост и индолентност према флагрантном кршењу права од стране управо оних држава које се хвале и диче заштитом права. Узрок њиховог нереаговања на кршење права није у томе што оне то не могу променити већ су то њихови интереси који их спречавају да се мешају у унутрашње ствари и послове држава.

 Људска права у исламу не трпе индолентност и додворавање. Када је Омер бин Хатаб био обавештен о преласку на ислам арапског хришћанског краља Џебле обрадовао се његовом преласку на ислам, а затим га позвао да га види у Медини. Каже се чак да је он затражио дозволу да дође што му је Омер р.а. и дозволио. Када је стигао у Медину хришћански краљ је ушао код Омера р.а. назвао му селам, а Омер р.а. му је изразио добродошлицу и показао му да седне поред њега. Те године су заједно обавили хаџ и док је краљ тавафио око Ка'бе један човек из племена Бену Фазарах је згазио краљев огртач који се олабавио, а Џебла је ударио овог човека руком и сломио му нос. Неки кажу да му је ископао око. Затим се човек из племена Бену Фазарах жалио Омеру р.а. и тражио своје право, а са њим је био и велики број његових саплеменика. Омер бин Хатаб их је суочио па је Џебла признао кривицу. Рече Омер р.а. краљу Џебли да овај човек има право на одмазду код њега на шта је краљ рекао – Како? Ја сам краљ, а он је обичан човек, бедуин!? Омер р.а. одговори – У исламу сте обојица једнаки и немате предности један над другим осим по богобојазности. Каже Џебла – Мислио сам да ћу у исламу бити још јачи и угледнији него што сам био у џахилијету (периоду пре ислама). Омер р.а. му рече – Остави се тога, него види да вратиш право овом човеку како би он био задовољан. Рече Џебла – Онда се ја враћам хришћанству. Омер каже – Ако се вратиш хришћанству бићеш погубљен. Када је Џебла видио да је Омер био озбиљан рече – Размислићу о овоме вечерас и удаљи се од Омера р.а. Када је пала ноћ вратио се своме народу и са онима који су му се покоравали отишао у Шам, а затим у Византију код Херакла у Константинопољ. Херакле му је указао добродошлицу и дао му велику награду, поклоне и учинио га својим сарадником и пријатељем.[5]

 Ислам се супроставља заштити личних права на рачун других и отклања неправду од потлачених. Рекао је Узвишени Алах:

А зашто се ви не бисте борили на Алаховом путу за потлачене, за мушкарце и жене и децу, који узвикују: "Господару наш, избави нас из овога града, чији су становници насилници, и Ти нам одреди заштитника и Ти нам подај онога ко ће нам помоћи!" (Ан-Ниса’ 75)

 Ова права су загарантована и муслиманима и немуслиманима. Рекао је Алахов Посланик, нека су на њега Божји мир и спас: „Не чините насиље над онима са којима имате споразум (који су под заштитом исламске државе, плаћају џизју), не омаловажавајте их, не оптерећујте их прехо њихових могућности, не узимајте од њих ништа без њиховог допуштења, а онај ко то прекрши ја ћу бити његов тужилац на Судњем дану.“ (Бележе га Ебу Давуд и Бејхеки, а шејх Албани га сматра веродостојним)

 Такође је казао Мухамед, нека су на њега Божји мир и спас: „Не чините насиље над онима са којима имате споразум (који су под заштитом исламске државе, плаћају џизју), не омаловажавајте их, не оптерећујте их прехо њихових могућности, не узимајте од њих ништа без њиховог допуштења, а онај ко то прекрши ја ћу бити доказ против њега на Судњем дану. Затим је Алахов посланик показао прстом на своје груди па наставио – Ономе ко убије некога ко је у Алаховој и заштити Његова Посланика Алах ће му забранити да осети мирис џенета (Раја) иако се он простире на раздаљини од 70 година хода.“[6]

 Примена људских права која је ислам прописао у муслиманским државама уско је повезана са вером и спроводи се у оној мери у којој се спроводи сама вера и њени прописи. Има оних који би да спроводе и живе по исламу у целости, има оних који од ислама узимају оно што одговара њиховим интересима и циљевима, а има и оних који се крију иза ислама како би му наудили и искривили га. Због тога онај ко је разуман, коректан и логички размишља, а нарочито од немуслимана, када жели дати суд о исламу и људским правима у оквиру њега треба да га посматра као посебан програм и пут, неовисан систем који нема везе са делима појединаца, скупина или држава зато што примена ових права у исламском свету, као што смо претходно споменули, сразмерна је примени и придржавању верских (шеријатских) прописа у овим државама. Програм и када је добар дешавају се пропусти у самој примени јер се у пракси увек догађају мањкавости. Споменућемо следећи пример: ако би нека особа која се приписује исламу, имала при себи све најгоре особине попут лажи, проневере, преваре, обмане, издаје и сл. да ли би то значило да ислам са својим програмом позива и одобрава тако лоше особине? Најважније у овој ситуацији је вратити се на изворна и исправна учења ислама како би човек на прави начин спознао ислам и савршеност Алаха Узвишеног. А што се тиче недостатака и мана, оне нису својствене само муслиманима већ цијеломе човечанству и јављају се подједнако у свим аспектима живота, како свакодневном тако и у верском и друштвеном.

 

 

Абд Ер-Рахман ибн Абд Ел-Керим Еш-Шиха

../../../../../../../Documents/MY%20SITES%20&%20PROJECTS/PROJECTS%20&%20SITES/ISLAML

WWW.ISLAMLAND.COM

[email protected]

 

 

ИСЛАМ И БРИГА ЗА ОБЕЗБЕЂИВАЊЕМ ОСНОВНИХ ПОТРЕБА

 Ислам настоји и тежи здравом друштву путем обезбеђивања и гарантовања основа које ће послужити да чланови тог друштва у потпуности остваре своја права у њему како би уживали у благодатима удобно и спокојно, удисали слободно ваздух далеко од робовања људима и како би водили нормалан живот уживајући сва шеријатска права. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: „Ваша крв, ваш иметак и ваша част су свети као што су свети овај дан, овај месец и овај град.“[7]

 Ислам настоји формирању друштва у коме су осигурани:

  1. Безбедност у свим облицима:
  • Безбедност иметка. Рекао је Узвишени Алах:

О верници, једни другима на недозвољен начин имања не присвајајте – али, дозвољено вам је трговање уз обострани пристанак… (Ан-Ниса’ 29)

  • Безбедност части. Каже узвишени:

Оне који окриве поштене жене, а не докажу то с четири сведока, са осамдесет удараца бича избичујте и никада више сведочење њихово не примајте; то су нечасни људи.

(Ан-Нур 4)

  • Безбедност живота. Каже Алах Узвишени:

Реци: "Дођите да вам кажем шта вам Господар ваш прописује: да Њему никога равним не сматрате, да родитељима добро чините, да децу своју, због неимаштине, не убијате – Ми и вас и њих хранимо – не приближавајте се неваљалштинама, биле јавне или тајне; не убијајте оног кога је Алах забранио убити, осим када то правда захтева – ето, то вам Он препоручује да бисте размислили.

(Ал-Ан’ам 151)

  • Безбедност и очување разума. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Све оно што опија спада у алкохол, а све врсте алкохола су харам (забрањени).”[8]

 Није дозвољено застрашивати људе нити ширење страха међу њима било претњама или говором. Преноси се да је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: “Онога ко уплаши верника Алах неће заштитити страхота Судњега дана.”[9] (Бележи га Таберани, а шејх Албани га је оценио слабим у делу “Даифул-џами’” број 5362)

 Такође није дозвољено показивати оружјем према људима. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Нека нико од вас не показује оружјем ка своме брату, јер не зна да ли ће ћаволи управљати његовом руком и тако га стровалити у ватру.”[10] Мутефекун алејх

 “Управљати његовом руком” значи причинити му лепим могућност ударца што може довести до остваривања истог, а то води нереду. “Стровалити у ватру” је метафора која указује на велики грех због којег ће ући у ватру.

 Ислам жели мирно друштво у којем ће човек моћи да путује, послује и зарађује по Алаховој земљи. Због тога су и прописане казне у исламу како би се санкционисао онај ко покуша да угрози мир и стабилност исламског друштва.

 

  1. Обезбеђивање хране у друштву, а то се огледа у седећем:
  • Обезбедити посао за радно способне како би подмирили своје потребе и удовољили својим жељама кроз подстицање људи на рад. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Да неко од вас узме уже па на својим леђима донесе товар дрва па их прода, то му је боље него ли да моли од људи, дали му они нешто или га одбили.”[11]
  • Збрињавање и снабдевање из бејтулмала (државне касе) оних који су неспособни за привређивање због болести и старости, као и оних који су изгубили породицу, тј. своје храниоце. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Ко остави иметак, тај иметак припада његовој породици, а ко остави какав дуг или породицу без иметка, ја ћу се побринути о дугу и о њима, јер сам ја старатељ верника.” Хадис је сахих (веродостојан), бележе га Ахмед и Муслим.

 

  • Обавезна садака (милостиња) за сиромашне и убоге у муслиманском друштву јер они имају право и на прописани зекат (обавезну милостињу) којег дају богати муслимани. Зекат – обавезна милостиња је основни принцип друштвене солидарности у исламу, а узима се од богатих и даје се сиромашнима, јер је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао Муазу ибн Џебелу када га је послао у Јемен: “…и обавести их да им је Алах наредио да издвајају зекат из својих иметака који се узима од богатих и даје се сиромашнима.”[12]

 

  • Добровољна садака (милостиња) коју муслиман даје драге воље како би подмирио потребе свога брата покоравајући се наредби Алаха Узвишени. и тражећи Његово задовољство. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “О људи! Ширите селам, чувајте (спајајте) родбинске везе, храните сиромашне, клањајте ноћу док људи спавају – ући ћете у џеннет (Рај) с миром.” Тирмизи, сахих.

Такође је рекао: “Ко отклони му’мину (вернику) тешкоћу од овосветских тешкоћа, Алах ће њему отклонити тешкоћу од тешкоћа Судњега дана. А ко олакша ономе који је у невољи, Алах ће њему олакшати и на овом и на будућем свету. А ко сакрије (срамоту) муслимана, Алах ће сакрити (његову срамоту) и на овом и на будућем свету. Алах помаже Своме робу онолико колико он помаже своме брату.” (Бележи га Муслим)

Такође је казао Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Најдражи људи Алаху су најкориснији народу (од којих народ највише користи има). Најдраже дело Алаху јесте:

■ она радост и весеље коју унесеш у неког муслимана, 
■ или да му отклониш неку недаћу и бригу, 
■ или да отклониш од њега глад (тј. да га нахраниш),
■ или да му подмириш неки његов дуг.

■ Да будем ту са својим братом који је у потреби и недаћи некој драже ми је него да проведем месец дана у и’тикафу (боравка) у овом месџиду (тј. Посланиковој џамији у Медини).

■ Ко сузбије своју љутњу и стрпи се у моментима љутње, Алах ће му прикрити његове махане (срамоте).

■ А ко сакрије и неутралише свој бес онда када је у могућности да га испољи, Алах ће му испунити срце задовољством на Судњем дану.

■ Ко буде са својим братом у недаћи и потреби док је не стабилизује (тј. отклони и неутралише), Алах ће стабилизовати и ојачати његова стопала на Дан када ће стопала нестати и пропасти. Доиста лош ахлак (понашање) квари дела као што сирће квари мед.“ Сахихул-џами’

  • Жестока претња ономе ко се не брине и не интересује за стање своје браће муслимана. Рекао је Мухамед, нека је на њега Божији мир и спас: “Нико од вас неће бити прави верник све док своме брату не буде желео оно што жели себи.” Мутефекун алејх

 

  1. Обезбедити образовање и учинити га доступним. Рекао је Узвишени Алах:

Алах ће на високе степене уздигнути оне међу вама који верују и којима је дато знање. (Ал-Муџадилах 11)

 Образовање и студирање у исламском друштву није само право сваког појединца већ је и обавеза. Обавезно је учити и студирати оно чиме се бавимо било да се ради о верским или дуњалучким (овосветским) стварима и пословима, а на држави је да обезбеди и омогући све услове и средства како би помогла у томе. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Тражење знања је обавеза сваког муслимана.”[13] Сахихул-џами’: 3913, Сахихут-тергиби вет-терхиб: 72.

Ислам сматра сваку врсту труда и напора уложеног у тражење знања, студирање, подучавање једним од путева ка Рају. Рекао је Алахов Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: „Ко крене путем стицања и тражења знања Алах ће му олакшати пут ка Рају.“[14]

У исламу је скривање знања и његово неширење од најсртоже забрањених ствари и на тако нешто се упозорава па је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: „Ко буде скривао знање Алах ће му на Судњему дану ставити узде од ватре.“[15] („ставити узде“ значи да ће му Алах забранити да говори тако што ће му на уста ставити узде од ватре)

 

  1. Обезбеђена здравствена заштита и лечење и то у следећим аспектима:
  • Забрана свега онога што нарушава људско здравље као што је конзумирање алкохола и дроге. Рекао је Алах Узвишени:

О верници, вино и коцка и кумири и стрелице за гатање су одвратне ствари, шејтаново (ћавоље) дело; зато се тога клоните да бисте постигли што желите.

(Ал-Маидах 90)

  • Забрана конзумирања стрвине, крви и свињског меса. Рекао је Узвишени:

Забрањује вам се стрв, и крв, и свињско месо, и оно што је заклано у нечије друго, а не у Алахово име, и што је удављено и убијено; и што је стрмоглављено, и рогом убодено, или од звери начето – осим ако сте га преклали – и што је на жртвеницима жртвовано, и забрањује вам се гатање стрелицама. То је порок! (Ал-Маидах 3)

  • Забрана неморала попут хомосексуализма, блуда и лезбејства. Каже Алах Узвишени:

 И што даље од блуда, јер то је разврат, како је то ружан пут! (Ал-Исра’ 32)

  • Заштита друштва, информисање и правовремено извештавање путем средстава здравствене заштите, изолација или стављање у карантин како унутар тако и вани у случају заразних болести. Рекао је Мухамед, нека су на њега Божји мир и спас: “Ако чујете да се појавила куга у некој земљи не улазите у њу, а ако се у њој задесите не излазите из ње.”[16]

Лична заштита се подразумијева јер је рекао Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Онај ко је болестан нек се не меша са здравима.”[17]

 Све што је претходно споменуто је обавеза сваког човека. Рекао је Мухамед, нека је на њега Божији мир и спас: “Ко осване спокојан у својој заједници, здравог тела и има хране за дан и ноћ као да је сакупио дуњалук (овај свет).[18] Сахихул-џами’

ЈЕДНАКОСТ У ИСЛАМУ

 Ислам је порадио на уклањању свега онога што може резултирати неједнакост и разлике међу члановима муслиманског друштва било да се ради о пореклу, боји коже, нацији или језику. Каже Алах Узвишени:

 О људи, бојте се Господара свога, који вас од једног човека ствара, а од њега је и дрúгу његову створио, и од њих двоје многе мушкарце и жене расејао. (Ан-Ниса’ 1)

 На овај начин ће сви припадници заједнице уживати своја прописана права, сваки појединац ће се осећати једнаким и нема специјалних права за неке скупине у односу на друге. Рекао је Мухамед, нека је на њега Божији мир и спас: “О људи! Ваш Господар је један, од истог сте оца и нема предност арап над неарапом, нити неарап над арапом, припадник црвене расе нема предност над припадником црне и обратно, осим по богобојазности.”[19] Сахих

 Корен и порекло људскога рода у исламу је један и нема места за било какву охолост и уздизање на рачун порекла, ни за потцењивање, презир људи и угрожавање њихових права. Рекао је Мухамед, нека је на њега Божији мир и спас: “О људи, Алах је од вас отклонио џахилијетске (паганске) обичаје, величање и хвалисање на рачун својих предака. Постоје две врсте људи: богобојазни који су најугледнији код Алаха и охоли који немају никакву вредност код Алаха. Сви људи су синови Адема, нека су на њега Божји мир и спас, а Алах је Адема створио од земље.”[20] Сахих – “Ас-сахиха”: 2803

 Ислам не толерише неправду, неједнакост и охолост на рачун боје и националне припадности и оно што се у данашње време назива расизмом. Јевреји и кршћани сматрају да су они изнад осталих људи и то Алах Узвишени. појашњава, а такође каже и да су сви људи исти, да нема разлике међу њима осим по богобојазности:

И јевреји и хришћани кажу: "Ми смо деца Божија и миљеници Његови." Реци: "Па зашто вас онда Он кажњава због греха ваших?" А није тако! Ви сте као и остали људи које Он ствара. (Ал-Маидах 18)

 Од Ма’рур бин Сувејда се преноси да је рекао: “Видео сам Ебу Зера Ел-Гифарија, а на њему и његовом слуги је била подједнако лепа одећа. Упитали смо га о томе па је он одговорио: “Грдио сам једног човека па се он пожалио на мене Посланику, нека су на њега Божји мир и спас, а Веровесник, нека су на њега Божји мир и спас, ми је рекао: “О Ебу Зере, јеси ли га грдио због његове мајке? Доиста си ти човек у коме има џахилијетских (паганских) особина. И ваше слуге су вам браћа, Алах их је учинио подређеним вама. Ко има слугу нека га нахрани од онога што и сам једе, нека га одене као што и себе облачи (истом врстом одеће), не оптерећујте их преко њиховој могућности, а ако их задужите нечим што нису у стању урадити помозите им.” Бухари

 Када је реч о ибадету људи, такође влада једнакост између богатог и сиромашног, надређеног и подређеног, белца и црнца, угледника и скромнога. Не постоје посебне наредбе и забране које се односе на само одређене скупине. Сви су пред Алахом исти, каже Алах Узвишени:

Ко чини добро, у своју корист чини, а ко ради зло, на своју штету ради. – А Господар твој није неправедан према робовима Својим. (Фуссилат 46)

 У области шеријатског суда и примене казни сви су људи једнаки и не постоје посебне казне за поједине скупине. Дакле, ниједна скупина није повлашћена у односу на другу. Од Аише р.а. се преноси да су се Курејшије забринуле за једну угледну жену из племена Махзум, која је починила крађу па су рекли: “Ко ће стати у њену заштиту код Алаховог Посланика, нека су на њега Божји мир и спас? Рекоше: “А ко би се усудио да то учини осим Усаме бин Зејда због посланикове љубави према њему. Усаме бин Зејд је разговарао са Послаником, нека су на њега Божји мир и спас, а он му рече: “Зар се залажеш да се не изврши једна од Алахових казни? Затим је Алахов Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, устао и обратио се људима: “Доиста су они пре вас пропали зато што када би украо неко од угледника прошао би некажњено, а када би украо неко од слабих над њим би спровели казну. Тако ми Алаха, када би Фатима, моја ћерка, украла одсекао бих јој руку.”[21]

 Сви полажу подједнака права на национална богатства и ресурсе. Овде се мисли на иметак из државне касе муслимана, а не на оно што појединци добијају као плате за послове које обављају. Једне прилике је Ебу Бекр, први халифа након Посланика, нека су на њега Божји мир и спас, делио поклоне муслиманима подједнако па му би речено: “О халифо Алаховог Посланика, ти си ово поделио свима подједнако, а међу људима има оних који су пре примили ислам па зашто њима ниси дао предност због тога? Ебу Бекр одговори: “Што се тога тиче није ми познато, то је нешто за шта Алах награђује. У овоме мора бити заступљена једнакост према свима, а они који су радили зарад Алаха код Њега их чека награда. На овај иметак имају право и доброчинитељи и грешници без обзира на њихова дела.”[22]

 Сваки појединац, члан муслиманског друштва има право да користи добра која је Алах дао на овоме свету и космосу, а на исламској држави је да обезбеди начине и прилике за организовано искориштавање ових богатстава и ресурса без могућности монопола од стране оних који раде на самој експлоатацији. Рекао је Алах Узвишени:

 Он вам је Земљу погодном учинио, па ходајте пределима њезиним и храните се оним што Он даје, Њему ћете после оживљења одговарати. (Ал-Мулк 15)

 У исламу, када је реч о људским вредностима влада једнакост међу свима и нема разлике, супротности нити пристрасности. Што се тиче овосветских ствари, разлика и диспаритет су на страни оних који раде у односу на оне који су лењи, као и на страни добрих и часних у односу на оне који шире неред. Рекао је Узвишени:

Свима ће припасти награда или казна, већ према томе како су поступали, јер је Господар твој бдео над оним што су радили. (Ал-Ан’ам 132)

ИСЛАМ И ЧУВАЊЕ ОСНОВНИХ ПОТРЕБА

 Ислам је дошао да усаврши верозаконе пре њега, а посланик ислама Мухамед, нека су на њега Божји мир и спас, је печат свих посланика и веровесника пре њега нека је мир на све њих. Као и претходни шеријати (верозакони), ислам тежи да обезбеди и осигура основне потрепштине за миран живот и његов опстанак, као на пример:

 

ЧУВАЊЕ ВЕРЕ

 Вера је убеђење које почива на принципима и вредностима које организују живот појединаца и друштва. Нека од тих убеђења су чисто духовне природе, а нека се супротстављају здравом разуму и природи на којој је човек створен и маниифестује се кроз некакав “цивилизовани” смисао или тренд. Овде мислим на веровања која се огледају у упућивању дова (молитви) свецима и обожавању створења о чему и Алах Узвишени. говори:

Неки поред Њега божанства прихватају која ништа не стварају, а која су сама створена… (Ал-Фуркан 3)

 Једно од веровања је и слеђење страсти, удовољавање нагонима и прохтевима. То је материјализам у коме је материја света, а све друго се одбацује и одбија. Наш Господар Узвишени нас је обавестио о томе па каже:

Реци ти Мени ко ће упутити онога који је страст своју за бога свога узео. (Ал-Џасијах 23)

Од ових веровања је оно које је истовремено и душевно и материјално, а то је ислам који не раздваја душу и тело већ између њих успоставља чудесну равнотежу како не би дошло до тога да једна од ове две ствари чине неправду другој. Ислам наређује бригу о души и телу подједнако, а забрањује све оно што шкоди и души и телу. Каже Алах Узвишени:

 Настој да тиме што ти је Алах дао стекнеш онај свет, а не заборави ни свој удео на овоме свету и чини другима добро, као што је Алах теби добро учинио.

(Ал-Касас 77)

Господару наш, подај нам добро и на овоме и на ономе свету, и сачувај нас патње у огњу! (Ал-Бакарах 201)

 Ислам је дакле и религија и држава истовремено. То је вера којом је Алах задовољан да буде последња вера и печат свих вера читавом човечанству и он је средина која се не супротставља здравој природи на којој је човек створен. Друштво које је прихватило ислам има обавезу да га чува и води бригу о њему кроз да’ветске (мисионарске) активности и представљање ислама на најљубазнији начин лепом речју и опхођењем и на тај начин се покоравати речима Алаха Узвишени:

А људима лепе речи говорити и молитву обављати и зекат (милостињу) давати… (Ал-Бакарах 83)

 Исламски принципи позивају и штите ислам кроз оно што садрже и промовишу у смислу добра, правде, љубави и самилости и то су принципи који изграђују примерну заједницу и којима тежи сваки човек, настоји да их постигне и живи под окриљем истих.

Начини и средства чувања вере

  1.  Наређивање сљедбеницима ислама да воде рачуна о чувању вере кроз исправно учење и интерпретацију далеко од претеривања, екстремизма попуштања (занемаривања наредби и прописа), радећи у складу са речима Посланика, нека је на њега Божији мир и спас: “Алах ме није послао да отежавам и грубо поступам, већ да подучавам и олакшавам.” Муслим
  2. Наређивање следбеницима ислама да не изазивају непријатељство према исламу тако што ће људима наметати веру силом и принудом. Рекао је Узвишени:

И реци: "Истина долази од Господара вашег, па ко хоће – нека верује, а ко хоће – нека не верује!" Ми смо неверницима припремили ватру чији ће их дим са свих страна обухватити. (Ал-Кахф 29)

  1. Наређивање следбеницима ислама да не пожурују резултате и плодове достављања вере другима. Каже Узвишени:

Ми ти објављујемо Књигу због свих људи – саму истину; онај ко буде ишао Правим путем – себи ће користити, а онај ко буде ишао странпутицом – себи ће наудити, ти ниси њима тутор. (Аз-Зумар 41)

  1. Следбеници ислама се морају придржавати прописа вере и његових учења којима позивају људе и примењивати их у пракси како би били исправни мисионари и на тај начин чували и одгајали генерације у исламу. Такођер, наређено је позивање људи у веру и добрим делима како би се ахлак и морал поправили. Зато каже Алах Узвишени. критикујући оне чија се дела не подударају са њиховим речима:

Зар да од других тражите да добра дела чине, а да при томе себе заборављате... (Ал-Бакарах 44)

  1. Следбеници ислама морају бити милостиви према свим људима јер је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: “Милостивима ће се смиловати Најмилостивији. Будите милостиви према онима који су на Земљи да би вам се смиловао Онај који је на небу.” Ахмед, Ебу Давуд, Тирмизи. Албани га је оценио веродостојним у делу “Сахихул-џами’: 3522”, и “Ас-сахиха: 925”

Са свим људима треба поступати љубазно јер је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: “Жели људима оно што желиш себи бићеш муслиман.” Тирмизи (сахих), “Ас-сахиха: 72

 

  1. Следи велика награда због упознавања људи са исламом и позивања у њега зато што кроз исламска учења људи осете благодат друштвеног мира и спокоја и душевне стабилности којој тежи цело човечанство. Рекао је Мухамед а.с: “Да Алах упути једног човека на пут ислама твојим себебом (узроком) боље ти је од црвених дева.” Муттефекун алејх (Црвене деве су били највреднији иметак код арапа)

 

Заштита и чување вере је доктрина која је прописана и у пријашњим верозаконима.

 

ЗАШТИТА ЖИВОТА

 Људски живот у исламу је веома скуп и заштићен и припада му посебно место. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Тако ми Онога у чијој је руци моја душа, убиство верника је тежи грех код Алаха него цели дуњалук (свет).”[23] Ибн Маџе, Албани га је оценио веродостојним у “Сахихул-џами’: 5078”, “Сахихут-тергибу вет-терхиб: 2438”

 Ислам штити људски живот на следеће начине:

  • Заштита људског живота од других јер је ислам прописао одмазду и наредио да се убије убица који је намерно починио убиство у случају да старатељи убијеног неће да опросте, а када је реч о ненамерном убиству ислам је прописао крварину и откуп у виду ослобађања роба. Онај ко не нађе роба да ослободи дужан је постити два месеца узастопно, а ако то није у стању онда треба нахранити 60 сиромаха. Све ово је прописано како би се сачувао и заштитио живот појединаца и грешне душе одвратиле од убиства, јер онај ко зна да ће бити убијен ако некога убије одустаће од тог зла. Када казна за убиство не би била одмазда (убиство убице) онда не би било ни спречавања и остављања тог зла. Аналогно томе, све казне које је ислам прописао су најефикасније и њихова сврха је заштита човека и његових права.
  • Рекао је Алах Узвишени:

У одмазди вам је – опстанак, о разумом обдарени, да бисте се убијања оканили! (Ал-Бакарах 179)

 За злочин намерног убиства ислам није прописао само овосветску казну већ и ахиретску (оносветску), казну на будућем свету, која се огледа у Алаховој срџби и жестоком кажњавању. Каже Узвишени:

Ономе ко хотимично убије верника казна ће бити – Џехенем (Пакао), у коме ће вечно остати; Алах ће на њега гнев Свој спустити и проклеће га и патњу му велику припремити. (Ан-Ниса’ 93)

  • Заштита човека од њега самог, тј. зла душе која је склона злу. Обавеза човека је да своју душу усмерава јер је ислам то учинио обавезним:

 

  1. Не желети јој пропаст јер она није власништво човека већ му је само поверена и дата од Алаха Узвишеног и не сме се жртвовати осим на Његовом Узвишени. путу. Ислам је забранио самоубиство па Узвишени каже:

И једни друге не убијајте! Алах је, доиста, према вама милостив. (Ан-Ниса’ 29)

  1. Души се морају дати права која јој је Алах прописао и не сме јој се чинити неправда нити је лишавати онога што јој је Алах дозволио од јела, пића, одеће и осталих дозвољених ствари. Рекао је Узвишени:

Реци: "Ко је забранио Алахове украсе, које је Он за робове Своје створио, и укусна јела? (Ал-А’раф 32)

 Међутим, уживање у овим благодатима треба бити у складу са шеријатом (Божјим законом), без расипања и охолости. Каже Алах Узвишени:

О синови Адемови, лепо се обуците кад хоћете молитву обавити! И једите и пијте, само не претерујте; Он не воли оне који претерују. (Ал-А’раф 31)

 У исламу није потребно занемаривање и кажњавање тела, нити му треба ускратити оно што му је дозвољено па макар то било и на пољу ибадета (богослужења или робовања) према Алаху Узвишени. Од Енеса бин Малика се преноси да је рекао: Тројица људи су дошли кућама жена Посланика, нека су на њега Божји мир и спас, и питали их о ибадету Посланиковом. Када су чули какав је био ибадет Посланика, нека су на њега Божји мир и спас, рекоше: „Гдје смо ми наспрам Посланика, нека су на њега Божји мир и спас,, а њему су опроштени сви греси и они пре и они после?!“ Један од њих рече: „Ја ћу стално да клањам“, други рече: „Ја ћу увек постити“ (сваки дан постити од зоре до заласка сунца), а трећи каже: „Ја се никада нећу женити.“ Када је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, дошао и чуо шта су рекли казао је: „Рекли сте да ћете урадити то и то, а ја сам богобојазнији од вас па постим и мрсим, клањам и одморим (спавам) и прилазим својим женама, па ко остави мој суннет (праксу) није од мене.“[24] (ко остави суннет – моју праксу у идеолошком смислу)

 

ЧУВАЊЕ РАЗУМА

 Разум у исламу је основни услов верске обавезности и одговорности (за поступке, јер малоумник није обавезан извршавати верске наредбе и није одговоран за поступке) па је ислам забранио све оно што може бити узроком утицаја на њега. Ту се пре свега мисли на опојна и наркотичка средства. Ислам алкохол назива мајком свих зала због погубних последица по онога ко га конзумира. Зато је наређено бичевање онога ко га пије како би сачувао здрав разум, част, иметак и како би сачувао свест од утицаја деструктивних мисли које позивају на сваку врсту порока и нереда. Рекао је Узвишени Алах:

О верници, вино и коцка и кумири и стрелице за гатање су одвратне ствари, ђавоље дело; зато се тога клоните да бисте постигли што желите.

Шејтан жели да помоћу вина и коцке унесе међу вас непријатељство и мржњу и да вас од сећања на Алаха и од обављања молитве одврати. Па хоћете ли се оканити? (Ал-Маидах 90-91)

 Како би се у потпуности обрачунао са овом врстом порока ислам је забранио његову производњу, зарађивање на рачун алкохола и његово ширење (дистрибуирање) речима Алаховог Посланика а.с: Проклети су десеторица који имају посла са опојним пићима: произвођачи, наручиоци производње, конзументи, дистрибутери, магацинери, послужитељи, продавци, корисници зараде, онај ко га купује и коме се купује.”[25] Хадис бележе Ахмед, ибн Маџе, а Албани га је оценио веродостојним у делуАл-Ирва’:1529”

 

ЧУВАЊЕ ЧАСТИ

 Ислам је забранио све оно што може директно или индиректно оскрнавити част муслимана па је забрањено следеће:

  • Забрањен је блуд. Каже Узвишени:

И што даље од блуда, јер то је разврат, како је то ружан пут! (Ал-Исра’ 32)

 Забрањено је све оно што му претходи:

  1. Додир или пољубац оне особе која није махрем (блиски рођак). Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: Алах Узвишени одредио је човеку удео у блуду који он мора, хтео или не урадити. Око чини блуд, а његов је блуд поглед, рука чини блуд, а њен је блуд додир, срце жуди и чезне, а полни орган то све потврди или негира.” Сахих (веродостојан), бележе га Ахмед и Ибн Хибан (Значење хадиса је да је сваком човеку прописан удео у блуду па има оних који га почине у потпуности сексуалним односом, неки погледом и увом гледајући или слушајући о блуду, неки додиром или пољупцем особе која јој је забрањена, неки ногама корачајући ка блуду и сл.)

 

  1. Забрањено је осамљивање са женом странкињом. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: Никако се не осамљујте са женом осим уз присуство њеног махрема. Устаде један човек и речеО Алахов Посланиче, моја жена је изашла како би обавила хаџ (ходочашће), а ја сам се пријавио да идем у бој (битку). Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, му на то речеВрати се и обави хаџ са својом женом.”[26] (Махрем може бити муж, отац, брат, стриц, ујак, брат по млеку)

 

  1. Забрањено је гледати у оно што је харам (забрањено). Рекао је Алах Узвишени:

Реци верницима нека оборе погледе своје и нека воде бригу о стидним местима својим; то им је боље, јер Алах, уистину, зна оно што они раде. А реци верницама да оборе погледе своје… (Ан-Нур 30-31)

Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, је рекао Алији р.а.: Алија, немој упућивати поглед за погледом јер ти је први поглед који се деси ненамерно и случајно дозвољен, а други поглед ти је харам (забрањен).” Бележе га Тирмизи и Ебу Давуд, Албани га сматра веродостојним.

  1. Ислам је такође забранио и клевету ради очувања части. Онај ко оптужи човека или жену за неморалне ствари које не може доказати над њим се спроводи казна од 80 удараца бичем и то на основу речи Узвишеног:

Оне који окриве поштене жене, а не докажу то с четири сведока, са осамдесет удараца бича избичујте и никада више сведочење њихово не примајте; то су нечасни људи. (Ан-Нур 4)

  1. Такође је ради заштите части забрањен сваки говор или дело који се тиче људског достојанства, нарушава га и вређа осећања човека. Рекао је Алах Узвишени:

О верници, нека се мушкарци једни другима не ругају, можда су онī бољи од њих, а ни жене другим женама, можда су онē боље од њих. И не кудите једни друге и не зовите једни друге ружним надимцима! О, како је ружно да се верници спомињу подругљивим надимцима! А они који се не покају – сами себи чине неправду.

 О верници, клоните се многих сумњичења, некā сумњичења су, заиста, грех. И не уходите једни друге и не оговарајте једни друге! Зар би некоме од вас било драго да једе месо умрлога брата свога, а вама је то одвратно, зато се бојте Алаха; Алах, заиста, прима покајање и самилостан је. (Ал-Хуџурат 11-12)

 

ЗАШТИТА ИМЕТКА

 Ислам је заштитио иметак човека на посебан начин тако што је прописао озбиљне и строге казне како би обезбедио сигурност иметка и елиминирао могућност напада на њега. Прописује се одсецање руке лопову како би се заштитио иметак. Рекао је Алах Узвишени:

Крадљивцу и крадљивици одсеците руке њихове, нека им то буде казна за оно што су учинили и опомена од Алаха! А Алах је силан и мудар. (Ал-Маидах 38)

Ова казна није онаква каквом се чини онима који не познају суштину ислама већ има своје услове који се морају испунити да би се казна извршила. У противном, ако нема тих услова или постоји нека сумња (нејасноћа) онда нема извршења ове казне. Ти услови су следећи:

  • Иметак мора бити на добро чуваном месту које је обијено (проваљено). Што се тиче иметка који је вани да га сви могу видети, није чуван, и када дође до крађе таквог иметка казна одсецањем руке се не спроводи већ се примењују блаже казне које изрекне овлашћени судија како би се осигурало очување личне имовине, јер је у овом случају власник иметка оштећен што је последица неадекватног чувања његовог иметка.

 

  • Да мотив крађе не буде потреба за јелом или пићем, јер у том случају нема одсецања руке сходно поступку Омера р.а. који није спроводио ову казну у сушној години.

 

  • Да украдени иметак достиже одређени износ за одсецање руке, у супротном, ако је количина или вредност украденог иметка мања од нисаба (износа) нема одсецања руке.

 Треба напоменути да се ова и остале казне прописане у исламу не спроводе осим у случају отклањања свих сумњи и нејасноћа јер је то у интересу оптуженог. У случају када постоји нека недоумица исламски шеријат прописује блаже казне које судија одреди сразмерно тежини кривичног дела попут затвора, бичевања, укора, новчане казне и слично, онако како судија процени да је у складу са ситуацијом. Ислам строго забрањује све оно што може угрозити иметак као што је отмица, бесправно одузимање земљишта људима, одузимање иметка на непрописан начин путем преваре и проневере. Каже узвишени:

Не једите имовину један другога на непоштен начин. (Ал-Бакарах 188)

 Онај ко на непоштен начин, бесправно присвоји туђу имовину биће жестоко кажњен и на Судњем дану. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Ко бесправно узме иметак неког муслимана срешће Алаха Узвишеног, а Он Узвишени ће бити љут на њега.”[27] Бележе га Ахмед, Бухари, Муслим и Тирмизи

 Исламски шеријат (верозакон) обавезује отмичара или лопова да врати оно што је на силу узео, а уколико је то што је бесправно узео оштетио или изгубио мора платити и надокнадити штету сразмерно вредности онога што је узео. У случају да оштећени одустане од правног гонјенја лопов ће бити кажњен блажом казном. Ислам је заштитио имовину свим могућим средствима па чак и до те мере да се нападач може убити ако не постоји други начин да се заштити иметак. У случају да нападач, лопов убије власника иметка погинули ће бити шехид на основу речи Мухамеда, нека су на њега Божји мир и спас: “Онај ко буде убијен бранећи свој иметак биће шехид.”[28]

 

ИЗГУБЉЕНА СТВАР У ИСЛАМУ

 Ислам је дошао са системом који штити иметак генерално, а и у посебним случајевима па ћемо се овде осврнути на нека специфична права везана за имовину. Иметак у исламу је заштићена и света ствар (није дозвољено насрнути на њега, оскрнавити га на било који начин) па чак и када се изгуби и није све оно што се изгуби халал (дозвољено) ономе ко га пронађе већ овде постоје дефинисане околности и услови. Од исламских правила која осигуравају иметак у посебним случајевима јесте и правило које се односи на изгубљене ствари и „залуталу“ имовину што је у исламском закону појашњено. Под изгубљеним иметком се подразумева све оно што се пронађе од иметка а не зна се коме то припада, тј. власник тог иметка није познат. У ову врсту иметка спадају и животиње које су се изгубиле, залутале.

 Ислам наређује узимање изгубљене ствари (иметка) уколико је на месту које није сигурно од крађе како би се на тај начин сачувао иметак људи и касније када се сазна ко је власник вратио иметак њему. Посланик Мухамед, нека су на њега Божји мир и спас, је рекао човеку који га је упитао о овоме следеће: Добро упамти њен овој и повез, а затим је оглашавај годину дана. Ако њен власник дође, његова је, а ако не дође, ти њоме располажи.' Човек упита: 'А шта је са изгубљеним бравом?' Веровесник, с.а.в.с., одговори: 'Припашће теби, или твоме брату, или вуку.' Човек поново упита: 'А изгубљена дева?' Посланик, с.а.в.с., рече: 'Она није твоја брига. Она се има одакле напајати, обувена је, пије воду и брсти дрвеће, док је власник њен не пронађе.” Мутефекун алејх

 Под познавањем овоја и повеза подразумева се да се те две ствари могу препознати како се изгубљени предмет не би помешао са имовином проналазача и како би проналазач, у случају да дође власник тог предмета, могао препознати одлике које тај предмет чине друкчијим од других - да се разлучи лаж од истине. Под оглашавањем годину дана се подразумева да се на скуповиима и местима за која мисли да може пронаћи власника обзани и објави да је ствар пронађена. Ако се пронађе власник њему ће се иметак вратити, а ако власника не буде онда ствар припада проналазачу, у овом случају бравче, и он са њом може да ради шта хоће. Што се тиче брава оно припада теби ако се након једне године оглашавања не појави власник, а ако се пронађе власник онда припада њему, или вуку тј. дивљим зверима које је могу појести. “Она није твоја брига” значи неодобравање од стране Посланика, нека су на њега Божји мир и спас, да се камила узме јер камила има своје појило, а мисли се на грбу у којој дева складишти воду па се тако напаја док не пронађе другу воду и њој није потребан нико да је напаја. “Обувена је” значи да има своје папке помоћу којих се лакше креће и преваљује огромна брда и лакше проналази воду.

 Овакав је пропис када се ради о стварима које нису за потцењивање и јело, а што се тиче јестивих ствари није потребно да се тражи власник и дозвољено је појести их. Преноси Енес бин Малик да је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, пролазио поред хурми на путу па је рекао: “Бојим се да су садака (милостиња) иначе бих их појео.” Мутефекун алејх

(Алах је забранио Посланику, нека су на њега Божји мир и спас, да једе садаку)

 Такође је проналазачу дозвољено да се користи пронађеним иметком или стварима које су безвредне јер је дошло у хадису да је Алија р.а. дошао Посланику, нека су на њега Божји мир и спас, са једним динаром којег је пронашао на пијаци па му је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: “Питај тројицу да ли је њихов.”Алија је урадио како му је било речено, али није нашао никога коме динар припада. Након тога му је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао да га потроши.” Сахих, “Сунен” Еби Давуд

 Након године дана оглашавања и таражења власника изгубљене ствари проналазач има право да иметак подели као садаку (милостињу) или да га потроши ако не нађе власника на основу хадиса којег преноси Евс бин Ка’б који каже: “Пронашао сам завежљај у којем је било сто динара па сам то однео Посланику, нека су на њега Божји мир и спас, који ме је питао – Је си ли се распитао около коме припада? Јесам, али нисам никога нашао. Ако не нађеш власника онда их потроши – рече Веровесник, нека су на њега Божји мир и спас. ” Бухари

 

ЗАШТИТА ПОТОМСТВА

 Ислам у великој мери посвећује пажњу и води бригу о потомству јер је оно једини начин и средство опстанка и континуитета људске врсте и онога што је Алах Узвишени. обећао у погледу намесништва на земљи. С тога је ислам забранио да потомство буде предмет омаловажавања, потцењивања и забаве, а забрањено је и све оно што може бити узрок његовог ограничења или потпуног спречавања без неке шеријатске потребе. Рекао је Узвишени:

Чим се неки од њих дочепа положаја, настоји направити на Земљи неред, ништећи усеве и стоку. – А Алах не воли неред! (Ал-Бакарах 205)

 Ислам је забранио абортус јер угрожава људски живот осим у случају када постоји опасност по живот мајке. Исламски закон подстиче муслимане на брак и мноштво потомства. Мухамед, нека је на њега Божији мир и спас, је рекао: “Жените се женама које пуно рађају јер ћу се ја поносити вашом бројношћу на Судњем дану.”[29] Сахих, бележе га Ахмед, Ебу Давуд, Несаи и Ибн Хибан

 Такође Алахов Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, је рекао : “О скупино младића, ко је од вас у стању да се ожени нека то и учини јер ће му то помоћи у обарању погледа и чувању од неморала, а онај ко то није у стању нека пости јер ће му пост бити штит.” Мутефекун алејх (Обарање погледа значи не гледати у оно што је харам (забрањено), чување од неморала значи клонити се сваке врсте блуда, пост ће му бити штит значи да ће му пост смањити и обуздати страст)

 

ЗАШТИТА ПОРЕКЛА И СРОДСТВА

 Породица у исламу има велики значај и високо место јер је она срж сваког друштва и сходно томе ислам је у потпуности штити од распадања и разарања. Сродство је веза која повезује породице да рођаци знају једни за друге и да поштују право другога онако како их је Алах обавезао на основу родбинске везе и права која она повлачи. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Знајте за ваше порекло и сродство (за оне са којима треба чувати родбинске везе) јер успостављање и чување родбинских веза обезбеђује љубав у породици, увећава иметак и продужава живот.”[30] Хадис је сахих (веродостојан), бележе га Ахмед, Тирмизи. 'Сахихул-џами': 2965

 Зато ислам максимално настоји спречити оно мешање које води разарању друштва, а подстиче на брак са онима који нису у сродству и праведну расподелу заоставштине.

 Ислам је докинуо порочни, покварени систем формирања породице који је био распрострањен међу арапима и осталим народима, а био је познат и опште-прихваћен у тадашњим друштвима. Од уређења и система које је ислам докинуо су следећи:

 

ПРАВИЛО УСВАЈАЊА

 Систем усвајања је када неку особу усвоји човек који му није биолошки отац, припише га себи и да му сва права и обавезе које имају и његова деца. Рекао је Алах Узвишени:

Алах ниједном човеку два срца у недрима његовим није дао, а ни жене ваше, од којих се зихаром[31] растављате, матерама вашим није учинио, нити је посинке ваше синовима вашим учинио. То су само ваше речи, из уста ваших, а Алах истину говори и на Прави пут изводи.

Зовите их по очевима њиховим, то је код Алаха исправније. А ако не знате имена очева њихових, па, браћа су ваша по вери… (Ал-Ахзаб 4-5)

 

ПРАВИЛО ПРИЗНАВАЊА ДЕТЕТА

 Ради се о случају када се дете из шеријатског брака не приписује оцу све док га он јавно и отворено не призна и добровољно га припише себи. Ислам је забранио овај обичај јер се њиме омаловажава брачни уговор, породица је у потпуности подређена хировима и ћејфовима мужа, злоупотрбљава се част жене јер се на тај начин доводи у питање њено поштење и чедност, ствара се дискриминација међу децом и губи се осећај родбинства. Ислам је одредио да се свако новорођено дете у шеријатски легалном браку приписује оцу без обзира да ли га он јавно признаје и слаже се са тим, јер је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: “Дете припада оном са ким жена леже у постељу, тј. мужу.”[32] Мутефекун алејх

 Изузетак од овог правила је ситуација када муж са сигурношћу утврди да га је жена преварила и занела са другим. Ово су ствари које са собом повлаче фикхске (правне) исламске прописе којима се сада нећемо бавити.

 

ПРАВИЛО ОДРИЦАЊА

 Било је дозвољено глави породице да се одрекне чланова породице који су му по шеријату сродници и истог су порекла и на тај начин прекине родбинске везе са њима и они са њим, тако постане странац и одбаци своје порекло. Рекао је Мухамед, нека је на њега Божији мир и спас: “Двојица чине дело куфра (неверства), ко негира порекло и ко нариче и вришти за умрлим.”[33] Сахиху Муслим

 

ПРИПИСИВАЊЕ ЖЕНЕ ПОРЕКЛУ ЧОВЕКА НАКОН ШТО СЕ УДА ЗА ЊЕГА

 Исламски шеријат (закон) чува и штити презиме и порекло жене након њене удаје и забрањује да се њено порекло и презиме приписују њеноме мужу. Без икакве сумње, ово је још једна од почасти према жени којом се потврђује независност и једнакост жене у односу на човека. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Онај ко своје порекло припише неком другом мимо свога оца или за старатеља узме некога ко му није старатељ на њега је Алахово, проклетство мелека и свих људи.”[34]

 

 

 

ИСЛАМ ГАРАНТУЈЕ И ШТИТИ ПРАВА СЛАБИХ

  1. Загарантована су права слабих и беспомоћних. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Алах неће очистити од греха умет (народ) у којем слабашни не може повратити своје право од јачег без бојазни да ће му бити ускраћено.”[35] Сахихул-Бејхеки, Ибн Маџе, Хаким

 Од Мусаба бин Са’да се преноси да је Веровесник, нека је на њега Божији мир и спас: рекао: “Зар се надате помоћи и опскрби осим због слабих међу вама?! Бележи га Бухари

 Ебу Хурејре р.а. преноси да је Алахов Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: Ко се буде старао о удовицама и сиромашнима биће попут борца на Алаховом путу и биће попут онога који ноћу клања, а дању пости.” Мутефекун алејх

  1. Заштита права сиромашних и оних којима је помоћ потребна. Каже Алах Узвишени:

Дај ближњем своме право његово, и сиромаху, и путнику, али не расипај много,

јер су расипници браћа шејтанова (ђаволова), а шејтан (ђаво)је Господару своме незахвалан. (Ал-Исра’ 26-27)

А на просјака не подвикни. (Ад-Духа 10)

  1. Заштита дечјих права. Рекао је Посласник, нека је на њега Божији мир и спас: “Онај ко није самилостан према деци и не зна за права старијих није од нас.”[36] Сахихул-Бухари – поглавље о одгоју појединца, Ебу Давуд.

 

  1. Заштита права старијих. Рекао је Мухамед, нека је на њега Божији мир и спас: “Од поштовања и величања Алаха је поштовање према старијем муслиману, према хафизу Кур’ана који не прелазе и не занемарују његове границе и према праведном владару.” Бележи ха Ебу Давуд – сахих

 

  1. Заштита права болесних. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: Муслиман је дужан према своме брату муслиману петоро: примити (узвратити) му селам, обићи га кад се разболи, џеназу му испратити, одазвати му се на позив (у случају гозбе приликом женидбе) и када кихне рећи му 'јерхамукелах’ (Алах ти се смиловао).”[37] Мутефекун алејх

 

  1. Заштита права сирочади. Каже Узвишени Алах:

 

Зато сироче не уцвили. (Ад-Духа 9)

Они који без икаква права једу иметке сирочади – доиста једу оно што ће их у ватру довести и они ће у огњу горети. (Ан-Ниса’ 10)

  1. Заштита права чељади. Каже Узвишени:

Децу своју, због неимаштине, не убијате – Ми и вас и њих хранимо. (Ал-Ан’ам 151)

 

ЗАШТИТА ПРИРОДНИХ БОГАТСТАВА

 Природна богатства и добра на земљи нису власништво појединца или једног народа већ припадају свима да се њима користе како би остварили и постигли интерес за појединце и за друштво. Сви у исламском друштву су одговорни и треба казнити сваког ко покуша експлоатисати природна богатства на начин и у сврху која није у складу са исламским шеријатом (законом). Рекао је Алах Узвишени:

Алах вам даје да се морем користите да би лађе, вољом Његовом, по њему пловиле, да бисте могли тражити благодати Његове и да бисте били захвални.

И даје вам да се користите оним што је на небесима и оним што је на Земљи, све је од Њега. То су, заиста, поуке за људе који размишљају. (Ал-Џасијах 12-13)

 

 

 

ОПШТА И ПОСЕБНА ПРАВА У ИСЛАМУ

 Пошто ислам настоји да ојача друштвене везе међу чалновима заједнице тако настоји и очувати родбинске везе за које је Алах наредио да се успостављају и запретио жестоком казном ономе ко их буде кидао. Рекао је Узвишени:

О људи, бојте се Господара свога, који вас од једног човека ствара, а од њега је и дрúгу његову створио, и од њих двоје многе мушкарце и жене расејао. И Алаха се бојте – с именом чијим једни друге молите – и родбинске везе не кидајте, јер Алах, заиста, стално над вама бди. (Ан-Ниса’ 1)

 Исто тако настоји успоставити даљинске везе како би се чланови друштва међусобно повезали и тако се успоставила хармонија и кохезија у исламскоме друштву. Муслиману је по шеријату наређено да испоштује обавезе и права према својој браћи муслиманима. Рекао је Алахов Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: Немојте један другом завидети; немојте једни друге мамити на превару дижући цену роби коју не желите купити; немојте се међу собом мрзети; немојте, наљутивши се, један другом леђа окренути; немојте се један другом у продаји надметати, и будите, о Алахови робови, права браћа. Муслиман је брат муслиману. Неће му насиља чинити, неће га напустити, неће му лагати, неће га понизити. Побожност (богобојазност) је овде (показујући на своја прса, и то је поновио три пута). Доста је једном човеку зла да понизи свога брата муслимана. Један муслиман је свет другом муслиману, и његов живот, и његов иметак и његова част.”[38] (не варајте се у купопродаји - када човек хвали робу како би јој повећао цену не желећи да је већ да би друге намамио; не окрећите леђа један другом - прекидање веза. Не издајите се међусобно – кажу учењаци да ово значи непомагање брату када затражи помоћ у отклањању неправде и сл. Муслиман је обавезан тада притећи у помоћ осим у случају када има шеријатски оправдан разлог)

 Исламски закон (шеријат) је прописао општа и посебна права, а посебна права у исламу се огледају у следећем:

  • Алахова права се огледају у речима тевхида (Његове једноће) “ла илахе илалах” – нема божанства које заслужује да се истински обожава осим Алаха. Ово сведочење подразумева следеће:

 

  1. Тевхидур-рубубијје – признавање Његовог постојања, да је Он једини Створитељ и Владар овог свемира и свега што је у њему. Рекао је Узвишени:

 

Само Он ствара и управља! Узвишен нека је Алах, Господар светова!

(Ал-А’раф 54)

 

  1. Тевхидул-есмаи вес-сифати (Једноћа Његових имена и својстава) – веровање да Алах Узвишени има најлепша имена и најузвишенија својства и да је Он без икакве мане и недостатка. Рекао је Алах:

 

 Аллах има најлепша имена и ви Га зовите њима, а клоните се оних који искрећу Његова имена – како буду радили, онако ће бити кажњени! (Ал-А’раф 180)

 

 Описујемо Га њима као што је Он себе описао у Својој књизи или онако како га је описао Мухамед, нека су на њега Божји мир и спас, а та Његова лепа имена и својства не сличе ником од створења, не улазимо у њихову каквоћу, не ограничавамо их и не негирамо их, не поредимо их. Рекао је Узвишени:

Нико није као Он! Он све чује и све види. (Аш-Шура 11)

  1. Тевхидул-улухијје – чврсто уверење да је Алах истинско божанство и да нема другог мимо њега, нико други осим Он не заслужује да се обожава и да му се упућују све врсте ибадета – богослужења. Рекао је Узвишени:

Пре тебе ниједног посланика нисмо послали, а да му нисмо објавили: "Нема бога осим Мене, зато се Мени клањајте!" (Ал-Анбија’ 25)

 Сва дела и речи човека, Алаховог роба, требају бити у складу с оним што је Алах прописао, искрено желећи тиме Алахово лице. Рекао је Алах Узвишени:

Господар ваш је рекао: "Позовите Ме и замолите, Ја ћу вам се одазвати! Они који из охолости неће да Ми Me obožavaju – ући ће, сигурно, у Џехенем понижени."

(Гафир 60)

 Ово подразумева да роб мора извршавати обавезе које му је Алах наредио попут намаза (молитве) и онога што он резултира, а то је суздржавање и устезање од разврата и свега што је ружно како каже Алах Узвишени:

Молитва, заиста, одвраћа од разврата и од свега што је ружно. (Ал-Анкабут 45)

 Обавеза је давати зекат (милостињу) и све оно што он подразумева као што је чишћење душе од порока и шкртости. Рекао је Алах Узвишени:

Узми од добара њихових зекат, да их њиме очистиш и благословљеним их учиниш. (Ат-Тавбах 103)

 Треба постити месец Рамазан и окористити се од свега онога што пост повлачи са собом - јачање богобојазности и сустезање душе од њених прохтева. Каже Узвишени:

О верници! Прописује вам се пост, као што је прописан онима пре вас, да бисте се греха клонили. (Ал-Бакарах 183)

 Имамо и хаџ (ходочашће) о чијим мудростима нас је обавестио наш Господар Узвишени у Својој књизи:

Да би користи имали и да би у одређене дане, приликом клања курбана, којим их је Алах опскрбио, Његово име спомињали. Једите месо њихово, а нахраните и сиромаха убогог! (Ал-Хаџџ 28)

 Сви ибадети у исламу су у складу са људском снагом и моћи и човек се не оптерећује преко својих могућности јер је ислам вера лакоће. Каже Узвишени:

Алах жели да вам олакша, а не да потешкоће имате. (Ал-Бакарах 185)

 Међутим све ове наредбе и ибадети у неким ситуацијама престају важити као на пример:

  • Обавезно је обављати намаз (молитву) стојећи, али ако то нисмо у стању онда ћемо клањати седећи, а ако ни то нисмо у могућности онда можемо обавити намаз лежећи па чак и ишаретом (гестикулацијом). Такође, мушкарци су обавезни обављати намаз у џемату (заједнички), али ова обавеза престаје важити у случају болести, страха, хладноће или јаке кише. Жене које су у хајзу (менструалном циклусу) или нифасу (постпорођајни циклус од 40 дана) су такође ослобођене намаза све док се не очисте (док не прође тај период).

 

  • Обавеза давања зеката спада са онога ко не испуњава нисаб (одређену границу), а уколико је сиромашан од зеката ће се њему давати.

 

  • Обавеза поста месеца Рамазана спада са болесника који се не нада излечењу и у том случају ће платити фидју (откуп) као замену за пост. Што се тиче болесника који очекује оздрављење надокнадиће пост када се излечи. Обавеза поста спада и са старијих особа којима би пост нашкодио као и са трудница уколико се боје за себе и за своју бебу. Међутим, након порођаја и периода дојења напостиће оно што је дужна. Путник је ослобођен поста јер је пут непријатност и трошак и потешкоћа, али је дужан надокнадити дане које није постео. И наравно, жена која је у хајзу (у менструацији) или нифасу (поспорођајном циклус) није дужна постети с тим што ће надокнадити пропуштене дане када се очисти.

 

  • Обавеза хаџа (ходочашћа) спада са онога ко није у финансијској или физичкој могућности да га обави. Онај ко физички није у стању обавити хаџ може овластити и платити другоме да обави хаџ у његово име (тзв. бедел), а што се тиче онога ко нема довољно средстава сачекаће док не нађе средства и осигура своје потребе и потребе оних о којима се стара и брине, јер каже Узвишени:

Ходочастити Храм дужан је, Алаха ради, сваки онај који је у могућности. (Алу Имран 97)

  • Уколико се човек боји за свој живот како би утолио глад и жеђ, а не да се наједе, дозвољено му је да поједе или попије оно што је Алах забранио од стрвине, крви, свињског меса или алкохола јер је рекао Алах Узвишени:

 

А ономе ко буде приморан, али не из жеље, тек толико да глад утоли, њему грех није. (Ал-Бакарах 173)

 

Рекао је Сејид Кутб, Алах му се смиловао, у тумачењу овог ајета: “Исламско веровање препознаје човека као човека, а не као животињу, мелека (анђела) или шејтана (ђавола). Дефинише га са свим слабостима и снагом коју поседује, као једино створење које има тело са својим склоностима, разум који је у стању да разлучује и размишља и душу са својим прохтевима. Ислам му с тога прописује обавезе које су у складу са његовим могућностима, без оптерећења и повластица.”

 

  • Права посланика мухамеда, нека су на њега божији мир и спас, и обавезе према њему које произилазе из сведочења и признања да је он алахов посланик

 Потврда и признање Мухамеда, нека су на њега Божји мир и спас, за Алаховог посланика подразумева следеће:

  1. Покорност у ономе што је наредио јер Алах Узвишени каже:

 

 Онај ко се покорава Посланику покорава се и Алаху; а онај ко главу окреће – па, Ми те нисмо послали да им чувар будеш. (Ан-Ниса’ 80)

 

  1. Веровање у оно о чему нас је обавестио. Каже Узвишени:

 

Он не говори по хиру своме. То је само објава која му се обзнањује. (Ан-Наџм 3-4)

 

  1. Остављање и избегавање онога што је он, нека су на њега Божји мир и спас, забранио. Рекао је Алах Узвишени:

Оно што вам Посланик као награду дā – то узмите, а оно што вам забрани – оставите. (Ал-Хашр 7)

 

  1. Обожавати Алаха онако како је то Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, чинио јер каже Мухамед, нека је на њега Божији мир и спас: Ко уведе нешто ново у нашу веру, оно што није од ње, то му се одбија.”[39]

 

  • Права свих веровесника и посланика

 У исламском шеријату не може муслиман бити муслиман све док не буде вјеровао у све Алахове веровеснике и посланике, волео их и величао, почев од Адема, нека су на њега Божји мир и спас, па све до Мухамеда, нека су на њега Божји мир и спас. Онај ко не верује у једног од њих изашао је из ислама и постаје неверник (кафир). Каже Алах Узвишени:

Они који у Алаха и посланике Његове не верују и желе да између Алаха и посланика Његових у вјеровању направе разлику, и говоре: "У неке верујемо, а у неке не верујемо", и желе да између тога некакав став заузму они су збиља прави неверници; а Ми смо неверницима припремили срамну патњу. (Ан-Ниса’ 150-151)

 Посланик ислама, Мухамед, нека су на њега Божји мир и спас, је дошао као печат свих веровесника и посланика, а његов шеријат (верозакон) је употпунио и докинуо пријашње шеријате. То је зато што су посланици пре њега били послати за одређено време и одређеном народу за разлику од Мухамеда, нека су на њега Божји мир и спас, који је послат свим људима генерално до Судњега дана. Каже Узвишени Алах:

Ми смо те послали свима људима да радосне вести доносиш и да опомињеш, али већина људи не зна. (Саба’ 28)

 Због тога се по шеријату од муслимана тражи да достави поруку ислама и његовог шеријата другима како би га прихватили, чему тежи и сам ислам, а онај ко одбије да га прихвати против њега је успостављен доказ. Рекао је Узвишени:

У веру нема присиљавања – Прави пут се јасно разликује од заблуде!

(Ал-Бакарах 256)

 

  • Права родитеља

 Права родитеља се огледају у покорности и послушности њима у ономе што није грех, извршавању њихових наредби, доброчинству према њима с пожртвованошћу и дарежљивошћу, обезбеђивању основних потреба у јелу, пићу, одевању, становању, понизности према њима када им се обраћамо (тихим гласом), неохољењу над њима, стрпљивости у служењу њима, пажљивом опхођењу према њима водећи рачуна да не повредимо њихова осећања, јер је Алах Узвишени заједно споменуо своје и њихово право па каже:

Господар твој заповеда да се само Њему клањате (само Њега обожавате) и да родитељима доброчинство чините. Кад једно од њих двоје, или обоје, код тебе старост доживе, не реци им ни: "Ух!" – и не подвикни на њих, и обраћај им се речима поштовања пуним.

Буди према њима пажљив и понизан и реци: "Господару мој, смилуј им се, они су мене, кад сам био дете, неговали!" (Ал-Исра’ 23-24)

 Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, је рекао: “Задовољство Алахово је у задовољству родитеља, а срџба Алахова је у срџби родитеља.[40] Хадис је сахих (веродостојан), а бележе га Тирмизи и Ибн Хибан

 Права родитеља су обавезујућа чак и када су друге вере уколико нареде нешто што се не коси са шеријатом јер у хадису Есме бинт Ебу Бекр стоји да је рекла: Дошла ми је моја мајка за време Алаховог Посланика, нека су на њега Божји мир и спас, нешто тражећи, у време примирја са Курејшијама а још није била примила ислам, па сам упитала Посланика, нека су на њега Божји мир и спас, да ли да је примим. Он ми је одговорио: 'Да, свакако, прими своју мајку и услужи је.”[41]

 Мајка има предност у односу на оца у доброчинству, љубазности, самилости и саосећању јер у хадису од Ебу Хурејре стоји да је неки човек дошао Посланику, нека су на њега Божји мир и спас, и питао га: “О Алахов Посланиче, ко је најпречи од људи да му чиним доброчинство?” Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, му одговори – Твоја мајка, твоја мајка, твоја мајка, а затим твој отац, па најближи рођак и тако редом.”[42] Мутефекун алејх

 Мајка има три пута већа права од оца зато што је мајка подносила тегобе и потешкоће које није отац, како каже Алах Узвишени. говорећи о мајци:

Мајка његова с муком га носи и у мукама га рађа. (Ал-Ахкаф 15)

 

  • Право мужа код своје супруге
  • Старатељство

Човек је одговоран за своју кућу и води бригу о ономе што је у интересу породице. Каже Узвишени:

 

Мушкарци воде бригу о женама зато што је Алах дао предност једнима над другима и зато што они троше иметке своје. (Ан-Ниса’ 34)

 

 Ово због тога што су мушкарци ти, у већини случајева, који међусобно обављају послове за разлику од жена. Емотивност је доминантна карактеристика жена, али то не значи да се она не консултује и да се њено мишљење не узима у обзир када је реч о стварима које се тичу њиховог брачног живота.

 

  • Покорност жене према мужу у ономе што није грех према Алаху. Од Зејда бин Еркама р.а. се преноси да је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: Жена није извршила обавезу према Алаху све док не изврши обавезу према свом мужу.” Сахих (веродостојан), бележи га Таберани са добрим ланцем преносилаца

 

  • Не оптерећивати га стварима које не може приуштити и не тражити од њега оно што није у могућности да учини.

 

  • Чувати његов иметак, част и децу. Рекао је Мухамед, нека је на њега Божији мир и спа: “Најбоља жена је она која те развесели када је погледаш, покори се када јој нешто наредиш, крије твоје махане и чува твој иметак” Таберани, “Сахиху-џами’: 3299”

 

  • Жена неће изаћи из куће без дозволе и знања свога мужа, нити ће пуштати у своју кућу онога кога њен муж мрзи. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Ви имате право код својих жена, а и оне код вас. Ваше право над женама је да не причају са онима које презирете и да не пуштају у кућу онога кога презирете. Њихова права код вас су да се према њима лепо опходите, обезбедите одећу и храну.”[43] Сахиху Тирмизи, Ибн Маџе (Каже Хатаби о значењу овог хадиса да се односи на то да је женама забрањено да без дозволе мужа причају са било ким од мушкараца, јер је постојао обичај код арапа да мушкарци причају са женама и то су сматрали нормалним. Када је објављен ајет о хиџабу женама је забрањено да причају и седе са мушкарцима без дозволе мужа. Дакле, забрањено је женама да било кога уводе у кућу и седе с њим, било да се ради о мушкарцу или жени без дозволе мужа)

 

  • Право жене код свога мужа

 

  • Мехр (Венчани дар)– је право жене код свога мужа јер Алах Узвишени каже:

 

И драга срца женама венчане дарове њихове подајте; а ако вам оне од своје воље од тога шта поклоне, то с пријатношћу и угодношћу уживајте. (Ан-Ниса’ 4)

 

  • Праведност и једнакост – односи се на онога ко има две или више жена. Он мора праведно поступати према свима када је у питању обезбеђивање хране, одеће, места становања и расподела ноћи јер је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: “Ко буде имао две жене па не буде праведано поступао према њима доћи ће на Судњем дану а једна страна тела ће му бити искривљена.”[44] Хадис је сахих, бележе га Ебу Давуд, Несаи, Тирмизи, Дарими и Ибн маџе

 

  • Жена има право да троши на себе и децу иметак свога мужа у границама његових могућности јер каже Узвишени:

Нека имућан према богатству своме троши, а онај који је у оскудици – према томе колико му је Алах дао, јер Алах никога не задужује више него што му је дао.

(Ат-Талак 7)

 Ислам жели подстаћи муслимане да следе и поштују ова права па је иметак који се потроши на своју жену учинио садаком (милостињом) за коју ће човек бити награђен, јер је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао Са’ду ибн еби Векасу: За сваку садаку (милостињу) коју поделиш тражећи њоме Алахово задовољство, бићеш награђен за њу, па чак и за залогај који ставиш у уста своје жене.”[45] Мутефекун алејхи

 Жена има право да узме од иметка свога мужа без његовог знања уколико он шкртари и не даје њој и деци довољно. У хадису Хинд бинт Утбе стоји да је рекла Посланику, нека су на њега Божји мир и спас: Алахов Посланиче, доиста је мој муж Ебу Суфјан шкрт човек, не даје ми онолико колико је потребно мени и мом детету, осим онога што ја узмем без његовог знања.” Алахов Посланик је казао: “Узми онолико колико је (по обичају) потребно теби и твом детету.”[46] Бухари

  • Право на интимни однос је једно од битнијих права које жена има и шеријат захтева од мужа да испоштује ово право. Када жена има потребу за нежношћу, муж је дужан да јој удовљи и да се забавља са њом све док не испуни њену потребу, али је не сме приморавати на ствари које су забрањене. Рекао је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, Џабиру р.а.: “Оженио си се Џабире? Рече – Да. Девицу или удовицу – рече Посланик. Удовицу – одговори Џабир. Рече посланик, нека су на њега Божји мир и спас, – Е да си оженио девицу па да се са њом играш и забављаш, да је засмејаваш и она тебе.”[47]

 

  • Чување њених тајни и неоткривање њених махана, скривање онога што видиш и чујеш од ње, као и чување онога што је међу супружницима. Рекао је посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Најгори међу људима на Судњем дану је онај ко легне са својом женом (има интимни однос), а затим открива и прича њене тајне (прича неком од својих другова шта је радио са њом).”[48] Муслим

 

  • Опхођење према жени на најлепши начин, доброчинство јој чинити, саветовати се са њом у стварима које се тичу њиховог заједничког живота. Не треба бити тврдоглав и давати предност само свом мишљењу, већ треба водити рачуна о њеној срећи и удобности. То ће постићи искреном љубављу, њежношћу, забавом, учтивошћу. Рекао је Мухамед, нека су на њега Божји мир и спас: “Најпотпунијег имана (веровања) је онај ко има најлепши ахлак (понашање), а најбољи међу вама је онај ко најлепше поступа према својим женама.”[49] Сахих (веродостојно), бележи га Ибн Хибан

 

  • Стрпљиво подносити њене пропусте и грешке и не злоупотребљавати њена осећања, јер је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: “Верник не сме осећати одвратност према верници јер ако презире нешто код ње неком другом њеном особином ће бити задовољан.”[50] Муслим

 

  • Љубоморно је чувати и не изводити је на покварена (неморална) места јер каже Узвишени:

О ви који верујете, себе и породице своје чувајте од ватре чије ће гориво људи и камење бити. (Ат-Тахрим 6)

  • Чување њеног иметка (жена има право на свој лични иметак), не узимати и не трошити ништа од њега без њеног знања и сагласности јер каже Мухамед, нека је на њега Божији мир и спас: “Није вам дозвољен иметак муслимана осим уз његову сагласност.” Сахих, бележи га Бејхеки, “Сахихул-џами’ -7662”

 

  • ПРАВА ДЕЦЕ
  • Права деце се манифестују у чувању њихових живота, у вођењу бриге о њиховим потребама, одгоју, обезбеђивању хране, пића, одеће и места становања на основу речи Алаховог Посланика, нека је на њега Божији мир и спас: “Довољно је човеку греха да занемари и упропасти оне које издржава.” Сахиху Муслим

 

  • Избор одговарајућих имена. Преноси се да је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: Ви ћете, на Судњем дану, бити прозивани по вашим именима, и по именима ваших очева. Зато, надевајте вашој деци лепа исламска имена.”[51]

 

  • Усађивање лепих особина и вредности у њихове душе као што су стид, поштовање и уважавање старијих, искреност, поверење, покорност родитељима итд. Да се клоне ружних ствари у говору и делима као што су лаж, обмана, превара, издаја, крађа, непослушност родитељима итд. Каже Алахов Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Доиста ће Алах питати сваког пастира за оно што му је било поверено да ли га је сачувао или изгубио па ће тако питати и човека за његову породицу.” Ибн Хибан “Ас-Сахиха-1636”

 

  • Подучити их корисном знању, лепом одгоју и изабрати им добро друштво. Каже Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: Свако од вас је пастир и свако од вас је одговоран за своје стадо. Владар (имам) је одговоран за своје стадо (народ којим управља); мушкарац је одговоран за своју породицу ( и њен одгој); жена је одговорна за кућу свога мужа (његову част и потомство); радник (слуга) је одговоран за иметак свога домаћина (газде). Свако од вас је пастир и свако од вас је одговоран за своје стадо!” Мутефекун алејх
  • Желети им спас и успех а не довити (молити) против њих. Рекао је Алахов Посланик, нека су на њега Божји мир и спас: Не молите против себе ни против деце ни против иметка, ако погодите време када се дова (молба или молитва) прима, Алах ће вам дати оно што сте тражили.”[52] Сахих

 

  • Праведност међу њима без фаворизовања једних над другима у поклонима и даровима, а такође и у односу и самилости према њима јер неједнакост по том питању може проузроковати непослушност, мржњу и непријатељство међу децом. Ну’ман бин Бешир приповеда: “Мој отац ми је уделио нешто иметка па је моја мајка Амра бинт Раваха рекла – Нећу бити задовољна све док не посведочи Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, па је мој отац кренуо Посланику, нека су на њега Божји мир и спас, који га је упитао – Јеси ли тако поступио са свом децом? Мој отац одговори – Не. Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, на то рече: “Бојте се Алаха и будите праведни међу својом децом.” Затим је мој отац вратио оно што је уделио.”[53] Сахих

 

  • ПРАВО РОДБИНЕ

 Родбину чине рођаци који су родбински повезани и ислам материјално подстиче успостављање родбинских веза. Ако је неко богат помоћи ће рођацима материјално, обавезним и добровољним удељивањем и подмиривањем њихових потреба. Од опште културе је распитивати се о њиховом стању, саосећати са њима, учествовати у њиховој жалости и радости. Каже Узвишени Узвишени:

И Алаха се бојте – с именом чијим једни друге молите – и родбинске везе не кидајте. (Ан-Ниса’ 1)

 

 Ислам подстиче на чување родбинских веза чак и када друга страна то не чини па каже Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: Није одржавање родбинских веза узвратити на посету, већ је одржавање родбинске везе везивање прекинутих односа.”[54] Бухари

 

 Ислам је запретио ономе ко кида родбинске везе и не успоставља их и то је учинио једним од великих греха. Каже Алахов Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: Узвишени Алах је створио створења, а када је завршио, устала је родбинска веза и рекла: ‘Устала сам тражећи од Тебе заштиту од кидања родбинских веза.’ Узвишени Алах јој рече: ‘Хоћеш ли бити задовољна ако будем чувао и пазио онога ко тебе буде чувао и пазио, а одбацим онога ко тебе не пази и не одржава?’ Рекла је: ‘Да, бићу задовољна, Господару мој’. Рече: ‘То теби припада!’” Ебу Хурејре додаје: „Ако желите, можете учити ајет: “Зар и ви не бисте, кад бисте се власти дочепали, неред на земљи чинили и родбинске везе кидали![55] Мутефекун алејх

 

  • ПРАВО СТАРАТЕЉА НАД ОНИМА КОЈИ СУ МУ ПОДРЕЂЕНИ

 

  • Послушност и покорност у ономе што није грех према Алаху, јер покорност њему у ономе што није грех је од покорности Алаху, а непокорност њему је вид непокорности Алаху. Каже Узвишени:

О верници, покоравајте се Алаху и покоравајте се Посланику и представницима вашим. (Ан-Ниса’ 59)

  • Посаветовати га на благ и леп начин и не варати га, јер тако му се може указати на оно што ће користити њему и онима за које је одговоран, подсетити га на потребе оних који су му подређени. Овако је наш Господар Узвишени саветовао Мусаа, нека су на њега Божји мир и спас, и његовог брата Харуна када их је послао фараону да га позивају:

 

Па му благим речима говорите, не би ли размислио или се побојао. (Та-Ха 44)

 

  • Стати уз њега у време невоља и кризе, не устајати против њега и не ускратити му помоћ, не издати га па макар била и скупина која му није дала присегу, јер Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, каже: “Онога ко вам дође и нареди да се окупите око једног човека желећи да изазове побуну и разједини ваш џемат (заједницу) убијте га.”[56] Сахих веродостојан

 

  • ПРАВО ПОДРЕЂЕНИХ НАД ЊИХОВИМ ПРЕТПОСТАВЉЕНИМ
  1. Праведност према свима у смислу давања свакоме што му припада. Праведност у давању права и задужења, праведност у расподели одговорности, праведност у суђењу, где су сви пред њим исти и нема привилегија за појединце нити скупине на рачун других. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “На судњем дану ће најжешће бити кажњен неправедан владар.” Бележи га Таберани у “Евсату” и Тајалиси у “Сахихул-џами’ -1001”

 

  1. Претпостављени не сме чинити неправду подређенима, не сме их варати нити изневерити. Каже посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Нема ниједног роба коме је Алах дао да буде претпостављени својим поданицима, а да му Алах неће, када умре, забранити улазак у Џеннет, уколико буде варао своје поданике.”[57] Мутефекун алејх

 

  1. Саветовање са подређенима у стварима које се тичу њихових политичких, социјалних и економских интереса. Консултације у ономе гдје не постоји одредба. Треба им дати прилику да слободно изнесу предлоге, идеје, мишљења, ставове и своја виђења по питању одређених ствари. Прихватити она мишљења и ставове уколико су од јасног јавног интереса. Рекао је Алах Узвишени:

Само Алаховом милошћу ти си благ према њима; а да си осоран и груб, разбегли би се из твоје близине. Зато им праштај и моли да им буде опроштено и договарај се с њима. (Алу Имран 159)

  1. Основа његове владавине, опхођења према подређенима и устава мора бити шеријат (исламски закон), где не сме бити места за лична мишљења и прохтеве, нити за спонтане прописе који су некада погрешни, а некада исправни.

 

  1. Владару није дозвољено да се скрива од својих подређених, да им затвара врата у лице, да се охоли над њима, нити да поставља неку врсту препреке између њега и народа па да са некима комуницира, а са некима не. Каже Мухамед, нека је на њега Божији мир и спас: „Коме Алах дадне намесништво на неким од послова муслимана, па буде нехајан према њиховим потребама, неимаштини и сиромаштву, Алах неће обраћати пажњу на његове потребе (неће се одазвати његовој молби), неимаштину и сиромаштво на Судњем дану.”[58]

 

  1. Самилост владара према подређенима, неоптерећивање оним што не могу поднети, владар не сме вршити притисак над подређенима јер Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, каже: “Алаху мој, коме буде поверено намесништво и управа над мојим уметом (следбеницима), па им буде отежавао (грубо поступао према њима), и Ти њему отежај, а коме буде поверено намесништво и управа, па буде благ према њима, буди и Ти благ према њему.”[59] Сахих

 

  • ПРАВО КОМШИЈЕ

 Ислам наређује доброчинство према комшији у правом смислу те речи па каже Узвишени:

И Алаху се клањајте (обожавајте Га) и никога Њему равним не сматрајте (у обожавању не придружујте)! А родитељима доброчинство чините, и рођацима, и сирочади, и сиромасима, и комшијама ближњим, и комшијама даљњим, и друговима, и путницима, и онима који су у вашем поседу. Алах, заиста, не воли оне који се охоле и хвалишу. (Ан-Ниса’ 36)

 Ислам забрањује узнемиравање комшија речју и делом. Од Ебу Хурејре, нека је Алах задовољан њиме, се преноси да је рекао: „Речено је Алаховом Посланик, нека је на њега Божји мир и спас: „Заиста једна жена дању пости а ноћу клања, али узнемирава своје комшије својим језиком!“ Он рече: „У њој нема никаквог добра, она ће у ватру!“ „Би му речено: „А једна жена клања само прописане намазе, пости месец Рамазан и удељује комаде сухог сира и не узнемирава своје комшије!?“ Рече: „Она ће у Џенет (Рај)!“[60] Сахих, Бухари – одгој појединца, “Ас-сахиха – 190”

 Ислам је комшији дао високо место и велико право када је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: “Џибрил (Габријел) ми је толико препоручивао (опоручивао) пажњу према комшији да сам помислио да ће комшија бити уврштен међу оне који ће имати право наслеђивања.”[61] Мутефекун алејх

 Узнемиравање комшије поништава иман (веровање). Каже Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: Тако ми Алаха, не верује (потпуним веровањем)! Тако ми Алаха, не верује! Тако ми Алаха не верује! - А ко Алахов Посланиче? - упиташе асхаби (другови).    - Онај од чијег језика нису сигурни његове комшије” - одговори Алахов Посланик, нека је на њега Божији мир и спас. Мутефекун алејх

 Треба стрпљиво подносити непријатности с његове стране и бити љубазан према њему. Ебу Хурејре приповеда: “Када је дошао човек Алаховом Посланику, нека су на њега Божји мир и спас, и пожалио се на понашање свога комшије, он му је казао: ‘Иди и изнеси све своје покућство поред пута.’ Човек је урадио све што му је наредио Алахов Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, те су људи пролазећи питали шта је разлог оваквог његовог поступка. Када им је објаснио о чему се ради, свет је почео проклињати лошег комшију, који је након извесног времена дошао и рекао: ‘Врати своје покућство и уђи у кућу, више те нећу узнемиравати.” Сахих, “Едебул-муфрад”

 Комшија има своја права иако није муслиман. Преноси се да је Абдулах ибн Омер упитао своје укућане кад су заклали овцу: “Јесте ли почастили мога суседа јевреја?”
Чуо сам Алаховог Посланика, нека су на њега Божји мир и спас, када каже: “Саветовао
(опоручивао) ми је Џибрил да пазим на свога комшију тако често да сам очекивао да ће ми рећи да комшија има право наследства.” Мутефекун алејх

 

  • ПРАВО ПРИЈАТЕЉА (ДРУГОВА)

 Ислам подстиче на бригу о пријатељима па је прописао права која им припадају. Пријатељима треба чинити добро и саветовати их. Рекао је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас:

“Најбољи пријатељи код Алаха су они који су најбољи према своме пријатељу, а најбоље комшије код Алаха су они који су најбољи према своме комшији.” Сахих, бележи га Тирмизи, Ас-Сахиха - 103”

 

  • ПРАВО ГОСТА

 Од права у исламу која припадају госту је да буде почаствован, лепо дочекан и почашћен јер је Алахов Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: Ко верује у Алаха и Судњи дан, нека укаже почаст своме комшији! Ко вјерује у Алаха и Судњи дан, нека свом госту укаже почаст дајући му његову награду!” ”А шта је његова награда, Алахов Посланиче?”, упиташе присутни, а Посланик рече: ”Дан и ноћ! Гостопримство траје три дана, а све након тога је садака (милостиња). Ко верује у Алаха и Судњи дан нека говори хајр (добро) или нека ћути.” Мутефекун алејх

 Гостопримство се убраја у најбоља дела. Каже Посланик, нека су на њега Божји мир и спас: “Међу људима нема никог попут човека који је узео узде свога коња па се бори на Алаховом путу и клони се зла људи и попут онога ко закоље овцу да би почастио госта и испунио његово право.” Сахих, бележе га имам Ахмед и Хаким

 Гост треба водити рачуна да не оптерети свога домаћина преко његових могућности, јер Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, каже: “Није дозвољено човеку муслиману да остане код свог брата тако дуго да га на грех наведе!” (није дозвољено госту да остане дуже од три дана па да на тај начин свог домаћина наведе на грех јер можда неће имати чиме да га почасти) ”Алахов Посланиче, а како ће га на грех навести?”, упиташе, а Посланик рече: ”Борави код њега, а он нема чиме да га угости!” Муслим

 

  • ПРАВА СИРОМАШНИХ И СИРОЧАДИ

 Алах Узвишени је похвалио оне који удељују иметак на Алаховом путу настојећи да обезбеде потребе сиромашних, сирочади и немоћних па каже:

А у имецима њиховим био је удео и за онога који проси и за онога који не проси. (Аз-Заријат 19)

 Штавише, ислам ову врсту садаке (милостиње) коју човек издваја за своју сиромашну браћу сматра једним од највреднијих добрих дела. Рекао је Узвишени:

Није честитост у томе да окрећете лица своја према истоку и западу; честити су они који верују у Алаха и у онај свет, и у мелеке, и у књиге, и у веровеснике, и који од иметка, иако им је драг, дају рођацима, и сирочади, и сиромасима, и путницима, и просјацима, и за откуп из ропства… (Ал-Бакарах 177)

 Онима који гомилају иметак, не испуњавају Алахово право и не удељују га, обећана је жестока казна на Судњем дану. Каже Алах Узвишени:

Онима који злато и сребро гомилају и не троше га на Алаховом путу – наговести болну патњу. (Ат-Тавбах 34)

 Због тога је у исламу прописан зекат који је један од основних стубова вере и обавеза је сваког муслимана чији иметак достиже нисаб (одређену границу) и прегодини. Рекао је Алах Узвишени:

а наређено им је да се само Алаху клањају, да Му искрено, као правоверни, веру исповедају, и да молитву обављају, и да милостињу удељују; а то је – исправна вера. (Ал-Бајјинах 5)

 Алах је појаснио коме зекат припада па каже:

Зекат припада само сиромасима и невољницима, и онима који га скупљају, и онима чија срца треба придобити, и за откуп из ропства, и презадуженима, и у сврхе на Алаховом путу, и путнику. Алах је одредио тако! – А Алах све зна и мудар је. (Ат-Тавбах 60)

 Алах упозорава оне који не дају зекат па каже:

Нека они који шкртаре у ономе што им Алах из обиља Свога даје никако не мисле да је то добро за њих; не, то је зло за њих. На Судњем дану биће им о врату обешено оно чиме су шкртарили. (Алу Имран 180)

 

  • ПОСЛОВАЊЕ И РАДНИЦИ

 У области пословања ислам је дошао са правилима и нормама које јасно дефинишу релацију између послодавца и радника и обратно, како би на тај начин осигурао право обе стране, а постојећу везу између њих учинио везом братства и љубави. Тај однос се не своди на материјализам и међусобне интересе.

 

  • ПРАВА РАДНИКА

 Ислам наређује да однос између послодавца и његових запослених буде братски однос који се одликује једнакошћу и људским достојанством, јер каже Алахов Посланик, нека су на њега Божји мир и спас: “Слуге (радници) су вам браћа. Алах је учинио да вам буду на услузи. Зато их храните оним чиме се храните и одевајте онако како се ви одевате, не задужујте их оним што не могу урадити, а ако то урадите, помозите им!”[62] Сахихул-Бухари (мисли се на робове, слуге или раднике, на оне који обављају задате им послове под нечијом влашћу или су подређени)

 Раднику се мора платити надница јер се преноси да је Алахов Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: “Узвишени Алах поручује: ‘Ја ћу на Судњем дану бити противник тројици људи: човеку који зада реч, заклињући се у Моје име, па превари; ономе ко слободног човека (знајући да је слободан) прода као роба, па потроши те паре; и човеку који не да плату изнајмљеном раднику који му заврши уговорени посао.” Сахих, бележи га Бухари

 Надница раднику се мора дати одмах након што заврши посао јер каже Посланик, нека су на њега Божији мир и спас: “Исплатите раднику његову плаћу (надницу) пре него му се зној на челу осуши.”[63]

 Радници се не смеју оптеретити преко својих могућности, а ако дође до тога онда им треба помоћи повећањем плате или физички јер Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, каже: “…не задужујте их оним што не могу урадити, а ако то урадите, помозите им!” Сахихул-Бухари

 

  • ПРАВА ПОСЛОДАВЦА

 Као што ислам захтева од послодавца да води рачуна о правима радника исто тако се од радника тражи да воде рачуна о правима послодавца. Радници су дужни да обаве оно што се тражи од њих у потпуности, без недостатака и кашњења које би нанело штету послодавцу, јер је Алахов Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: “Заиста Алах воли да када неко од вас ради нешто да га уради како треба (у потпуности и на најлепши начин).” Сахихул-џами’ – 1880

 Како би подстакао раднике да што боље обављају свој посао и сачувао њихово достојанство и углед, ислам њихову зараду сматра једном од најхалалнијих и најбољих па каже Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Најбоља зарада је она коју стекнеш својим рукама уколико посао одрадиш како треба (употпуниш и не вараш).” Сахихул-џами’ – 3283

 

 

 

ПРАВА ОСТАЛИХ СТВОРЕЊА, ЖИВОТИЊА И ДРУГИХ

 Ислам није само човеку одредио и дао права већ је обухватио и животиње и дао им права, а онај ко их буде кршио ући ће у ватру (Пакао). Нека од тих права су:

 

ПРАВА ЖИВОТИЊА

 Животиње се морају хранити и никако се не сме дозволити да угину због глади и жеђи. Каже Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Једна жена је кажњена уласком у ватру зато што је затворила мачку све док није умрла. Није јој давала ни хране ни воде, нити ју је пустила да сама нађе храну по земљи.” Мутефекун алејх

  1. Доброчинство према животињама, без кажњавања, повређивања и оптерећивања преко њихових могућности. Једнога дана Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, је видио деву чија се кожа припила уз кости, па је рекао њеном власнику: „Бојте се Алаха у погледу животиња које не говоре! Јашите их и кољите тек када их ухраните!“ Сахих (веродостојан), бележи га Ахмед

 

  1. Није дозвољено поигравати се са животињом на начин да је повредимо или који води кажњавању. Преноси се од Ибн Омера да је пролазио поред дечака од Курејшија који су ухватли птицу у клопку и поставли је за мету да је гађају. На то Ибн Омер рече: “Ко је урадио ово? Алах је проклео онога ко је ово урадио, јер је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао – Нека је проклет онај ко за мету узме оно што у себи има душу.”[64]

 

  1. Забрањено је сакаћење животиња на основу речи Посланика, нека је на њега Божији мир и спас: “Нека је проклет онај ко сакати животиње.”[65] Бухари

 

  1. Није дозвољено плашити животиње, мучити их и терорисати. Преноси се да су једне прилике асхаби били на путу са Послаником, нека су на њега Божји мир и спас, па се он одвојио од њих ради неке потребе. Ми смо видели једну птичицу сличну врапцу са два птића па смо из гнезда узели младунче птице која се узнемирила. Када се Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, вратио рекао је: Ко је узнемирио ову јадницу, узевши јој њено чедо? Брзо јој донесите њено младунче!” Видео је мравињак који смо спалили па је рекао: “нико нема право да кажњава ватром осим Господар ватре (Алах).” Ебу Давуд, сахих – Едебул-муфрад: 295

 

  1. Ислам наређује да приликом припремања за клање животиња које су дозвољене за јело поступимо на најлепши начин, да не оштримо нож пред животињом, да је не кољемо испред других животиња, да јој не ломимо врат и не деремо кожу пре него умре. Каже Мухамед, нека је на њега Божији мир и спас: Заиста је Алах прописао доброчинство према свему. Зато када убијате, радите то на најлепши начин, када кољете, радите то на најмилостивији начин. Онај који од вас буде клао нека наоштри нож како би олакшао својој жртви.” Муслим (треба узети добар и оштар нож како би се што лакше заклала животиња, не показивати нож пред њом како се не би уплашила, брзо проћи ножем преко грла животиње како не би осетила велику бол)

 Ислам наређује убијање неких животиња и инсеката које су штетне и опасне по човјека како би се заштитио његов живот који је пречи од живота тих животиња и инсеката јер је људски живот код Алаха вреднији од њих. Када ислам прописује оваква права за животиње шта тек рећи о правима човека којег је Алах одликовао над осталим створењима и почаствовао га. Рекао је Алах Узвишени:

Ми смо синове Адемове, доиста, одликовали; дали смо им да копном и морем путују, и опскрбили их укусним јелима, и дали им велике предности над многима које смо створили. (Ал-Исра’ 70)

 Ислам се није ограничио само на милост према животињама већ је ту милост учинио једним од разлога праштања греха и уласка у Рај. Каже Посланик, нека су на њега Божји мир и спас: Идући путем неки човек јако је ожеднео, па кад нађе бунар, сиђе у њега и напи се воде, а затим изађе. Кад одједанпут пас, од жеђи исплазио језик и једе влажно тло. 'Овог пса је снашла јака жеђ као што је и мене била снашла', рече тај човек, те сиђе у бунар и напуни своју ципелу водом, а затим је стави у своја уста да би се попео, те напоји пса. Узвишени Алах му се захвали и опрости грехе. Рекоше присутни – О, Алахов Посланиче, зар ћемо и у погледу животиња имати награду? Он одговори: “Да, за свако живо биће.” Мутефекун алејх

 

ПРАВО ДРВЕЋА И БИЉАКА

 Када је реч о биљкама ислам је дозволио човеку да се користи њима и једе њихове плодове, али је забранио њихово сечење и уништавање без преке потребе. Штавише, наређује се чување биљака, поспешивање њиховог раста и умножавања. Каже Алахов Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: Ако у руци неког од вас, када наступи Судњи дан, буде садница палме те буде у стању да је засади пре него наступи, нека то учини!” Бухари “Едебул-муфред”

 Засађивање корисног дрвећа и биљака ислам убраја у добра дела и садаку (милостињу) за коју ће муслиман бити награђен. Рекао је Мухамед, нека је на њега Божији мир и спас: “Сваки муслиман који засади или посеје нешто, па од тога једу птице, човек или звери, имаће награду за то као да је садака милостиња.” Муслим

 

ПРАВО ПУТЕВА И ПИЈАЦА

 У исламу пијаце и путеви имају своје право. Рекао је Алахов Посланик, нека је на њега БОжији мир и спас: “Чувајте се седења по путевима.” Рекоше: ”О Алахов Посланиче, седење на путу је нама неопходно, ми ту разговарамо.” Па рече Алахов Посланик а.с: “Ако ћете седети, онда дајте путу његово право.” Кажу: ”Шта је право пута, о Алахов Посланиче?” Рече: “Обарање погледа, отклањање непријатности, одвраћање селама и наређивање добра и забрањивање зла.” Мутефекун алејх (обарање погледа – не гледати у жене које пролазе путем, отклањање непријатности – не узнемиравати говором нити делом никога и не стешњавати пролазнике)

  • Уклањање онога што смета пролазницима. Каже Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Иман (веровање) се састоји од седамдесет и неколико делова или шездесет и неколико делова, а најбољи су речи “Нема божанства које заслужује да се истински обожава осим Алаха”, а најмањи је склањање онога што смета са пута, а и стид је део имана (веровања)!” Мутефекун алејх

 

  • Не остављати по путевима и пијацама оно што се сматра нечистим па да људи наиђу на то. Каже Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Чувајте се два проклетства (две ствари које призивају проклетство)”, рекоше асхаби: “Шта су два проклетства, Алахов Посланиче?” Каже: “Који обавља нужду на месту куда људи пролазе и у хладу где седе.” Муслим, Ебу Давуд

 Ова права морамо заштити, подржати, надгледати њихово спровођење и људе приморати да их се придржавају јер има људи чије се стање не може поправити осим на силу, иначе ће онда остати само примери који се не примењују у стварности. Каже Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Тако ми Онога у чијој руци је моја душа, ви ћете наређивати добро и одвраћати од зла, или ће Алах ускоро послати Своју казну на вас, па ћете Га после тога молити, а Он вам се неће одазвати.” Бележи га Ахмед, Албани га сматра веродостојним, “Сахихут-тергибу вет-терхиб: 2313”

 

 

 

ШТО СЕ ТИЧЕ ПРАВА И ЈАВНИХ ФУНКЦИЈА

 Ислам је ставио у обавезу муслиману бригу о стању његове браће ма где они били, јер Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, каже: “Пример верника у њиховој међусобној љубави, самилости и осећањима је попут једног тела. Када се разболи један његов орган цело тело му се одазове са будношћу и врућином.” Бухари

 Треба радити на побољшању њиховог положаја. Каже Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, : “Нико од вас неће у потпуности веровати све док не буде желео своме брату исто што и себи.” Мутефекун алејх

И бити уз њих у кризама и несрећама. Рекао је Мухамед, нека је на њега Божији мир и спас: “Верник према вернику је попут делова једне зграде, један другога учвршћује.” Мутефекун алејх

 Притећи им у помоћ када то затраже. Рекао је Алах Узвишени:

А ако вас замоле да их у вери помогнете, дужни сте им у помоћ притећи, осим против народа са којим о ненападању закључен уговор имате. – А Алах добро види оно што радите. (Ал-Анфал 72)

 Ислам забрањује издају своје браће. Каже Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: Нема ниједног човека који изда другог човека муслимана на месту где се он омаловажава и где се нарушава његова част, а да и њега Алах неће оставити на месту где он буде волео да му се помогне и нема човека који помогне муслимана на месту где се он омаловажава и где се нарушава његова част а да га Алах неће помоћи на месту где он буде волео да му се помогне.” Ахмед, Ебу Давуд, а шејх Албани га сматра добрим (хасен), види хадис под бројем 5690 у делу “Сахихул-џами’”

 С циљем да се сачувају и осигурају људска права у исламскоме друштву Алах је своме Посланику објавио наредбе и забране обезбеђујући поштовање ових права и њихово не нарушавање тако што је прописао казне како овосветске које су познате у исламском кривичном праву, тако и на будућеме свету које се огледају у кажњавању на ахирету (након овог живота). Неке од тих наредби и забрана су:

  • Ислам забрањује злоупотребу положаја и власти ради остваривања личних интереса и државним органима даје овлашћења да сву имовину, која је стеченана такав начин, конфискују и ставе је у државну касу муслимана.

 Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, је запослио човека из племена ел-Езд по имену Ибн Лутбијје на прикупљању зеката. Када је дошао Ибн Лутбијје рекао је – Ово је за вас, а ово су поклони за мене. На то рече Посланик, нека су на њега Божји мир и спас: “Да ли би ти то добио да си седео у кући свога оца или мајке? Тако ми онога у чијој је руци моја душа ко узме нешто од иметка злоупотребивши своју функцију доћи ће са тим на Судњему дану носећи то на своме врату, па ако буде узео камилу глас ће му бити попут девиног гласа, а ако буде узео краву глас ће му бити попут рике крава, а ако буде узео овцу глас ће му бити попут блејања оваца.” Затим је подигао своју руку тако да смо видели белину његовог пазуха и рекао: - Алаху мој, јесам ли доставио – и то поновио три пута. Мутефекун алејх

 

  •  Забрањено је узнемиравање на било који начин, руком (ударац или сл.), језиком (оговарање или преношење речи), лажно сведочење или псовке. Рекао је Алах Узвишени:

А они који вернике и вернице вређају, а они то не заслужују, товаре на себе клевету и прави грех. (Ал-Ахзаб 58)

  • Забрањено је угрожавати приватност људи и разоткривати јер каже Алах у 12-ом ајету суре Ал-Хуџурат و لا تجسسوا - и не уходите једни друге. Алах Узвишени такође каже:

 

О верници, у туђе куће не улазите док допуштење не добијете и док укућане не поздравите; то вам је боље, поучите се!

А ако у њима никога не нађете, не улазите у њих док вам се не допусти; а ако вам се рекне: "Вратите се!" – ви се вратите, боље вам је, а Алах зна оно што радите.

(Ан-Нур 27-28)

 

  • Забрањен је сваки вид насиља према људима и према себи јер каже Узвишени:

 

Алах захтева да се свачије право поштује, добро чини, и да се ближњима удељује, и разврат и све што је одвратно и насиље забрањује; да поуку примите, Он вас саветује.

И испуњавајте обавезе на које сте се Алаховим именом обавезали и не кршите заклетве кад сте их тврдо дали, а Алаха као јамца себи узели, јер Алах зна оно што радите. (Ан-Нахл 90-91)

 Каже Алах Узвишени. у хадиси кудсију: Робови моји, Ја сам Себи забранио насиље, и вама сам га учинио забрањеним, па не чините једни другима неправду...” Муслим

 Неправда и насиље су забрањени и према припадницима друге вере па је дефинисан принцип доброчинства према њима. Рекао је Узвишени:

Алах вам не забрањује да чините добро и да будете праведни према онима који не ратују против вас због вере и који вас из завичаја вашег не изгоне – Алах, заиста, воли оне који су правични. (Ал-Мумтаханах 8)

 Забрањено је вређати и псовати туђа веровања јер то може изазвати псовке и увреде између две стране, препуцавања и мржњу које продубљују јаз и онемогућавају достављање истине. Каже узвишени:

Не грдите оне којима се они, поред Алаха, клањају (моле, обожавају), да не би и они неправедно и не мислећи шта говоре Алаха грдили. (Ал-Ан’ам 108)

 Уместо тога успостављен је принцип дијалога који води јасним циљевима и истини која се темељи на етици и правилима која су у складу са њеном методологијом. Рекао је Алах Узвишени:

Реци: "О следбеници Књиге, дођите да се окупимо око једне речи и нама и вама заједничке: да се никоме осим Алаху не клањамо, да никога Њему равним не сматрамо и да једни друге, поред Алаха, боговима не држимо!" Па ако они не пристану, ви реците: "Будите сведоци да смо ми муслимани!" (Алу Имран 64)

  • Забрањен је сваки вид и облик нереда. Каже Узвишени:

И не правите неред на Земљи, кад је на њој ред успостављен, а Њему се молите са страхом и надом; милост Алахова је доиста близу оних који добра дела чине. (Ал-А’раф 56)

  • Такође је забрањено силом приморавати људе да прихвате веру или да промене своја верска убеђења јер каже Узвишени:

Да Господар твој хоће, на Земљи би доиста били сви верници. Па зашто онда ти да нагониш људе да буду верници? (Јунус 99)

 

 Ово свакако не значи остављање да’ве, позивања ка Алаху, достављања ислама људима на најљепши начин како би спознали суштину ислама јер од одлика ове вере је обавезност њеног достављања и презентирања свим људима. Позивање у ислам треба бити на светском нивоу, а не на локалном па онај до кога стигне исламски позив на исправан начин и спозна веру нека зна да је упута ка истини у Алаховој руци, а не код људи.

 

  • Наређено је успостављање шуре (већа за саветовање) што је један од основних принципа у исламском шеријату (у оним стварима за које не постоји јасан текст из Кур'ана и Хадиса) који има за циљ да сви чланови исламскога друштва уживају своја права која су им прописана. Рекао је Узвишени:

 

И који се о пословима својим договарају… (Аш-Шура 38)

 

 Алах Узвишени подстиче свога Посланика на примену овог принципа како би постао модел и метод по којем ће радити они након њега па каже:

 

И договарај се с њима. (Алу Имран 159)

 

  • Наређује се да се права и задужења дају онима који су их достојни и да се људима суди праведно па каже Алах Узвишени:

 

Алах вам заповеда да одговорне службе онима који су их достојни поверавате и када људима судите да правично судите. Уистину је диван Алахов савет! – А Алах доиста све чује и види. (Ан-Ниса’ 58)

 

  • Обавеза је помоћи потлаченима и онима којима се чини неправда па чак и силу употребити ако је потребно. Рекао је Алах Узвишени:

 

А зашто се ви не бисте борили на Алаховом путу за потлачене, за мушкарце и жене и децу, који узвикују: "Господару наш, избави нас из овога града, чији су становници насилници, и Ти нам одреди заштитника и Ти нам подај онога ко ће нам помоћи!" (Ан-Ниса’ 75)

 

 Чињеница је да, како смо раније споменули, постоје скупине које није могуће поправити осим уз примену силе. У исламу постоје неки системи извршне власти који оцењују у којој мери чланови исламског друштва уживају своја права, надзиру њихову примену и безбедност и регулишу санкције, тј. казнене мере у случају угрожавања тих права. Неки од тих система су:

 

Систем правосуђа

 

 Правосуђе је самостални управни систем у исламској власти чија је основна делатност и функција решавање спорова и парница између двоје завађених, враћање права онима којима припадају, успоставаљање правде, спречавање насиља и неправде, кажњавање оних који су направили прекршаје и одвраћање од истих применом Алахових прописа над њима тако да се пропис враћа на Кур’ан и Сунет (праксу Посланика, нека су на њега Божји мир и спас) као два основна законодавна извора у исламу. Да би се неком повериле судске позиције (функције), у исламу постоје услови и општа правила која се морају испоштовати, а нека од основних су:

 

  • Да буде разумна, пунолетна и еминентна особа.

 

  • Да буде здрава и способна да поднесе терет и напор правосуђа.

 

  • Да буде учен у шеријатским прописима, да зна шта је халал (дозвољено), а шта харам (забрањено), да познаје јасне и мање јасне ствари међу њима, да је способан у аналогном расуђивању и извлачењу прописа и да је способан издавати фетве (одговоре) по питању верских и овосветских ствари.

 

  • Да буде частан и поштен, да посједује моралне вредности и особине, да се клони ружног и лошег понашања, да буде омиљен и љубазан како би се његова пресуда прихватила са задовољством.

 Сваки човек у исламском друштву, без обзира на његов положај, верску припадност и убеђења има право на парницу и да напише тужбу (да се жали) суду у случају да му се учини неправда или насиље. Обе противничке стране имају право на једнакост и праведност код судије јер Алахов Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, каже: “Онај коме се повери судство међу муслиманима мора бити праведан међу њима у самом гледању према њима, показивању руком према њима, њиховом седењу (показивању места за седење и начину седења према њима) и не сме подизати глас према парничарима.” Суненул-Бејхеки – даиф

 Рекао је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, Алији ибн Еби Талибу када га је послао као судију: “Алах ће упутити твоје срце и учврстити твој језик па када седнеш испред парничара немој им пресудити док не саслушаш обе стране јер ћеш тако најлакше и најисправније донети пресуду.” Сахих, бележе га Ахмед и Ебу Давуд

У исламу је основа да је свако невин све док се не докаже да је крив јер је Алахов Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: “Када би људима било давано на основу њихових оптужби, они би од других људи тражили и крв и имовину, међутим, на ономе који подиже оптужбу је да докаже, а окривљени има право на заклетву (да није крив).Мутефекун алејх

(Не прихвата се говор човека само на основу оптужбе већ се тражи доказ или истрага)

Окривљени има своја права у исламу, што значи да његова права самом оптужбом неће бити угрожена, па према њему нема присиле, кажњавања, окрутности, тортуре и бруталности како би се изнудило његово признање. Каже Посланик, нека су на њега Божји мир и спас: “Алах ће казнити оне који су кажњавали људе на овоме свету.” Муслим

 Преноси се од Омера ибн Хатаба да је рекао: “Не прима се признање човека ако је претходно био застрашиван, изложен глади, или затваран.”[66] (дакле, ако судија изгладњује, застрашује или затвори човека како би признао кривицу, не значи да ће окривљени то учинити истински већ како би се ослободио мучења)

Лична одговорност у исламу подразумева да човек не може преузети грех (кривицу) другога и није дозвољено да родбина окривљеног буде оптужена, кажњавана или узнемиравана, јер каже Узвишени:

Ко чини добро, у своју корист чини, а ко ради зло, на своју штету ради. – А Господар твој није неправедан према робовима Својим. (Фуссилат 46)

 Рекао је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас: “Не сваљујте кривицу на другога.” Сахих, бележи га Несаи

 Правосуђе у исламу има своје услове и обичаје, а можда ће нам писмо које је други халифа Омер ибн Хаттаб послао једном од кадија (судија), најбоље појаснити у којој мери ислам брине о аспекту заштите права чланова исламског друштва.:

 “Од Алаховог роба Омера, вође правоверних, Абдулаху ибн Кајсу

Нека је мир и спас на вас, а након тога…

 Суђење је јасно прецизирана обавеза и пракса која се мора следити па када ти дођу да им судиш учини то, јер говор истине не значи ништа ако се не спроводи и ради по њему. На људе гледај подједнако и праведно поступај према њима. Буди праведан у твом седењу и гледању према њима како се не би угледник понадао твојој наклоности због угледа и власти коју има и како не би слабашни изгубио наду у твоју праведност. Тужилац мора имати јасан доказ, а тужени има право на заклетву. Помирење је дозвољено, осим у случају када дозвољава нешто што је харам (забрањено) или забрањује нешто што је халал (дозвољено). Није ти забрањено да поновиш суђење ако ћеш праведније пресудити и вратити се истини јер њу не може ништа поништити. Знај да је преиспитивање истине боље од устрајности и упорности на лажи. Разумевање онога што ти тишти прса од сумњи је оно у чему нема Кур’ана и сунета. Размотри сличне примере и онда процени ситуацију и ствари, а затим тежи ономе што је Алаху најдраже и упореди то са истином онако како сматраш. Тужиоцу, који при себи нема доказа, дај одређени рок да донесе доказе, па ако дође с доказом, онда има право узети оно што му припада, у супротном пресудићеш сходно ономе што је приложено. Муслимани су праведни у сведочењу, осим онај ко је избичеван, ко је навикао на лажно сведочење, или је непоуздан и ако се ради о родбини Алах је од вас отклонио и удаљио тајне, а помогао вас јасним доказима. Чувај се узбуђености, узнемирености, срџбе и узурпирања права суграђанина јер је Алах за то прописао награду и задовољство. Ономе ко поправи стање између њега и Алаха, Алах ће му поправити стање између њега и људи.” Сахих Веродостојан, бележе га Даракутни и Бејхеки, а шејх Албани га сматра веродостојним у делу “Ал-Ирва’: 2619

 Тема судстсва у исламу је веома опширна и постоје важне и вредне књиге које третирају ову материју па онај ко жели проширити своје знање о овој теми нека се врати на њих.

 

Систем одговорности и контроле

 Реч је о верском, добровољном систему чији је циљ контрола и надзор спровођења онога што је Алах прописао својим робовима, а она се врши по принципу наређивања на добро и одвраћања од зла, обавезујући људе да практикују и следе верске прописе. Такођер, неки од циљева овог система су одгој, поправљање и праћење онога ко чини неваљала дела која су у супротности са шеријатом и надзор ствари везанних за живот чланова друштва, попут преваре у купопродаји, продаје забрањених ствари, монопола и преваре у свим другим облицима, затим мониторинг и праћење јавних објеката, уклањање оних зграда које се могу срушити и нанети штету појединцима. Ово су, дакле, добровољни послови које обавља установа за праћење и контролу поступајући у складу са речима Узвишеног:

Ви сте народ најбољи од свих који се икада појавио: тражите да се чине добра дела, а од неваљалих одвраћате. (Алу Имран 110)

Бојећи се Алахове казне о којој Он Узвишени каже:

Језиком Давуда и Исаа, сина Мерјемина, проклети су они од синова Исраилових који нису веровали – зато што су се бунили и увек границе зла прелазили:

једни друге нису одвраћали од грешних поступака које су радили. Ружно ли је заиста то како су поступали! (Ал-Маидах 78-79)

 Сваки члан друштва је дужан наређивати добро и одвраћати од зла у складу са својим могућностима, јер каже Алахов Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: Ко од вас види неко зло,нека га уклони руком,а ако то не може нека то учини својим језиком.А ако и то не може,онда (нека то осуди) својим срцем,а то је најслабији облик имана (веровања).” Сахиху Муслим

 Важно је напоменути да је отклањање зла условљено тиме да се не проузрокује већа штета од већ постојеће, већ да се постиже и остварује очекивано побољшање.

 Ислам је ера са којом је послат Мухамед, нека су на њега Божји мир и спас, коме је дата свеобухватна мудрост која дефинише и одређује људска права у једној сажетој, веома садржајној реченици. Наиме, рекао је Мухамед, нека су на њега Божји мир и спас: Заиста су вам ваши животи и ваши имеци и ваша част свети као што вам је свет овај дан у овоме граду и у овом месецу.” Бухари

 У овој реченици (хадису) су садржана многа људска права са којима је исламски закон дошао, штитећи их и прописујући казне за онога ко их буде кршио. У наставку ћемо споменути декларацију о људским правима у исламу која је објављена у Каиру, а указује на то да су права споменута у овој декларацији заправо општа правила зато што су права у исламу повезана попут халки које једна другу подупиру. Ова права садрже појединости, па када бисмо писали о њима требало би нам пуно времена и труда те је зато довољно указати на опћенитости уопштеност, а онај ко жели више сазнати о овоме нека се врати на сам извор. Надам се да нећу претерати ако кажем да ислам као вера чува, штити и гарантује сва права како би људи били срећни на овом и будућем свету.

 

 

 

ИСЛАМСКА ДЕКЛАРАЦИЈА О ЉУДСКИМ ПРАВИМА[67]

У ИМЕ АЛАХА ЕР-РАХМАН (МИЛОСТИВОГ), ЕР-РАХИМ (САМИЛОСНОГ)

 Рекао је Узвишени:

О људи, Ми вас од једног човека и једне жене стварамо и на народе и племена вас делимо да би сте се упознали. Најугледнији код Алаха је онај који Га се највише боји. (Ал-Хуџурат 13)   

 Земље чланице исламске конференције, оне од њих које верују у Алаха, Господара светова, Створитеља свега, онога Који нам је даровао све благодати, Који је створио човека у најлепшем облику, почастио га и учинио халифом (намесником) на Земљи, поверио му еманет њене изградње, реформисања и уређивања као и еманет извршавања обавеза према Богу и потчинио му све што је на небесима и на Земљи.

 Верујући и потврђујући посланицу Мухамеда, нека су на њега Божји мир и спас, кога је Алах послао са упутом, истинском вером, као милост свим световима, да ослободи поробљене, уништи тагуте (оне који се обожавају мимо Алаха) и охолнике, онога који је обзнанио једнакост међу свим људима, па нико нема предност над другим осим по богобојазности, онога који је докинуо разлике и мржњу међу људима које је Алах створио од једног човека.

 Полазећи од јединог чистог монотеистичког веровања на којем почива ислам, које позива све људе да не обожавају никог другог осим Алаха, да му не приписују судруга, да једни друге не сматрају боговима поред Алаха, које је поставило суштинске темеље и основе људске слободе и достојанства и које је обзнанило ослобађање човека од робовања човеку.

 Остварујући оно због чега је и објављен исламски, универзални закон (шеријат), а то је очување вере, живота, части, иметка и потомства, затим свеобухватност и умереност у свим аспектима, спој између душе, материје, разума и срца. Потврђујући цивилизацијску и историјску улогу исламског умета (припадника ислама) којег је Алах учинио најбољим уметом (народом) који је човечанству оставио у наслеђе светску цивилизацију, која је успоставила равнотежу и везу између овог и будућег света, и између науке и веровања. оно што се очекује од њега данас у смислу упуте човечанства које је збуњено између конкурентних струја и доктрина и решавање дуготрајних, хроничних проблема цивилизације материјализма.

 Да допринесе напорима човечанства на пољу људских права, са циљем да заштити човека од експлоатације и прогона и да потврди његову слободу и право на достојанствен живот у складу са исламским законом (шеријатом). Образложили смо и доказали да човечанство, које је достигло високе степене на пољу материјалног, ипак има велику потребу и не може опстати без оног верског које подупире ту цивилизацију, а није само покретач у смислу заштите људских права.

 Сматрајући и верујући да су основна права и опште (јавне) слободе у исламу део вере муслимана и нико их у принципу не може онемогућити у целини или делимично, угрозити или их игнорисати. То су Божији прописи који су обавезни и наређени. Алах их је објавио у својој књизи и послао са њима последњег Посланика као печат свих осталих посланика да усаврши и употпуни божанске поруке (књиге). Њихово поштовање и спровођење је постало ибадет (исказивање покорности Алаху), а занемаривање и непријатељство према њима је лоше дело у вери и сваки човек појединачно је одговоран за њих као и умет (народ) за њихово очување. Државе чланице организације исламске конференције по том основу објављују следеће:

Члан 1:

  • Цело човечанство је једна породица које спаја робовање Алаху и посланство Адема, нека су на њега Божји мир и спас. Сви су једнаки у погледу основног људског достојанства и основних обавеза и одговорности, без дискриминације због расе, боје, језика, пола, политичке припадности, социјалног статуса и др. Исправно веровање је гаранција за раст овог људског достојанства на путу ка интеграцији човека.
  • О свим створењима се Алах брине и стара, а најдражи Њему је онај ко је најкориснији људима и нико нема предност над неким другим осим по богобојазности и добрим делима.

 

Члан 2:

  • Живот је дар Божји који је загарантован сваком људском бићу, а на појединцима, заједницама и нацијама је заштита и одбрана овог права од сваког оног ко га жели угрозити и није дозвољено ником одузети живот без шеријатске пресуде и одлуке.
  • Забрањено је прибећи средствима која могу довести до геноцидног уништења људске врсте.
  • Очување и опстанак људског живота онако како Алах хоће је шеријатска обавеза.
  • Интегритет људског тела је неприкосновен и не може бити нападнут нити угрожен без легитимног шеријатског разлога, а државе су обавезне штитити га.

 

Члан 3:

  • У случају употребе силе или оружаних сукоба није дозвољено убијати оне који не учествују у борби као што су старци, жене, деца, рањеници и болесни имају право да се лече, заробљеници имају право на храну, смештај, одећу. Није дозвољено комадање и сакаћење већ се мора обавити размена заробљеника и зближавање породица које су растављене због ратних околности.
  • Није дозвољена сеча стабала, наношење штете усевима и стоци, демолирање зграда и цивилних објеката у непријатељском гарантирању, минирању и сл.

 

Члан 4:

  • Сваки човек има право на своју част и достојанство и репутацију током свог живота а и након смрти, а држава и друштво су дужни заштити и сахранити његово тело.

 

Члан 5:

  • Породица је основа формирања друштва, а брак основа на којој се она формира и почива. Сви мушкарци и жене имају право на брак и то право им се не може оспорити из расних и националних разлога.
  • Обавеза друштва и породице је да уклони све препреке за брак, олакша пут ка њему, заштити и брине о породицама.

 

Члан 6:

  • Жена је једнака човеку када је у питању људско достојанство, има своја права и обавезе. Има право на свој лични цивилни карактер, финансијску независност и право да сачува своје име и порекло.
  • Обавеза човека је старање о породици у смислу трошкова и одговорности и бриге о њој.

 

Члан 7:

  • Свако дете по рођењу има право на родитеље, а друштво и држава имају обавезу обезбедити јаслице, одгој, материјалну бригу, образовање, као и заштиту фетуса и мајке којима се мора дати посебна пажња.
  • Родитељи имају право изабрати врсту одгоја и образовања које желе за своју децу узимајући у обзир њихове интересе како би им обезбедили будућност у светлу моралних вредности и шеријатских прописа.
  • Родитељи код своје деце имају права као и родбина у складу са законским одредбама.

 

Члан 8:

  • Сваки човек ужива законску (шеријатски одређену) способност и квалификацију у смислу обавезе и посвећености одговорности, а ако је изгуби или се умањи, његов старатељ заузима његово место.

 

Члан 9:

  • Свако је дужан тражити знање, а обавеза друштва и државе је образовање као и обезбеђивање начина и средстава која ће га учинити доступним. Такођер је потребно обезбедити различите врсте образовања у складу са интересом заједнице и омогућити човеку спознају вере ислама и реалности универзума с циљем добробити за човјечанство.
  • Свако људско биће има право на различите васпитно-образовне институције почев од саме породице, школе, универзитета, медија и других које раде на верском и световном одгоју човека, интеграцији и уравнотеженом развоју личности, јачању веровања у Алаха, поштовању права и обавеза и заштити истих.

 

Члан 10:

  • На човеку је да следи ислам као природну веру, а није дозвољено ни на који начин присилити некога да прихвати веру, као што није дозвољена злоупотреба нечијег сиромаштва, слабости или незнања како би га превели у другу религију или атеизам.

 

Члан 11:

  • Човек се рађа као слободан и нико нема право да га поробљава, понижава, вређа или искориштава. Нема робовања никоме осим Алаху Узвишеном.
  • Колонијализам сваке врсте као један од најгорих облика ропства је у потпуности забрањен. Народи који су колонизирани имају пуно право да се ослободе колонијализма и право на самоопредељење, а све државе и народи су обавезни помоћи им у тој борби за елиминисање свих облика колонијализма или окупације. Сви народи имају право да задрже свој независни идентитет и контролу над својим богатствима и природним ресурсима.

 

Члан 12:

  • Свако има право по закону на слободу кретања и боравка у земљи или ван ње. Уколико буде прогоњен има право на азил у другој земљи која је дужна да га заштити док не стигне на безбедно место осим у случају када је разлог његовог прогонства неки злочин (кривично дело) са аспекта закона.

 

Члан 13:

  • Право на рад (посао) је загарантовано од стране државе и друштва сваком ко је способан радити. Човек има право изабрати посао који му одговара у оквиру којег ће остварити свој лични и интерес друштва. Радник има право на безбедност и сигурност и све остале социјалне гаранције. Није дозвољено оптерећивати га преко његових могућности, силити га на нешто, експлоатисати га и наносити му штету. Без обзира био он мушко или женско, има право на награду (плату) сразмерно послу којег обавља и то без кашњења. Такође има право на одморе, бонусе и унапређења која заслужује. Од њега се тражи искреност и стручност, а ако дође до спора између радника и послодаваца, на држави је да се умеша и реши спор, отклони неправду и да призна право и обавезе по принципу правде, без пристрасности.

 

Члан 14:

  • Човек има право да легално зарађује без монопола, преваре, наношења штете себи или другима, а камата је у потпуности забрањена.

 

Члан 15:

  • Свако има право да поседује имовину на легитиман начин и да ужива права власништва без да то штети њему, другима или заједници. Експропријација није дозвољена осим за потребе јавног интереса и правичну накнаду.
  • Забрањено је одузимање имовине осим ако је стечена на нелегалан начин.

 

Члан 16:

  • Сваки човек има право да користи плодове свог рада, књижевног, уметничког или техничког стваралаштва. Има право на заштиту моралних и материјалних интереса који из њих произилазе под условом да такав рад и производња нису у супротности са одредбама закона.

 

Члан 17:

  • Свако има право да живи у средини чистој од моралних искварености и изопачености и да поправља себе у моралном смислу, а на друштву и држави је да му осигура и обезбеди ово право.
  • Сваком људском бићу заједница (друштво) и држава су дужни да обезбеде здравствену и социјалну заштиту са свим општим и јавним садржајима који су потребни у границама расположивих средстава.
  • Држава је обавезна приуштити сваком човеку право на пристојан живот и да му обезбеди оно што ће њега и оне чији је он старатељ учинити задовољним укључујући храну, одећу, становање, образовање, здравствену негу и друге основне потребе.

 

Члан 18:

  • Свако има право живети у миру и сигурности за себе и своју породицу, своју веру, част и иметак.
  • Човек има право на независност у пословима свог приватног живота, свог дома, породице имовине и контаката. Није дозвољено шпијунирати га, контролисати или нарушити његов углед већ се мора заштитити од сваке компромитације.
  • Место становања има своју част у свим случајевима и није дозвољен улазак без дозволе власника нити на неки други незаконит начин. Забрањено је његово рушење, конфискација и истеривање његових укућана.

 

Члан 19:

  • Сви људи су пред законом једнаки без разлике између владара и поданика.
  • Сваком је загарантирано право да затражи правду.
  • Терет одговорности је у основи личне природе.
  • Нема кривичног дела (злочина) нити казне осим у складу са одредбама закона.
  • Оптужени је невин све док се не докаже кривица праведним суђењем у којем има сва јамства одбране.

 

Члан 20:

  • Нико не може бити ухапшен, нити му се ограничити слобода, не сме се изгнати нити казнити без легитимног разлога. Не сме бити подвргнут физичком или психичком мучењу или било ком облику понижења, окрутности и нарушавању људског достојанства.
  • Није дозвољено подвргнути појединца медицинским или научним експериментима без његовог пристанка и то под условом да своје здравље и живот не доведе у опасност. Такође, није дозвољено доношење посебних закона који би то омогућили извршној власти.

 

Члан 21:

  • Узимање талаца је забрањено на било који начин и у било коју сврху.

 

Члан 22:

  • Свако има право изразити своје мишљење слободно на начин који је у складу са принципима шеријата.
  • Сваки човек има право да позива на хајр (добро) и одвраћа од зла у складу са околностима (условима) исламског шеријата.
  • Медиј је од велике важности за друштво и забрањена је његова злоупотреба као и супротстављати се светињама и части веровесника у медијима. Такође је забрањено све оно што наноси штету вредностима друштва или доводи до његовог распада, нестабилности и слабљења вере.
  • Није дозвољено распиривање међунационалне и етничке мржње, а забрањено је и све оно што може изазвати расну дискриминацију.

 

Члан 23:

  • Надлежност над људима је еманет, а тиранија и злоупотреба те надлежности су строго и потпуно забрањене гарантујући на тај начин основна људска права.
  • Свако има право учествовати у управљању јавним пословима своје земље директно или индиректно и свако има право да преузме јавну функцију у складу са законским одредбама.

 

Члан 24:

  • Сва права и слободе објављени у овој декларацији подлежу исламском шеријату.

 

Члан 25:

  • Исламски шеријат је једини извор за објашњење или појашњење било којег члана овог документа.

 

Каиро: 14. Мухарам 1411.х.г.

05. Август 1990. године

 

 

 

 Усвајање ових права је прави приступ за успостављање правог исламског друштва које се одликује следећим[68]:

Друштво: Људи су у њему једнаки и нема нико привилегије нити повластице над другим на основу порекла, расе, пола, боје или језика.

Друштво: Једнакост у њему се манифестује уживањем свих права, обавеза и дужности… Та једнакост потиче од заједничког људског порекла (“О људи, ми вас од једног човека и једне жене стварамо” – Ал-Хуџурат 13), почасти и свега онога чиме је Узвишени Створитељ одликовао људе. Рекао је Алах:

Ми смо синове Адемове, доиста, одликовали; дали смо им да копном и морем путују, и опскрбили их укусним јелима, и дали им велике предности над многима које смо створили. (Ал-Исра’ 70)

Друштво: Слобода човека у њему је синоним људског живота свеједно да ли се он родио као слободан или је слободу стекао касније. Човек мора бити спокојан од напада и притисака, увреда, понижења и поробљавања.

Друштво: Породица у њему представља језгро (основну ћелију) и као такву друштво је штити, поштује и осигурава све услове и узроке њеног опстанка и напретка.

Друштво: У њему су исти владар и поданик пред законом којег је Створитељ успоставио и нико од њих нема привилегије или повластице.

Друштво: У њему је власт еманет и обавеза окачена о врат владару који је дужан постићи оне циљеве на које га обавезује закон и то на легитиман начин који је у складу са законом.

Друштво: У којем сваки појединац верује да је једини Владар целог универзума Алах и све што је у њему потчињено је свим Алаховим створењима као благодати од Њега које нико претходно није заслужио. Сваки човек има право на праведан удео у овим Божанским благодатима. Рекао је Узвишени:

И даје вам да се користите оним што је на небесима и оним што је на Земљи, све је од Њега. (Ал-Џасијах 13)

Друштво: У њему су усвојене политике управљања које организују послове нације (умета) и успостављају власти које функционишу по принципу шуре (саветодавног тела) јер каже Узвишени: “И који се о пословима својим договарају…” (Аш-Шура 38)

Друштво: У којем су сваком појединцу доступне једнаке могућности и прилике да прихвати одговорности у складу са његовим могућностима и способностима. Појединац је за преузете еманате на овом свету одговоран пред нацијом, а на оном пред својим Створитељем (“Свако од вас је пастир и одговоран је за своје стадо.”) Мутефекун алејх

Друштво: У њему су пред судом владар и поданик једнаки па чак и у парници.

Друштво: Сваки појединац има свест о друштву и има право да тужи онога ко учини кривично дело и угрози право заједнице. Такође има право позвати друге да му помогну и не смеју га издати у случају када је Правда на његовој страни.

Друштво: Које одбацује све врсте тираније и гарантује сваком појединцу безбедност, слободу, достојанство и правду обавезујући се на оно што је Алахов шеријат (закон) прописао човеку од права, њихове примене и заштите итд.

 Сва ова права претходно споменута у декларацији проистичу из Кур’ана часног и Сунета (праксе) Посланика, нека су на њега Божји мир и спас, све једно да ли се ради о његовом говору (хадису), делу или потврђивању. Важно је споменути да су ова права заправо општа правила, јавног су карактера и садрже пуно појединости и детаља који нису споменути из бојазни да не буде предуго. Међутим, као што је речено у члану 25 исламски шеријат је једини извор за објашњење или појашњење било којег члана овог документа, или појединости.

 

 

 

СВОЈСТВА ЉУДСКИХ ПРАВА У ИСЛАМСКОМ ШЕРИЈАТУ (ЗАКОНУ)

  1. Ова права су божански дар и милост, а не дар од стране човека који је подложан прохтевима, страстима, хировима и различитим облицима интереса.

 

  1. Повезана су са исламском акидом (веровањем) и заштићена су божанским судом па је и сам напад на њих заправо напад на Алахов суд пре него напад на човека, што повлачи са собом и казну на оном, будућем свету, а не само дуњалучку (овосветску).

 

  1. Та права су свеобухватна и усклађена су са људском природом, водећи рачуна о човековој слабости али и снази, богатству али и сиромаштву, његовом поносу али и понижењу.

 

  1. Сваки појединац у оквиру система исламске власти ужива ова права без обзира на расну, полну, верску, језичку или статусно-социјалну припадност.

 

  1. Ова права су стабилна и одржива, заштићена од промена, дерогације и онемогућавања. Универзална су за свако време и место, независна од било какавих околности и утицаја, све једно да ли је то од стране појединаца или друштва.

 

  1. Ова права су гаранција за успостављање друштва у којем ће сви његови чланови уживати у благодатима достојанственог, безбрижног и имућног живота. То зато што су та права милост од Господара светова свим људима која им штити политичка, економска, социјална и морална права.

 

  1. Права су ограничена, а не апсолутна, тако да се не косе са основама исламског закона и не шкоде интересима друштва. На пример, слобода мишљења и изражавања је загарантована свакоме. У исламском друштву сваки човек има потпуну слободу отворено рећи истину и стати на пут лажи, посаветовати другога како би се постигла нека корист за друштво било да се ради о стварима вере или дуњалука (овог света). Међутим, ова слобода је ограничена како се не би злоупотребила и та ограничења се не смеју прекорачити како не би дошло до анархије, угрожавања Алахових прописа, наношења штете појединцима и опструкције друштвеног уређења. Та ограничења су:

 

  • Уживање ове слободе и њено манифестовање мора бити на научни, акедемски начин заснован на сврсисходном дијалогу који у себи садржи мудрост и леп савет. Тај дијалог мора бити далеко од насиља и некаквих устезања која ће проузроковати нереде и немире од којих има само штете, а никако користи. Рекао је Узвишени:

 

На пут Господара свога мудро и лепим саветом позивај и с њима на најлепши начин расправљај! Господар твој зна оне који су залутали с пута Његова, и Он зна оне који су на Правом путу. (Ан-Нахл 125)

 

  • Не бавити се стварима муслимана (на којима су сагласни) у које верује исламско друштво као што су постојање Алаха Узвишеног, истинитост посланства Мухамеда, нека су на њега Божји мир и спас, и све оно што може шкодити исламу и његовим следбеницима.

 

  • Ова слобода се не сме злоупотребити у наношењу штете људима у било ком смислу, верском или овосветском као што је нарушавање части и угледа, откривање тајни, вређање светиња на било који начин, ширење неморала и разврата. Рекао је Алах:

 

 Оне који воле да се о верницима шире бестидне гласине чека тешка казна и на овоме и на ономе свету; Алах све зна, а ви не знате. (Ан-Нур 19)

 

 

 

 

ЗАБЛУДЕ КОЈЕ СЕ ТИЧУ ЉУДСКИХ ПРАВА У ИСЛАМУ

Прва заблуда

се односи на то да исламски закон (шеријат) који је објављен Мухамеду, нека су на њега Божји мир и спас, пре нешто више од 14 векова ограничава и спутава људска права јер неки сматрају и убеђени су да је шеријат крут и не може држати корак са цивилизацијским напретком који је свеприсутан у свету, нити са људским потребама које еволуирају са временом.

 

Одговор на ову заблуду

Ислам се разликује од претходних верозакона који су били верско-духовни и уређивали су само релацију између појединца и његовог Господара, док је исламски шеријат потпун и савршен тако да третира и бави се и верским и дуњалучким (овосветским) аспектом. Кажемо верски јер уређује однос између муслимана са његовим Господаром, Створитељем, а овосветски јер организује и уређује релације између појединаца муслиманског друштва са осталим народима. Такође, исламски шеријат није попут претходних верозакона који су били објављени за одређено време и одређени народ као што су рецимо били јеврејски или хришћански. Што се ислама тиче, он је објављен свим људима па каже Узвишени:

А тебе смо само као милост световима послали. (Ал-Анбија’ 107)

 Због тога онај ко посматра прописе исламског шеријата наћи ће два аспекта:

  1. Први аспекат се односи на уређивање односа између роба и његовог Господара у шта спадају веровање (иман), ибадет (обреди) и наслеђе (заоставштина). Прописи који се тичу ових ствари су стабилни и на овом пољу нема места за било какав иџтихад (лично мишљење), промене, додавање или одузимање у било ком времену или месту, под било којим условима и околностима. То је оно што је константно и непроменљиво као што је намаз са својим рукновима (саставним деловима) и утврђеним бројем реката, зекат (обавезна милостиња) са тачно утврђеним износом, такође и наследници се зна ко су, колики је њихов број и колико ко од њих добија од наследства, а такав је случај и са осталим прописима ибадета.

 

  1. Други аспекат се односи на међуљудске односе и самоуређивање суживота једних са другима, на релације између заједница и друштава. Овај део шеријатских прописа је општег карактера, без некаквих појединости и детаља управо због тога да би ислам био у корак са развојем путем иџтихада (личног мишљења) онога што је у интересу друштва и појединаца у сваком времену и месту. На тај начин се држи корак са еволуцијом која се развија и јавља као последица развоја и напретка друштава. Један од примера јесте принцип шуре (међусобног договарања и консултовања) о којем исламски шеријат говори уопштено, без појединости, о којем није објављен текст који тачно прецизира начин и каквоћу имплементације истог. На пољу примене овог принципа имамо отворена врата у смислу разматрања, размишљања и предлога на основу којих ће се постићи оно што је од јавног интереса за појединца и друштво, а у складу је са сваким временом и местом и оним што некада може бити добро, а некада не. Ово нам указује на универзалност исламског шеријата (закона), његову свеобухватност и сврсисходност за свако време и место.

 

Друга заблуда

Је последица и резултат оних који не познају суштину ислама или су га спознали од стране непријатеља ислама који шире пропаганду да ислам ускраћује и угрожава људска права скупинама које су другачијег мишљења и не придаје им значај, што се директно супротставља људским правима која су загарантована у оквиру слободе верског убеђења.

 

Одговор на ову заблуду

Исламски став о припадницама других вера је јасан и отворен и у њему нема ништа спорно нити скривено. На основу кур’анских ајета и хадиса Посланика, нека су на њега Божји мир и спас, да је верска слобода у исламском друштву доступна свима, а исламска држава нема право да било кога приморава да прихвати ислам јер каже Узвишени:

Да Господар твој хоће, на Земљи би доиста били сви верници. Па зашто онда ти да нагониш људе да буду верници? (Јунус 99)

 Сарадња са припадницима других вера је дозвољена и конзумирање хране од ехлул-китабија (јевреја и хришћана) је дозвољено. Ислам је чак дозволио и женидбу са женама ехлул-китабија, а нема сумње да је брак и формирање породице у исламу од велике важности и приоритет о којем се пуно води рачуна. Рекао је Узвишени:

Од сада вам се дозвољавају сва лепа јела; и дозвољавају вам се јела оних којима је дата Књига, и ваша јела су њима дозвољена; и честите вернице су вам дозвољене, и честите кћери оних којима је дата Књига прије вас… (Ал-Маидах 5)

Алах вам не забрањује да чините добро и да будете праведни према онима који не ратују против вас због вере и који вас из завичаја вашег не изгоне – Алах, заиста, воли оне који су правични. (Ал-Мумтаханах 8)

 Што се тиче оних који показују непријатељство према исламу и муслиманима, такође постоје прописи по питању односа са њима. Каже Узвишени:

Али вам забрањује да пријатељујете са онима који ратују против вас због вере и који вас из завичаја вашег изгоне и који помажу да будете прогнани. Они који с њима пријатељују сами себи чине неправду. (Ал-Мумтаханах 9)

 Шта више, ислам се не задовољава само овим већ дозвољава дискусије на тему вере па наређује муслиманима да поштују одређени едеб (бонтон, културу) у дискусији са другима, а посебно са онима који су друге вере. Дакле, циљ свега овога је достављање и спознаја истине па каже Алах Узвишени:

И са следбеницима Књиге расправљајте на најлепши начин… (Ал-Анкабут 46)

 Алах Узвишени каже Посланику, нека су на њега Божји мир и спас, како да се обраћа припадницима других религија:

Реци: "Кажите ви мени или покажите ми шта су створили на Земљи и да ли имају икаква удела у небесима они којима се ви, поред Алаха, клањате? Донесите ми Књигу објављену пре ове или само какав остатак знања, ако истину говорите." (Ал-Ахкаф 4)

 Као доказ овоме навешћемо закључак једног од европских хришћана, Томаса Арнолда, који у својој књизи “Позив у ислам” на 48. страни каже:[69] “На основу пријатељских односа који су били успостављени између арапских муслимана и хришћана можемо закључити да сила није била пресудна када је реч о преласку људи у ислам. Мухамед је лично склапао уговоре са хришћанским племенима, узео их под своју заштиту и дао им слободу у обављању њихових верских обреда као што је дозволио црквеним свештеницима да уживају своја права и обављају свој позив у миру и спокоју.”

 

Трећа заблуда

Се односи на примену шеријатских казни за које тврде да су окрутне и насилне.

 

Одговор на ову заблуду

  1. Кривична дела (злочини) за која су дефинисане и одређене казне по закону су убиство, блуд, крађа, пијанство, клевета, насиље, отпадништво и разбојништво.
  2. Кривична дела за која не постоје тачно утврђене законске казне и за њих овлашћени судија одређује казне сходно општем интересу, а те казне су знатно блаже.

 Треба споменути и то да се кривична дела за која су прописане законске казне деле на две врсте и то:

  • Прву врсту чине казне за посебна кривична дела која угрожавају лична права као на пр. рањавање или напад на неки од људских органа, клевета за блуд. Ове казне су блаже у случају угрожавања нечијих права и одређује их овлашћени судија што је у складу са правом заједнице.
  • У другу врсту спадају казне које се односе на дела којима се крше права према Алаху као на пример конзумирање алкохола, блуд, крађа. Казне прописане законом за ова кривична дела се не могу спречити када спор дође до судије па чак иако би се онај чије је право угрожено одрекао њих. Међутим, пре него ствар стигне до судије боље је сакрити грех, а нарочито ако се ради о некоме за кога тај грех није уобичајен.

 Споменућемо неке полазишне тачке којих се морамо држати када говоримо о примени шеријатских казни у исламу:

  1. Казне у исламском шеријату се не спроводе осим над разумним и зрелим особама.

 

  1. Казне у исламу нису правоснажне у случају када постоји оправдана сумња. Преноси се да је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, рекао: “Поштедите муслимане казни колико можете па ако нађете каквог излаза за муслимана оставите га на миру, јер боље је да имам погреши у опросту (да неком опрости) него у казни (да пресуди некоме погрешно).”[70] Даиф

 

  1. Казне у исламу се не спроводе осим у случају напада на пет најосновнијих ствари.

 

  1. Казна ће се реализовати када преступник сам призна кривично дело, уз могућност да га након признања занегира, или када постоји сведочење праведних мушкараца, а сведочење жена у оваквим случајевима се не прима.

 

  1. Циљ спровођења казни у исламу је одвраћање и клоњење људи од дела, речи и свега онога што ће шкодити друштву или угрозити права појединаца. Оне су заправо штит или оклоп који чува ова права, а самим тим и друштво. У спровођењу казни је опстанак људи и истину је рекао Узвишени Алах када каже:

 

У одмазди вам је – опстанак, о разумом обдарени. (Ал-Бакарах 179)

 Поред упозорења ономе ко чини кривична дела и застрашивања онога ко покуша починити неки од преступа казном на оном свету ислам не занемарује ону материјалну, физичку страну казне за онога ко се побуни и супротстави против његових учења јер има људи на које не делује ништа друго осим сила, снага и жестина, како би се одвратили и клонилли чињења неправилности које штете њему самом и друштву. Ово је од свеобухватности и савршености ислама, па ћемо наћи да ислам одређује и прецизира казну за свако лоше дело сходно његовој тежини, па је тако прописао одмазду за намерно убиство. Рекао је Узвишени:

О верници! Прописује вам се одмазда за убијене. (Ал-Бакарах 178)

 Од одмазде се једино одустаје када породица убијеног опрости убици, јер каже Узвишени:

А онај коме род убијеног опрости, нека они великодушно поступе, а нека им он доброчинством узврати. (Ал-Бакарах 178)

 Што се тиче ненамерног убиства прописана је крварина као откуп па каже Узвишени:

Незамисливо је да верник убије верника, то се може догодити само – нехотице. Онај ко убије верника нехотице – мора ослободити ропства једног роба-верника и предати крварину породици његовој; ослобођен је крварине једино ако они опросте. Ако он припада народу који вам је непријатељ, а сам је верник, мора ослободити ропства једног роба-верника; а ако припада народу с којим сте у савезу, мора дати крварину породици његовој и ослободити ропства једног роба-верника. Не нађе ли, мора узастопце постити два месеца да би Алах примио покајање – а Алах све зна и мудар је. (Ан-Ниса’ 92)

 За крађу је прописано одсецање руке па каже Алах Узвишени:

Крадљивцу и крадљивици одсеците руке њихове, нека им то буде казна за оно што су учинили и опомена од Алаха! А Алах је силан и мудар. (Ал-Маидах 38)

 У исламу се казна одсецањем руке не спроводи осим уз одређене услове и околности:

  1. Количина или вредност онога што је украдено мора достићи и прелазити нисаб – одређену границу.

 

  1. Оно што је украдено треба бити на добро чуваном месту као што је кућа или сеф, да се лопов ухвати ван тог места са оним што је украо, а ако се ухвати унутар куће или сефа онда нема одсецања руке.

 

  1. Такође се ова казна неће извршити у случају проневере јер лопов у том случају има овлашћење да улази у сеф, касу и сл. као на пример радник банке који проневери иметак из трезора у коме ради. Осим тога, његова проневера је резултат одређених пропуста или недостатака од стране послодавца или директора јер је он задужен за одговарајуће мере како не би дошло до овакве проневере.

 

  1. Нема одсецања руке ономе ко узурпира земљу, као на пример када неко на силу узме земљу и каже да је његова зато што прави власник земље може уз помоћ људи или полиције одбити напад и поново повратити своје право.

 

  1. Ова казна се не спроводи у ситуацијама када постоји нека сумња, као на пример да је разлог крађе глад или нека друга хитна потреба која може довести до пропасти.

 Крађа је веома опасно кривично дело које наноси штету друштву и претњу појединцима да угрози њихов иметак, част, животе, безбедност и удобност, а све ово су циљеви које ислам треба да обезбеди члановима муслиманског друштва. Ако лопов има за циљ да нешто украде затим наиђе на отпор па убије онога ко му се нађе на путу да га спречи у крађи, онда је то напад на част. У овом случају злочин је много опаснији и захтева строгу казну која ће тај злочин сасећи у корену. Када лопов зна да ће му у случају крађе бити одсечена рука, онда ће чувати себе од тога, а самим тим и иметак људи ће бити сачуван од крађе.

 За кривично дело пресретања и препада на путу ради пљачке, отимачине, разбојништва и претње оружјем прописана је казна одсецања руку и ногу унакрс јер каже Узвишени:

Казна за оне који против Алаха и Посланика Његова војују и који неред на Земљи чине јесте: да буду убијени, или разапети, или да им се унакрст руке и ноге одсеку или да се из земље прогнају. То им је понижење на овоме свету, а на ономе свету чека их патња велика, али не и за оне који се покају пре него што их се домогнете! И знајте да Алах прашта и да је милостив. (Ал-Маидах 33-34)

 Примењује се казна која је у складу са тежином кривичног дела. Од Ибн Абаса се преноси да је рекао: “Овај ајет је објављен поводом разбојништва, а казна за оне који се супротстављају Алаху и Његовом Посланику ако изврше препад на путу, притом почине убиство и украду иметак, биће разапети. Ако изврше убиство, а не украду иметак биће убијени. Ако украду иметак, а притом не убију никога биће им одсечене руке и ноге унакрс. А онај ко побегне након што је узнемирио пролазнике биће прогнан.” Бележе Бејхеки и Даракутни

 За кривично дело напада на част клеветом прописана је казна бичевањем па каже Алах Узвишени:

Оне који окриве поштене жене, а не докажу то с четири сведока, са осамдесет удараца бича избичујте и никада више сведочење њихово не примајте; то су нечасни људи. (Ан-Нур 4)

 Спровођењем ове казне ислам жели сачувати част и морал од покварености и прљавштина, језик од тога да може причати свашта и оптуживати људе тек тако без икаквог доказа. Познато је да лажне оптужбе људима наносе психичко узнемиравање и многе непријатности које укључују и клевету. То значи угрожавати част људи и говорити о њима оно што им није драго, а знамо да част у исламу има високо место. Ширење и позивање на мржњу, нетрпељивост и непријатељство међу члановима друштва и оно што води ка тешким злочинима и кривичним делима је равно убиству. Због тога закон обавезује владара да успостави превентивне казне и то казну за клевету у ситуацији када се она не може доказати. Све ово има за циљ сачувати права од кршења и понижења. Ово је посебна правда и гаранција поштовања права. Ислам се не задовољава само бичевањем, што представља физичку казну, већ прибегава и душевној казни, која се изриче клеветнику како би искусио њену горчину и на тај начин раскринкала његова лаж. Због тога се не прима од клеветника сведочење и они бивају прозвани нечасним осим ако се искрено покају. Све ово указује на то да ислам настоји и тежи очувању и заштити права од кршења истих било поступком или речима. Каже Алах Узвишени:

Оне који окриве поштене жене, а не докажу то с четири сведока, са осамдесет удараца бича избичујте и никада више сведочење њихово не примајте; то су нечасни људи, осим оних који се после тога покају и поправе, јер и Алах прашта и самилостан је! (Ан-Нур 4-5)

 За кривично дело напада на част чинећи блуд, за неожењене и неудате је прописана казна бичевањем, па каже Узвишени:

Блудницу и блудника избичујте са стотину удара бича, сваког од њих… (Ан-Нур 2)

 Што се тиче оних који су у браку, ако се утврди и докаже да су починили блуд онда се примењује казна каменовањем. Ово није случај само у исламу, већ и у осталим верозаконима, јеврејском и хришћанском, је тако. У исламском шеријату се ова казна не спроводи осим под тачно одређеним условима који се врло тешко и ретко остваре. Блудник и блудница који су у браку се не каменују осим у два случаја:

 

Први случај

Када обоје јавно и отворено, без присиле признају да су починили блуд. Пропис је да се признање мора поновити четири пута на различитим рочиштима (суђењима), а судија их мора сваки пут одвраћати од признања и објаснити им погубност и одвратност тога. Шта више, треба употребити речитост како би их убедио да одустану од свог признања, да им каже да је можда било пољубаца, додиривања загрљаја како би оставио простора да одустану од признања. Од Ибн Абаса се преноси да је рекао: “Када је Маиз бин Малик дошао Посланику, нека су на њега Божји мир и спас, и признао да је починио блуд, Посланик му је рекао – Можда си је само пољубио, додирнуо или погледао. Маиз рече – Не, Алахов Посланиче. Посланик рече – Да ли си са њом имао однос као што муж има однос са својом женом? Маиз одговори – Јесам (јасно, отворено и недвосмислено јер у том случају се спроводи казна, дакле када се јасно изговори признање без било каквог пренесеног значења). Рече Посланик – Онда је каменовање обавезно.” Сахихул-Бухари

У случају инсистирања на признању и спровођења казне ако побегну на почетку или у току самог извршења казне сматра се да су одустали од признања и обуставља се извршење казне. Ебу Хурејре приповеда да је Маиз Ел-Еслеми дошао Посланику, нека су на њега Божји мир и спас, и признао да је починио блуд, а Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, га је одбио и удаљио од себе. Затим је дошао са друге стране и поновио признање, а Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, га је поново удаљио од себе. Када је и четврти пут пришао и признао да је починио блуд па је Посланик, нека је на њега Божији мир и спас, наредио његово каменовање. Када га је погодио камен побегао је трчећи. Обавестили су Посланика, нека су на њега Божји мир и спас, о овом догађају па је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, реакао: “Ех да сте га пустили да побегне!”(било је прече да сте га пустили да побегне и покаје се Алаху, а они су га спречили у томе и каменовали су га све док није умро) Сахих Ибн Маџе

 

Други случај

Потребно је да четири праведна сведока јасно, без икакве сумње посведоче да су видели сам чин блуда (не пољупце, загрљаје и сл. већ како су се полни органи спојили), а ово се не може десити осим да сам чин блуда чине јавно, кршећи сустав и правила вере, презирући њена учења у толикој мери да их је видео оволики број сведока. Такође, казна се не може извршити ако постоји некаква сумња као што смо претходно споменули јер се можда ради само о пољупцу и загрљају, а не о сексуалном чину.

 Важно је напоменути да кривично дело блуда није лична ствар самих блудника већ се ради о нападу и угрожавању права друштва и његових чланова, а последице блуда су многобројне:

1. Ширење порока и морално посрнуће, изазивају појаву и ширење опасних, заразних болести у друштву, које погађају и онога ко није крив за њихову појаву. Каже Послани, нека је на њега Божији мир и спас: О скупино мухаџира, молим Алаха, џеле шануху, да не доживите да будете искушани са пет ствари: 

1. Неће се никада међу људима појавити неморал који ће се јавно испољавати, а да се међу њима не прошире заразне болести које нису биле познате њиховим претходним генерацијама,

2. Неће људи почети закидати и варати при вагању и мерењу, а да их неће задесити глад, оскудица, криза и неправда њихових владара,

3. Неће људи прекинути давати зекат на свој иметак, а да им неће бити ускраћена киша с неба, а да није стоке не би никако ни падала,

4. Неће људи прекршити уговор с Алахом, џеле шануху, и Његовим Послаником, нека су на њега Божји мир и спас,, а да Алах неће дати да над њима завлада страни непријатељ који ће им отети део од онога што је било у њиховом поседу,

5. И када год њихове вође не буду судиле по Алаховој Књизи и буду одабирали само нешто од онога што је Алах објавио, Алах ће дати да међу њих буде убачен раздор и свађа.” Сахих Ибн Маџе

2. Помешају се порекла у друштву па човек не зна ни ко му је отац ни ко му је мајка, веже своје порекло за онога ко му није прави (биолошки) отац приписујући се њему. Из овога произилази ускраћивање и кршење права, као што је право на наследство, па тако онај ко је истински наследник остане без свог права на део наследства, или када је женидба у питању, може доћи до брака између оних који су једно другом забрањени (као што је брак са сестрама или мајкама).

3. Постојање (рађање) невиних душа које ће бити лишене љубазности, нежности, мајчинског и очинског одгоја, јер не припадају пореклу које им се приписује и немају породицу да уживају у њој. Такође, једна од последица блуда је и ширење опасних душевних болести и стања које могу бити разлог девијација, што се одражава на друштво постојањем људи који могу нанети штету друштву и његовим члановима, јер мајчинство и очинство су као домовина или завичај за појединце у коме они потраже уточиште и склониште и уживају у њему у миру, спокоју, сигурности и смирају.

 За кривично дело конзумирања алкохола, или свега онога што спада у опијате, прописана је казна бичевањем. Човек у исламу нема слободу да једе и пије оно што хоће, већ постоје врсте јела које су му забрањене, попут стрви, крви, свињског меса и онога што није заклано у име Алаха. У овом случају не постоје законски одређене казне већ је на ономе ко почини ово кривично дело да се покаје Алаху, међутим онај ко то јавно чини бива кажњен блажом казном коју одреди судија сходно његовој процени и јавном интересу. Човек је ограничен и када је конзумирање пића у питању, па му је забрањено да пије оно што шкоди његовом телу. С обзиром да алкохол не штети само појединцу већ и друштву (зато се алкохол у исламу назива „мајка свих зала“) за конзумирање истог је прописана законска казна, а то је бичевање, како би се спречило његово ширење, јер ислам настоји заштитити и сачувати разум и људска осећања од свега онога што утиче на њега и ремети његов рад и поништава његова добра дела. Ислам жели човека који себе неће деградирати и спустити са људског нивоа на степен осталих створења која немају свест нити спознају. Неке од поседица конзумирања алкохола су:

  • Пијанац може убити, блудничити и угрозити оно што је свето, а да то и не осећа. Преноси се да је Осман ибн Афан рекао: “Људи, клоните се алкохола јер је он мајка свих зала. Доиста је пре вас живео човек који се посветио ибадету, а сустезао од жена. Он се допао једној жени, која је послала своју слушкињу код њега с молбом да јој дође и буде сведок. Он је дошао ради тога, али је на крају закључан и доведен пред лепу жену. Поред ње је био дечак и посуда вина. Она му је рекла: “Нисам те позвала ради сведочења, него да урадиш једно од трога.” Понудила му је да са њом почини зиналук блуд, да убије дечака или да попије чашу вина. Ако одбијеш викаћу и осрамотићу те. Када је видео да нема избора изабрао је да попије чашу вина. Али када је попио прву рекао је дајте ми још и тако се опио. А када се опио, онда је и зиналук блуд и убиство починио. Затим је халифа Осман ибн Афан, р.а., наставио: “Клоните се алкохола, јер тако ми Алаха, када се сретну у срцу човека иман (веровање) и овисност о алкохолу, једно до тог двоје покушат ће да истера оно друго.”[71]
  •  Онај за кога се утврди да је овисан о алкохолу и опијатима, постаје бескористан члан и терет друштву, који ће посегнути за свим средствима како би дошао до алкохола продајући своју част или крађом само да задовољи своју завист о њему.
  • Опасно угрожавање здравља као последица конзумирања алкохола, што је утврдила савремена медицина, као што је упропаштавање јетре и друго.
  • Губљење и трошење иметка и времена у ономе од чега нема користи већ само очигледне штете.
  • Друштво бива ускраћено за корист, способности и интелект зависника, што представља угрожавање права заједнице.
  • Уништавање угледа и достојанства, јер човек тако стиче низак статус, пун непоштовања. Чак некада то срозавање буде и на ниво животиње, а то је оно што ислам не жели својим следбеницима.

 Затим, исламски шеријат је успоставио опште правило којим се одређују казне, па каже Узвишени:

Неправда се може узвратити истом мером… (Аш-Шура 40)

Ако хоћете да на неправду узвратите, онда учините то само у оноликој мери колико вам је учињено. (Ан-Нахл 126)

 Треба имати на уму да ислам ове казне није учинио коначним и неизбежним, већ је оставио отворен пут опросту што се везује за лична права јер каже Узвишени:

Нека им опросте и не замере! (Ан-Нур 22)

А онога који опрости и измири се Алах ће наградити. (Аш-Шура 40)

 Успостављањем ових казни ислам не жели освету, нити воли насиље већ је њихов циљ заштита права људи, ширење мира и спокоја у друштву, спречавање свакога да угрози мир и стабилност и чишћење друштва од криминала. Када убица зна да ће бити убијен, када лопов зна да ће му бити одсечена рука, када блудник зна да ће бити избичеван, када клеветник зна да ће бити избичеван одустаће од онога што је наумио, спасит ће себе и друге. Узвишени је рекао истину када каже:

У одмазди вам је – опстанак, о разумом обдарени. (Ал-Бакарах 179)

 Неки кажу да су казне које је ислам прописао за нека кривична дела окрутне и сурове! Њему ће бити речено да су сви сложни на томе да су кривична дела и њихова штета добро позната друштву и да им се треба супротставити, борити, одвраћати од њих и прописати казне за њих. Што се тиче разилажења које је присутно када је реч о врстама казни, нека се свако запита и размисли да ли су казне које је ислам прописао најефикасније у елиминисању или сузбијању криминала, или су у томе успешније казне које је човек успоставио (секуларно законодавство)???

 Исламске казне ће се можда учинити суровим ономе ко на њих гледа површно, међутим, узимајући у обзир правду, реалност и логику, јасно је да није тако јер су оне, уз Алахову дозволу, гаранција за елиминисање криминала и зато што, полазећи са здравог становишта, прече је успоставити ред него бити љубазан према преступнику, не заборављајући притом права која он има. Покварени део треба одсећи како би се сачувао остатак тела и део који је неопходан ради заштите свега. Онај ко се жели информисати о казнама у исламу од људи који му желе напакостити, све једно да ли се ради о онима који му се приписују или о припадницима других вера и убеђења, формираће слику о исламском друштву као да је оно засновано на дивљаштву, варваризму, жељи за проливањем људске крви у којем има пуно недостатака – овоме је одсечена рука, овај је каменован, овај је бичеван итд. Они сматрају да се бичевање примењује сваког дана као што је то случај са њиховим системима и грађанским законодавствима. Довољно је споменути и указати на то да исламска историја није забележила осим два или три случаја каменовања и то због признања и захтева самих починиоца греха да буду кажњени како би се очистили од истог, а такав је случај и са осталим казнама.

 

Четврта заблуда

се односи на забрану у исламу да се муслиманка не сме удати за немуслимана, сматрајући то кршењем личне слободе која дозвољава брак са било ким.

 

Одговор на ову заблуду

 Логика ислама по овом питању не полази од тога да се ограничава слобода на брак због вере, већ од тога да је обавеза сачувати породицу од разарања и распада услед разилажења у вери и будући да је жена непоштована од стране мужа због свог веровања према светињама своје жене, будући да је она једина у породици која је друге вере, а самим тим и најосетљивија по овом питању због својих осећања и слабости у односу на мужа.

 На основу овога имамо следеће три ситуације које се разликују у прописима, али све оне полазе од једног заједничког становишта којег смо коментарисали у претходном пасусу. Та три случаја су:

 

Први случај:

 Брак муслимана са припадницом идолопоклонства или са оном која не верује у Алаха. Ислам то забрањује јер због свог веровања муслиман не може поштовати ни у једном случају светиње ове жене или њена убеђења, што доводи до раздора и неслоге у породици. Ислам на развод гледа као на Алаху најмрскију дозвољену ствар и због тога се не подстиче на њега. Логично је у овом случају да се забрањује овакав брак у којем муж не поштује светиње своје жене и њена верска убеђења где може доћи до неслоге.

 

Други случај:

 Ислам је муслиманима дозволио склапање брака са хришћанкама и јеврејкама зато што ислам признаје посланицу веровесника Исаа, нека су на њега Божји мир и спас, као Алаховог посланика који је рођен на необичан и чудесан начин (наднараван). Такође, ислам признаје посланицу Мусаа, нека су на њега Божји мир и спас, и сматра га Алаховим послаником који је послат исраилићанима. Због тога ни хришћанка, ни јеврејка не морају осећати аверзију према свом мужу који је муслиман због бојазни и бриге за свој опстанак и веру или да ће доћи до неслоге у породици. То због тога што муслиман прихвата да је њен посланик послат од Алаха и зато ислам не забрањује овакав брак без обзира на верску различитост.

 

Трећи случај:

 Ислам забрањује брак између немуслимана, хришћанина или јевреја, са муслиманком зато што муж који је хришћанин или јевреј не признаје и не верује у посланство Мухамеда, нека су на њега Божји мир и спас, већ о њему мисли и говори све најгоре, што доводи до тога да жена замрзи свога мужа и породица је тада изложена раздору и неслагању. Из ових разлога ислам забрањује брак који доводи до тога.

 

Пета заблуда

Се односи на постојање ропства у исламском уређењу, јер се, као, супротставља ономе у шта ислам позива, а то је потпуна једнакост и исто порекло којем се враћају сви људи. Ово се коси са људским правима.

 

Одговор на ову заблуду

 Можда је на почетку најбоље да укратко објаснимо да је успостављање и прихватање ропства у исламу резултат економско-социјалних околности које су неминовност, јер друштво у којем се појавио ислам скоро је у потпуности зависило од ропства како би се олакшао економско-социјални живот, а то није случај само са Арабијским полуострвом на којем се појавио ислам, већ је тако било у свим крајевима света у то време. Ропство је познато још у претходним религијама па у 20. поглављу Поновљеног закона стоји:

10 Ако дођеш пред неки град да би га напао, најпре му понуди мир.

11 Ако прихвати мир и отвори ти врата, цео народ који се нађе у њему нека обавља ропски посао

и нека ти служи.

12 Али ако не склопи мир с тобом него зарати с тобом, ти га опколи,

13 и када ти га Господ, твој Бог, преда у руке, тада побиј оштрицом мача све мушкарце који су у њему.

14 А жене, децу, стоку и све што се нађе у граду, све што из њега заплениш узми за себе. И једи од свега што си запленио од својих непријатеља које ти даје Господ, твој Бог.

15 Тако учини свим градовима који су далеко од тебе и не убрајају се у градове ових народа.

16 Само у градовима ових народа које ти Господ, твој Бог, даје у наследство немој поштедети живот ничему што дише.

 Ислам је установио многе начине којима се постепено елиминише ропство, као што је случај са забраном алкохола која није одједном објављена већ је то урађено постепено. Најпре је Алах објавио:

 Питају те о вину и коцки. Реци: "Они доносе велику штету, а и неку корист људима, само је штета од њих већа од користи. (Ал-Бакарах 219)

Када су се људи почели одазивати позиву у ислам Алах је објавио:

О верници, пијани никако молитву не обављајте, све док не будете знали шта изговарате… (Ан-Ниса’ 43)

Када се иман (веровање) учврстио у срцима људи, када су прихватили ислам и почели учити о њему, а наредбе Алаха и Његовог Посланика постале прече од свега, објављена је јасна забрана алкохола, па каже Узвишени Алах:

О верници, вино и коцка и кумири и стрелице за гатање су одвратне ствари, шејтаново ђаволово дело; зато се тога клоните да бисте постигли што желите.

(Ал-Маидах 90)

 Ислам настоји елиминисати ропство као што је то учинио са забраном алкохола индиректно, на мудар начин, елиминисањем његових извора како би у једно време дошао моменат његовог укидања.

Први корак ка томе је унутарње ослобађање ропства, у смислу осећаја слабости, немоћи, комплекса ниже вредности, да се робовима врати њихово достојанство и људскост и да буду браћа својим власницима. Зато је ропство у исламу привремена ствар, па каже Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Слуге (радници) су вам браћа. Алах је учинио да вам буду на услузи. Зато их храните оним чиме се храните и одевајте онако како се ви одевате, не задужујте их оним што не могу урадити, а ако то урадите, помозите им!” Бухари

 Наређује се доброчинство и благост према робовима у речима и делима. Рекао је Алах св.т:

И Алаха обожавајте и никога Њему у обожавању не придружујте! А родитељима доброчинство чините, и рођацима, и сирочади, и сиромасима, и комшијама ближњим, и комшијама даљњим, и друговима, и путницима, и онима који су у вашем поседу. Алах, заиста, не воли оне који се охоле и хвалишу. (Ан-Ниса’ 36)

Шта више, ислам води рачуна и о њиховим осећањима па је забрањено опомињати их с понижавањем. Каже Посланик, нека је на њега Божији мир и спас: “Немојте говорити “мој роб” и “моја робиња” већ реците “мој слуга” и “моја служавка”.[72]

 Важно је напоменути и то да је ропство у исламу материјално-физичког карактера, а никако идеолошког, што значи да роб има потпуну слободу верског убеђења уколико то жели. Као и обично, ислам предњачи када је реч о људској једнакости па је учинио да богобојазност буде једина предност када је побратимио робове и слободне. Ислам иде још даље у овом смислу када је Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, који је био почаствован и угледан, оженио Зејнеб бинт Џахш која је била служавка Зејдова, као и када је свога слугу Зејда именовао за војсковођу поред много важнијих асхаба (другова).

 Ислам је утемељио два начина како би докинуо ропство на миран начин, избегавајући конфузију, проблеме, компликације, непријатељства и поремећај економско-друштвених прилика.

 

Први начин

Сузбијање извора ропства којих је било пуно, а неки од њих су:

  • Ратови у свим облицима, где војска убија поражене, који ће или бити убијени или заробљени.
  • Немогућност враћања дуга што води ропству.
  • Власт очева над синовима и онима о којима се старају, а затим ту своју децу продају, како мушку тако и женску.
  • Одрицање од сопствене слободе услед неке потребе, када особа прода себе за одређени износ.
  • Заробљеништво, пиратство, отмице гдје се људи третирају као затвореници и намеће им се ропство.
  • Наметање ропства као казне преступнику или његовим рођацима, који почини одређена кривична дела као што су убиство, крађа, блуд…

 Ово су само неки од извора и узрока ропства по којима су сви људи поступали, а ислам их је строго забранио, осим ратних заробљеника. То су они који су заробљени у легалним ратовима које владар објави и нареди да се воде. Важно је напомеути да заробљеници нису робови све док им владар не наметне ропство, што значи да није сваки заробљеник у исламу роб. Он се може ослободити бесплатно, или уз откуп за заробљенике муслимане, или уз новчану надокнаду (ова два задња случаја се извршавају након битке). Рекао је Узвишени:

И после, или их великодушно сужањства ослободите или откупнину захтевајте, све док борба не престане. (Мухамед 4)

Од мудрости у овом случају је да се не ослобађају непријатељски заробљеници док су муслимански скривени код непријатеља, већ размена мора бити обострана у исто време.

 

Други начин који ислам следи у елиминисању ропства је: експанзија начина ослобађања од ропства. Након што је постојао само један начин ослобађања од ропства, а то је да власник сам пусти роба, у супротном роб остаје да служи њему и његовим потомцима докле Алах хоће. Ислам је прописао ослобађање од ропства на два начина – ослобађањем и склапањем уговора о откупу.

  • Што се тиче ослобађања ислам је прописао бројне начине након што је постојао само један, а то је жеља власника да ослободи свога роба. Неки од начина ослобађања роба су:
  • Откуп за неке грехе као што је ненамерно убиство за које се плаћа крварина породици убијеног и ослобађа један роб верник (муслиман). Каже Узвишени:

 

Незамисливо је да верник убије верника, то се може догодити само – нехотице. Онај ко убије верника нехотице – мора ослободити ропства једног роба-верника и предати крварину породици његовој; ослобођен је крварине једино ако они опросте. (Ан-Ниса’ 92)

  • Откуп због зихара (зихар је врста развода брака код арапа у време џахилијета (паганства) пре доласка ислама, у том случају муж нема интимни однос са својом женом, нити се разводи од ње како би је могао оженити неко други, што је ислам забранио јер се наноси неправда жени). Рекао је Алах Узвишени:

 

Они који женама својим рекну да им нису допуштене, као што им нису допуштене мајке њихове, а онда одлуче да с њима наставе живети, дужни су, пре него што једно друго додирну, да једног роба ропства ослободе. То вам се наређује – а Алах добро зна оно што ви радите. (Ал-Муџадилах 3)

 

  • За кривоклетство се такође као откуп ослобађа један роб. Каже Узвишени:

 

 Алах вас неће казнити ако се закунете ненамерно, али ће вас казнити ако се закунете намерно. Откуп за прекршену заклетву је: да десет сиромаха обичном храном којом храните чељад своју нахраните, или да их оденете, или да роба ропства ослободите. А онај ко не буде могао – нека три дана пости. Тако се за заклетве ваше откупљујте када се закунете; а о заклетвама својим брините се! 

(Ал-Маидах 89)

 

  • Такође, откуп ослобађањем роба је прописан уколико неко од муслимана који су дужни постити има интимни однос са својом женом у току поста месеца Рамазана.

Ебу Хурејре преноси да су асхаби једне прилике седели са Послаником, нека су на њега Божји мир и спас, па им је пришао један човек и обратио се Алаховом Веровеснику, нека су на њега Божји мир и спас, рекавши: “О Алахов Посланиче, пропао сам.” Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, га упита: “Шта те упропастило?” “Имао сам однос са својом женом у току поста.” – рече.

Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, га потом упита: “Имаш ли могућности ослободити роба?” Човек одговори: “Немам.” Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, га потом упита: “Можеш ли постити два месеца узастопно?” “Не могу.” – одговори. Затим га Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, упита: “Можеш ли нахранити шездесет сиромаха?” “Не могу.” – рече. Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, након тога зашути.

После извесног времена неко донесе зделу датула, а Алахов Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, упита: “Где је онај човек?” “Ево ме, ту сам.” “Удели ово као милостињу,” рече Алахов Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, а човек одговори: “Да уделим сиромашнијем од мене?! Тако ми Алаха, у овоме месту (Медини) нема сиромашнијег од мене.” Чувши ово Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, се насмеја тако да су му се видели његови кутњаци па рече: “Нахрани тиме своју породицу.”[73] Бухари

Треба знати да је обавеза извршити једну врсту откупа, а ако не поседује роба, а у могућности је да га купи, онда је обавезан то учинити, а након тога га ослободити.

  • Ислам је ослобађање робова учинио од највреднијих дела којим се муслиман може приближити своме Господару па каже Узвишени:

Па, зашто он на благодатима захвалан био није? –

А шта ти мислиш: како се може на благодатима захвалан бити? –

роба ропства ослободити,

или, кад глад хара, нахранити.

(Ал-Балад 11-14)

И хадиси Посланика, нека су на њега Божји мир и спас, који говоре на ову тему, подстичу на ослобађање робова, па каже Мухамед, нека је на њега Божији мир и спас: „Ко ослободи роба – Алах ће му ослободити од ватре сваки његов део тела за део тела роба, па чак и полни орган за полни орган.“ Мутефекун алејх

  • Још један од начина ослобађања робова је и то да власник остави опоруку да након своје смрти његов роб бива ослобођен и та слобода му је загарантована, а како би сачувао право робау овом случају, ислам је забранио да се он прода или поклони.
  • Такође, један део зеката је намењен за ослобађање робова, јер каже Узвишени Алах:

 

 Зекат припада само сиромасима и невољницима, и онима који га скупљају, и онима чија срца треба придобити, и за откуп из ропства, и презадуженима, и у сврхе на Алаховом путу, и путнику. Алах је одредио тако! – А Алах све зна и мудар је. (Ат-Тавбах 60)

  • Ислам је прописао да ударање или шамарање роба буде узроком његовог ослобађања јер Посланик, нека су на њега Божји мир и спас, каже: “Онај ко ошамари или удари свога роба као откуп за то је дужан да га ослободи.” Муслим
  • Мукатеба је када роб захтева од свога власника да купи своју слободу за одређени новчани износ око којег се договоре. Када ово затражи роб власник је дужан да испоштује договор и након тога роб има право на трговину, рад и имовину како би обезбедио висину договореног износа. Роб ће тада радити код свог власника и то за одређену надокнаду. Ислам иде још даље од овога па подстиче на удељивање и помагање робовима од стране самог власника, који треба новчано, а и неким другим олакшицама помоћи како би се реализовало оно што му је обавеза. Такође су и муслимани дужни да се Алаху Узвишени. приближавају на тај начин што ће помоћи своју браћу како би добили слободу и ослободили се ропства, јер Алах каже:

А с онима у поседу вашем који се желе откупити, ако су у стању то учинити, о откупу се договорите. И дајте им нешто од иметка који је Алах вама дао. 

(Ан-Нур 33)

 Укратко, можемо рећи да ислам није прописао ропство већ је дошао са системом који је дао велики допринос и ефикасност у сузбијању ропства, његових узрока и извора.

 Министарство правде Саудијске Арабије у току месеца Сафера 1392. хиџретске године је организовало три семинара на којима су присуствовали од стране С. Арабије тадашњи министар правде, велики број учењака, исламских ауторитета и професора универзитета у самој краљевини, а од европљана су били присутни четворица еминентних професора права:

  • Министар иностраних послова Ирске и секретар европске законодавне комисије
  • Један од оријенталиста и професора исламских студија
  • Један од професора јавног (општег) права који је уједно и директор државне комисије за људска права у Француској
  • И један од еминентних адвоката касационог суда у Паризу.

 На овом сусрету су учењаци С. Арабије објаснили разумевање вере код муслимана и других и направили разлику између општих правила исламског закона (шеријата) и парцијалних прописа који се тичу појединости у оквиру истог. Установили су да исламски закон својим садржајем и правилима гарантује и штити стварне интересе људи и објаснили да су казне за тешка кривична дела, којих је мало. То је правна политика, која штити безбедност људи и своди криминал, непоштовање људских живота, части и иметка, на најмањи степен. Учесници семинара из Европе су, након што су саслушали излагање о исламском закону (шеријату) и људским правима у њему, изнели су своје мишљење и одговор, па шеф европске делегације МекБрајд каже: “Одавде, из ове муслиманске земље, треба објавити проглас о људским правима. Муслимански учењаци, интелектуалци су дужни представити ова права, о којима се не зна пуно, широј јавности, која је у незнању када је ова тема у питању и због тога се дискредитују ислам, муслимани и исламски прописи итд.[74]

 

 

 

ЗАКЉУЧАК

 На крају ове књижице, нећу претерати ако кажем да све оно од информација што се у њој налази заправо представља смернице и указује на људска права у исламу. Надам се да ће она бити кључ и мотивација ономе ко је буде читао у тражењу и спознаји величине ислама, који је погрешно презентован од стране оних који му се приписују пре него од стране његових непријатеља. Ова књига је позив немуслиманима који је читају да један део свог читања одвоје за исламску религију и да читају проверене књиге, а затим да упореде оно што су прочитали са оним што су чули и то без пристрасности која замагљује чињенице и изокреће расуђивање. Треба знати да наши циљеви у позивању људи у ислам нису личне природе, нити су то овосветске амбиције већ то чинимо зато што свим људима желимо добро. Против ислама се ратовало и борило од самог почетка, а тако је и данас јер му се супротстављају они који се не слажу са њим и његови противници. Због те борбе гомилају колико год могу снаге и силе у људству и материјално. Но, упркос томе, нису ништа постигли осим што су још више побудили интересовање оних који имају здрав разум и оштроумност. Они разборити и оштроумни немуслимани, који разликују истину од неистине, па чак и они најеминентнији представници других вера, ће све више прелазити на ислам. Па зар то није доказ величине ислама, доказ да је управо ислам вера истине за коју се Алах Узвишени. обавезао да ће је чувати па каже:

Ми, уистину, Кур'ан објављујемо и заиста ћемо Ми над њим бдети! (Ал-Хиџр 9)

 Као сажетак ове књижице нека буде говор Алаховог Посланика, нека су на њега Божји мир и спас, који објашњава шта то значи желети хајр (добро) људима: "Најдражи људи Алаху су најкориснији народу (од којих народ највише користи има). Најдраже дело Алаху јесте она радост и весеље коју унесеш у неког муслимана, или да му отклониш неку недаћу и бригу, или да отклониш од њега глад (тј. да га нахраниш), или да му подмириш неки његов дуг. Да будем ту са својим братом, који је у потреби и недаћи некој, драже ми је него да проведем месец дана у и’тикафу (боравку) у овом месџиду (тј. Посланиковој џамији у Медини). Ко сузбије своју љутњу и стрпи се у моментима љутње, Алах ће му прикрити његове махане (срамоте). А ко сакрије и неутралише свој бес онда када је у могућности да га испољи, Алах ће му испунити срце задовољством на Судњем дану. Ко буде са својим братом у недаћи и потреби док је не стабилизује (тј. отклони и неутралише), Алах ће стабилизовати и ојачати његова стопала на Дан када ће стопала нестати и пропасти. Доиста лош ахлак (понашање) ништи дела као што сирће квари мед.[75]

 

 

WWW.ISLAMLAND.COM

 

 

[1] Сунен Еби Давуд 3. део, 210. страна, број хадиса 3199.

[2] Сахиху Муслим 2. део, 667. страна, број хадиса 971.

[3] Сунен Еби Давуд 4. део, 275. страна, број хадиса 4900.

[4] Сунен Еби Давуд 4. део, 336. страна, број хадиса 5142.

[5] Ибн Кесир Ел-бидаје вен-нихаје – 8. део, 64. страна.

[6] Суненул-бејхеки 9. део, 205. страна, број хадиса 18511.

[7] Бухари, 10. део, Фетхул-бари 568. страна, број хадиса 6043.

[8] Сахиху Муслим, 3. део, 1588. страна, број хадиса 2003.

[9] Таберани – Ет-тергибу вет-терхиб.

[10] Сахихул-Бухари 6. део, 2592. страна, број хадиса 6661.

[11] Сахихул-Бухари 2. део, 535. страна, број хадиса 1402.

[12] Сахихул-Бухари 2. део, 505. страна, број хадиса 1331.

[13] Сунену Ибн Маџе 1. део, 81. страна, број хадиса 224.

[14] Сахиху Муслим 4. део, 2074. страна, број хадиса 2699.

[15] Сахиху Ибн Хибан 1. део, 298. страна, број хадиса 96.

[16] Сахихул-Бухари 5. део, 2163. страна, број хадиса 5396.

[17] Сахихул-Бухари 5. део, 2177. страна, број хадиса 55437.

[18] Сунену Тирмизи 4. део, 574. страна, број хадиса 2346.

[19] Муснеду имама Ахмеда 5. део, 411.страна, број хадиса 23536

[20] Сунену Тирмизи 5. део, 389.страна, број хадиса 3270

[21] Сахихул-Бухари 3. део, 1282.страна, број хадиса 3288

[22] Ебу Ја’ла “Ал-ахкаму султанија” 222.страна

[23] Сунену Несаи, 7. део, 82. страна, број хадиса 3986.

[24] Сахихул-Бухари 5. део, 1949. страна, број хадиса 4776.

[25] Сунену Ибн Маџе 2. део, 1121. страна, број хадиса 3380.

[26] Сахихул-Бухари 5. део, 2005. страна, број хадиса 4935.

[27] Муснед имама Ахмеда, 1. део, 416. страна, број хадиса 3946.

[28] Сахихул-Бухари 2. део, 877. страна, број хадиса 2348.

[29] Сахиху Ибн Маџе 9. део, 25338. страна, број хадиса 4028.

[30] Мустадрак ала сахихајн 4. део, 178. страна, број хадиса 7284.

[31] Зихар је када се човек закуне да неће имати интимне односе са својом женом.

[32] Сахихул-Бухари 2. део, 852. страна, број хадиса 2289

[33] Сахиху Муслим 1. део, 82. страна, број хадиса 67

[34] Сунен Ибн Маџе 2. део, 870. страна, број хадиса 2609

[35] Мустадрак ала сахихајн 3. део, 287. страна, број хадиса 5117.

[36] Мустадрак ала сахихајн 4. део, 197. страна, број хадиса 7353.

[37] Сахихул-Бухари 1. део, 418. страна, број хадиса 1183.

[38] Сахиху Муслим 4. део, 1986. страна, број хадиса 2564.

[39] Сахиху Муслим 3. део, 1343. страна, број хадиса 1718.

[40] Сахиху Ибн Хибан 2. део, 172. страна, број хадиса 429.

[41] Сахиху Муслим 2. део, 696. страна, број хадиса 1003.

[42] Сахиху Муслим 4. део, 1974. страна, број хадиса 2548.

[43] Сунену Ибн Маџе 1. део, 594. страна, број хадиса 1851.

[44] Сунену Еби Давуд 2. део, 242. страна, број хадиса 2133.

[45] Сахихул-Бухари 3. део, 1431. страна, број хадиса 3721.

[46] Сахихул-Бухари 5. део, 2052. страна, број хадиса 5049.

[47] Сахихул-Бухари 5. део, 2347. страна, број хадиса 6024.

[48] Сахиху Муслим 2. део, 1060. страна, број хадиса 1437.

[49] Сахиху Ибн Хибан 9. део, 483. страна, број хадиса 4176.

[50] Сахиху Муслим 2. део, 1091. страна, број хадиса 1469.

[51] Сахиху Ибн Хибан 13. део, 135. страна, број хадиса 5818.

[52] Сахиху Муслим 4. део, 2304. страна, број хадиса 3009.

[53] Сахиху Муслим 3. део, 1242. страна, број хадиса 1623.

[54] Сахихул-Бухари 5. део, 2233. страна, број хадиса 5645.

[55] Сахихул-Бухари 6. део, 2725. страна, број хадиса 7063.

[56] Сахиху Муслим 3. део, 1480. страна, број хадиса 1852.

[57] Сахиху Муслим 1. део, 125. страна, број хадиса 142.

[58] Мустадрак ала сахихајн 4. део, 105. страна, број хадиса 7027.

[59] Сахиху Муслим 3. део, 1458. страна, број хадиса 1828.

[60] Мустадрак ала сахихајн 4. део, 184. страна, број хадиса 7305.

[61] Сахихул-Бухари 5. део, 2239. страна, број хадиса 5668.                                                            

[62] Сахихул-Бухари 1. део, 20. страна, број хадиса 30.

[63] Сунену Ибн Маџе 2. део, 817. страна, број хадиса 2443.

[64] Сахиху Муслим 3. део, 1550. страна, број хадиса 1958.

[65] Сахиху Ибн Хибан 12. део, 434. страна, број хадиса 5617.

[66] Ал-хараџу ли Еби Јусуф, 175. страна.

[67] Људска права у исламу – др Мухамед Аз-Зухејли.

[68] Муктабис минел-бејанил-исламијјил-алемији ли хукукил-инсани - „Исечак из светског исламског прогласа о људским правима“

[69] Превели Хасан Ибрахим, Абдул-Меџид Абидајн и Исмаил Ан-Нахрави.

[70] Мустадрак ала сахихајн 4. део, 426. страна.

[71] Сахих Ибн Хибан, 12. део, 168. страна, број хадиса 5348.

[72] Бухари, 2. део, 901. страна, број хадиса 2414.

[73] Сахихул-Бухари, 2. део, 684. страна, број хадиса 1834.

[74] „Ислам и људска права“ – др. Абдулах бин Абдул-Мухсин Ат-Турки.

[75] Бележе га Таберани и Ебу Дунја, а шејх Албани га је оценио веродостојним у „Сахихул-џами'“