ШЕРИЈАТ У ИСЛАМУ, ХРИШЋАНСТВУ И ЈУДАИЗМУ

ШЕРИЈАТ У ИСЛАМУ, ХРИШЋАНСТВУ И ЈУДАИЗМУ

gffШЕРИЈАТ У ИСЛАМУ, ХРИШЋАНСТВУ И ЈУДАИЗМУ
الشريعة في الإسلام والنصرانية واليهودية باللغة الصربية

ШЕРИЈАТ - КАЗНА ЗА КРАЂУ – ЏИХАД – ПОЛИГАМИЈА – СЛОБОДА ИЗРАЖАВАЊА – ДЕМОКРАТИЈА И ЕКСТРЕМИЗАМ


Написао
ШЕЈХ АХМЕД ЕЛ-ЕМИР
Адвокат при апелационом суду


Ревидирао, уредио и приредио
ДР АБДУ-Р-РАХМАН БИН АБДУ-Л-КЕРИМ ЕШ-ШИХА

Превод:
EUROPEAN ISLAMIC RESEARCH CENTER (EIRC)
المركز الأوروبي للدراسات الإسلامية
& Мустафа Голош
Ревизија:
Ифет Зукорлић
 
WWW.ISLAMLAND.COM

 


САДРЖАЈ

Предговор
    Прво поглавље: терминолошка дефиниција речи „шеријат“ и медијска превара
    Сврха доношења закона
    Вечни закон и креирање закона
    Поремећај и промена секуларних закона (успостављених од стране човека) ради сузбијања криминала
    Апсурдне казне у секуларним законима
    Легализовање криминала у секуларним законима
    Друго поглавље: исламски верозакон (шеријат), његова сврха и обавезност примене шеријата за хришћанске, западњачке земље
    Треће поглавље: да ли је за преступника бољи шеријат или секуларни закон и који од ова два закона су бољи за људе у целини
    Одбијање и гоњење нападача у шеријату и самоодбрана
    Четврто поглавље: вишеженство, прељубништво и размена жена у секуларним  законима
    Пето поглавље: Разлика између исламског верозакона (шеријата) и демократије
    Шеријат и слобода изражавања
    Шесто поглавље: џихад и слобода верског убеђења у шеријату
    Џихад у библији
    Седмо поглавље: шеријат и борба против екстремизма
    Шеријат и борба против расизма и ропства
    Осмо поглавље: модели хришћанског  и јеврејског верозакона библији
Закључак

 

 

 

 

 

 

 

 


ПРЕДГОВОР

У ИМЕ АЛАХА МИЛОСТИВОГ САМИЛОСНОГ

Сва хвала и захвала припадају Алаху, Господару свих светова, нека је благослов и спас на веровесника Мухамеда, његову породицу и све асхабе.
     Људи су  једна од створења Алаха Узвишеног у овом пространом свемиру и саставни су део њега. С обзиром да људи имају своју улогу, тачно одређено и ограничено деловање када год изађу из оквира и правила која су им прописана путем небеских (светих) књига које су им објављене долази до поремећаја на који управо они утичу. Очигледно је да када људи учине нешто што им је забрањено, или се супроставе ономе што им је наређено  и удовоље својим прохтевима и страстима и на Земљи и на небу настане општи хаос и неред, појаве се и прошире болести које  пре нису биле познате, настане мноштво ратова који униште привреду и потомство, појаве се еколошки проблеми попут загађености и глобалног загревања које ако се настави овим темпом Земља ће постати усијана звезда на којој неће бити могуће живети. Све ово је резултат људске неодговорности, игре и завбаве, нуклеарних експеримената, расипања у производњи преко људских потреба, неутољиве жеље за материјом и остваривањем својих циљева, удовољења страстима па макар и преко понижења других. Они желе себе задовљити и своју глад утолити на рачун других који су такође гладни, желе себе обући на рачун оних којима је  одећа такође потребна, желе да уживају у животу па макар убијали друге. Истину је рекао Узвишени Алах:


"Због онога што људи раде, појавио се метеж и на копну и на мору, да им Он дâ да искусе казну због онога што раде, не би ли се поправили." (Ар-Рум 41)

     Алах Узвишени објашњава човеку да није узалуд створен, нити препуштен самом себи па каже:

"Зар сте мислили да смо вас узалуд створили и да Нам се нећете повратити?
И нека је узвишен Алах, Владар истинити, нема другог бога осим Њега, Господара свемира величанственог!"
(Ал-Му'минун 115-116)

     Алах Узвишени објашњава да је мудрост и сврха стварања људи и њиховог боравка у космосу намесништво на Земљи из генерације у генерацију како би обожавали само и једино Алаха, без да Му ширк( ) чине. Он, Узвишени, је неовисан њиховог обожавања и жели да искуша људе ко ће од њих боље поступати. Каже Узвишени:

"Џине и људе сам створио само зато да Ме, обожавају.
Ја не тражим од њих опскрбу нити желим да Ме хране,
опскрбу даје једино Алах, Моћни и Јаки!"
(Аз-Заријат 56-58)

    Појашњава нам Узвишени да тела не могу живети без одговарајуће енергије па каже:
"О верници, једите укусна јела која смо вам подарили и будите Алаху захвални, та ви само Њега обожавате!" (Ал-Бакара 172)

    Такође је Алах објаснио и споменуо оно што је душама потребно, без чега не могу живети, а то је иман (веровање) без кога се душе не могу смирити, нити се могу одморити без обожавања свог Створитеља, а не могу ни опстати без примене Његовог закона (шеријата). Каже Узвишени:
 
"Оне који верују и чија се срца, кад се Алах спомене, смирују – а срца се доиста, кад се Алах спомене, смирују!" (Ар-Р'ад 28)

     Како би људи остварили обожавање Алаха Јединог, Он, Узвишени, им је слао посланике да појасне веру и буду слеђени у начину обожавања Алаха Узвишеног, објављивао им је књиге (а у њима шеријате, тј. верозаконе) да их упути преко њих, да буду светиљка која ће им обасјавати пут, указивати на добро, а одвраћати од зла, уредити им живот у складу са сврхом и циљем њиховог постојања. Каже Узвишени:

"Сви људи су сачињавали једну заједницу, и Алах је слао веровеснике да доносе радосне вести и опомене, и по њима је слао Књигу, саму истину, да се по њој суди људима у ономе у чему се не би они слагали. А повод неслагању била је међусобна завист, баш од оних којима је дата Књига, и то када су им већ били дошли јасни докази; и онда би Алах, вољом Својом, упутио вернике да схвате праву истину о ономе у чему се нису слагали. – А Алах указује на Прави пут ономе коме Он хоће."
(Ал-Бакара 213)
     Последњи међу њима је био Мухамед а.с. са којим је Алах завршио посланство и употпунио веру. Мухамед а.с. је дошао са вером која садржи божји, универзални шеријат (систем закона) који важи за свако време и место, уређује живот човека, чини га срећним и на овом и на будућем свету. Срећан ће бити онај ко га се буде придржавао, а несрећан ће бити онај ко га буде оставио. Каже Алах с.в.т.:
"Овај Кур'ан води једином исправном путу, и верницима који чине добра дела доноси радосну вест да их чека награда велика,
а да смо за оне који у онај свет не верују – болну патњу припремили. Човек и проклиње и благосиља; човек је доиста нагао." (Ал-Исра' 9-11)
     
Ови ајети су општег карактера и смисла и односе се на онога кога упућују и на оно на што упућују. Односе се на упуту народа и генерација без времнског и просторног ограничења, на начине и методе упуте као и на свако добро у сваком времену и месту.( ) Овај Кур'ан упућује на оно што је најисправније и најбоље у људској свести путем јасног, једноставног веровања и убеђења у којем нема сложености, нити тајни. Указује нам на оно што ће ослободити душе од илузија и митова, ослобађа позитивну енергију човека за рад и изградњу и повезује космичке, природне законе и људску здраву природу успостављајући на тај начин хармонију и склад.
    Кур'ан упућује на оно најбоље и најисправније када се ради о усклађености између човекове вањштине и нутрине, његових емоција и понашања, његовог веровања и дела. Дакле, Кур'ан је чврсто затегнуто уже које се не може покидати, досеже до највиших висина, а стабилно је на земљи. Дела постају ибадет када човек преко њих стреми ка Алаху па чак и када се ради о овосветским ужицима.
     Указује на оно најисправније када говоримо о ибадету (обожавању) водећи рачуна о могућностима и обавезама тако да се душа не оптерећује до те мере да западне у мрзовољу и очај због немоћи да оствари нешто, нити јој се допушта да постане лакомислена, непромишљена и разуздана. Дакле, не нараушава се сврха, смисао, складност, умереност, нити граница толеранције.
     Алах нас упућује на оно најбоље кад је реч о међуљудским односима: индивидуално и у браку, између власти и народа, земаља и нација. Успоставља чврсту и стабилну основу на коју не могу утицати мишљења са стране, страсти, благонаклоност, нити јој могу наудити пристрасност и лични интереси. То је основа коју је за Своја створења успоставио Свезнајући који је о свему обавештен, а Он најбоље зна кога и шта је створио, најбоље зна шта је добро за њих у свакој земљи и сваком времену па им указује на оно најбоље у систему владавине, економије, друштва, међудржавних односа и свему што је прикладно човеку.
     Узвишени Господар нам указује на оно најбоље у небеским религијама и оно што их повезује, чува њихову светост како би цело човечанство било на божанској акиди (веровању) у миру и хармонији.
"Овај Кур'ан води једином исправном путу, и верницима који чине добра дела доноси радосну вест да их чека награда велика, а да смо за оне који у онај свет не верују – болну патњу припремили." (Ал-Исра' 9)
      Ово је Алахово оригинално правило које се односи на дело и награду, а заснива се на иману (веровању) и добром делу. Нема исправног имана (веровања) без доброг дела нити доброг дела без имана, прво је крњаво и није потпуно а друго је одсечено и нема ослонца. Само заједно, иман (веровање) и добро дело воде живот ка ономе што је најисправније и најбоље и једино на тај начин овај Кур'ан представља истинску упуту.
     Што се тиче оних који не следе Кур'ан поводе се за својим страстима и прохтевима, а човек је брзоплет и не зна шта му може користити, а шта нашкодити. Нестрпљив је и необуздан и не може контролисати своју раздражљивост па макар то било лоше по њега. Каже узвишени:

"Човек и проклиње и благосиља; човек је доиста нестрпљив." (Ал-Исра' 11)

То је зато што он не зна судбину и исход збивања око себе па некада уради нешто, а зло је по њега, пожурује неке ствари иако не зна, или зна, а није у стању да контролише своју својеглавост, хировитост и разузданост. Па где је онда човек у односу на Кур'ан, једину чврсту и сигурну упуту!?
     Исламски шеријат (верозакон) је најсавршенији са својом свеобухватношћу, универзалношћу и могућношћу да реши све проблеме човечанства. Споменућемо говор оних који су непристрасни међу оријенталистима немуслиманима, а истина је оно што непријатељи посведоче и признају, када реално говоре о ономе што не могу сакрити како би њихове речи биле доказ њиховим народима јер срца требају бити ослобођена од потешкоћа и подређености, зависности о некоме како би спознала оно што се крије од њих о овом великодушном, узвишеном шеријату. Каже Вилијам Монтгомери Ват: „Кур'анске смернице и упуте су тесно повезане са арапима, али и са остатком света јер поседују ту црту глобалне, универзалне природе. Порука ислама је у почетку била упућена становницима Меке, а већ у Медини је показивала индискретне глобалне намере и циљеве јер од самог почетка њена суштина је била глобалних и универзалних димензија.
     
Кур'ан је широко прихваћен без обзира на његов језик јер решава проблеме човека. Ислам је себе учврстио као веру независну од хришћанства и јудаизма, заправо их је превазишао и надмашио! Исламски шеријат се јасно разликује од осталих закона, он је јединствен и засебан, он је скуп божјих наредби које организују живот муслимана у сваком смислу.“( )
     Ово је наша вера, и ово је њен шеријат којег ће, надамо се, човечанство чврсто прихватити јер је он само њему и то из милости објављен, и поручујемо сваком оном ко чита ову књигу од немуслимана да је Алах Узвишени рекао:

"А ако главе окренете, Он ће вас другим народом заменити, који онда као што сте ви неће бити." (Мухамед, 38)

АБДУ-Р-РАХМАН БИН АБДУ-Л-КЕРИМ ЕШ-ШИХА

 

 

 


ПРВО ПОГЛАВЉЕ


    ЈЕЗИЧКА ДЕФИНИЦИЈА ШЕРИЈАТА
    МЕДИЈСКА ОБМАНА О ЗНАЧЕЊУ ШЕРИЈАТА
    СВРХА ДОНОШЕЊА ЗАКОНА
    ВЕЧНИ ЗАКОН И КРЕИРАЊЕ ЗАКОНА

    НЕУСПЕХ СЕКУЛАРНИХ ЗАКОНА У ЕЛИМИНАЦИЈИ КРИМИНАЛА
    ВАЖНОСТ ПОСТОЈАЊА БОЖЈЕГ ЗАКОНА
    СЕКУЛАРНИ ЗАКОНИ И ЗАКОН ЏУНГЛЕ


    НЕДОСТАЦИ СЕКУЛАРНИХ ЗАКОНА И НЕМОГУЋНОСТ ЊИХОВОГ ОПСТАНКА

    ЕУТАНАЗИЈА
    ПРОДАЈА ДРОГЕ
    СМРТНА КАЗНА


    АПСУРДНОСТ КАЗНИ У СЕКУЛАРНОМ ЗАКОНУ

    ДОКТРИНА ЉУДСКЕ ЖРТВЕ У ЉУДСКОМ ЗАКОНОДАВСТВУ

 

 

ПРВО ПОГЛАВЉЕ
ЈЕЗИЧКА ДЕФИНИЦИЈА ШЕРИЈАТА

     Реч шеријат у арапском језику значи закон, начин, правац. Тако је закон џунгле закон јачег, црквени закон је скуп организационих закона који се тичу цркве и онога што она обухвата, Хамурабијев законик је скуп закона које је он успоставио док је владао у старом Бабилону, Фараонов закон је био успостављен у Старом Египту ради организације тадашње државе. Када говоримо о значењу шеријата са аспекта јудаизма, хришћанства и ислама онда ова реч означава оно што је Алах Узвишени прописао људима од самог веровања, прописа, закона који се тичу њиховог овосветског организовања и указује им на пут добра и успеха на оба света. Свакако, када говоримо о шеријату у јудаизму и хришћанству мислимо на онај оригинални шеријат који је објављен од Алаха Узвишеног својим посланицима Мусау и Исау пре него су га људи искривили и модификовали, а они су касније докинути исламским шеријатом којег је Алах Узвишени сачувао од било каквих промена и искривљивања. Рекао је Узвишени:

"А теби објављујемо Књигу, саму истину, да потврди књиге пре ње објављене и да над њима бди. И ти им суди према ономе што Алах објављује и не поводи се за прохтевима њиховим, и не одступај од Истине која ти долази; свима вама смо закон и правац прописали. А да је Алах хтео, Он би вас следбеницима једне вере учинио, али, Он хоће да вас искуша у ономе што вам прописује, зато се такмичите ко ће више добра учинити; Алаху ћете се сви вратити, па ће вас Он о ономе у чему сте се разилазили обавестити. (Ал-Маида 48)
МЕДИЈСКА ОБМАНА О ЗНАЧЕЊУ ШЕРИЈАТА

     Када се реч „шеријат“ преводи на друге језике обично значи „закон“ што је исправно и истина. Међутим, неки западњачки медији сву снагу и енергију су усмерили ка томе да нашкоде исламу и његовом шеријату па покушавају обманути људе и удаљити их од ислама путем искривљивања значења речи „исламски шеријат“. Наиме, ако прегледамо њихове теме везане за исламки шеријат видећемо да реч „шеријат“ уопште не преводе исправно, одговарајућом речи из њихових језика, а то је реч „закон“, већ је само дескриптују изговарајући је на арапском и пишући је латиничним писмом!!

ШЕРИЈАТ = ЛАW (ЗАКОН) / ШЕРИЈАТСКИ (ЛАW) ЗАКОН = ЛАW ЛАW (ЗАКОН ЗАКОН)
     
Разлог због чега реч „шеријат“ не преводе као „закон“ је то што сама реч закон подразумева и означава организованост и уређеност човековог живота и околине па западњачки медији настоје направити разлику између ове две речи и изгубити сваку повезаност између речи „шеријат“ и „закон“. На тај начин креирају погрешну слику у перцепцији слушалаца алудирајући на нешто варварско, дивљачко и неорганизовано. Међутим, када преводе синтагму „шериат Мусаов“ кажу „Мусаов закон“, „закон цркве“ кажу „црквени закони“!!
Исто тако када раде неку документарну емисију о исламском шеријату прескоче све муслимане света којих има око две милијарде и упуте се са свим камерама и опремом што имају на далеки пут како би стигли у брда Кандахара у којима живе најсиромашније скупине племена чији број не прелази пар хиљада, нити имају уредно водоснабдевање, ни прилику за учење и школовање. Једва да имају воде за пиће. Уместо да сниме њихове муке и патње па да позову свет да им помогне у напретку они се баве подстрекивањем против њих и представљају их као екслузивне заступнике исламу и све оно што они раде представљају као суштину ислама!! У исто време снимају и фотографишу хришћане представљајући их као цивилизован народ, образован и напредан покушавајући да у очима света креирају погрешну слику о заосталости муслимана, а разлог те заосталости је слеђење Ислама. С друге стране, разлог напретка хришћана је како западњачки медији то желе представити у слеђењу хришћанства. Но, ти исти медији су нешто заборавили, а то је компарација ових племена из Кандахара са расистичким хришћанским скупинама или са хришћанским циганским племенима која насељавају сваку европску државу!!! Чак многе од европских земаља помажу и покушавају да настане та циганска племена на једном месту упркос одбијању са њихове стране јер преферирају такав начин живота да се селе са једног на друго место.
     Расистичка циганска племена су потпомагана иако би се врло често кршила њихова права у њиховим земљама. Све ово се дешава какао би се свет држао у незнању о овим расистичким, циганским племенима и скупинама, како би се све то сакрило од објектива камера. Међутим, ако би се којим случајем десило да је нека од тих скупина исламске вероисповести онда би се сва пажња света и медија скренула на њих и говори се како је учење ислама и његовог шеријата разлог њиховог номадског начина живота!!! Такође су ти исти медији заборавили да сниме и забележе муслиманске научнике и учењаке који живе у Европи, Америци, Аустралији, Азији или Африци, и оне који предводе свет  у многим научним пољима попут економије и политике. Управо исламски научници су својим знањем обасјали свет у периоду који је у Европи познат као средњи век или доба мрачњаштва. У то време је Европа била дубоко у научној и цивилизацијској декаденцији која је трајала око 1000 година (од 400-1400. год.). Тада је црква прогонила све што је имало било какве везе са науком и научницима, а енглески историчар Едвард Гибон је у свом познатом говору о овом периоду рекао: „Хиљаду година победе варварства и религије.“( )
     Муслиманима је наређено њиховим шеријатом да проверавају сваку вест која стигне до њих и да не доносе суд о нечему  без потврде исправности исте. То је пожељно и у другим ситуацијама. Каже Алах Узвишени:

"О верници, ако вам некакав непоштен човек донесе какву вест, добро је проверите, да у незнању некоме зло не учините, па да се због онога што сте учинили покајете."
(Ал-Хуџурат 6)

СВРХА ДОНОШЕЊА ЗАКОНА
     Једини циљ и сврха доношења и креирања закона и писања устава је организовање и уређење човековог живота и прилика у којима живи, како друштвених, тако економских, политичких итд. уз права и обавезе појединца према друштву и обратно, индивидуалне слободе и ограничења, јер индивидуална слобода није апсолутна и престаје онда када се угрозе права других. Дакле, индивидуална слобода не угрожава права других јер тада она прелази у  агресију. Због тога је сваки закон дефинисан и одређен дисциплинским санкцијама и казнама за сваког оног ко крши права другога.

     На основу горе наведеног, успех или неуспех било ког закона се огледа и зависи од остваривања и реализације сврхе и циља пре споменутих, проналажења казнених мера које садрже истрагу и казну преступника, узимајући у обзир да циљ казни не треба бити повређивање преступника већ морају имати за циљ остваривање следећег:

    Санирање штете: у виду новчаних казни како би се компензирала  (надокнадила) штета или да се плати оштећеној особи.
    Поправљање преступника: у смислу рехабилитације како би постао стабилна особа прихваћена у друштву.
    Спречавање злодела: превентивно спречавање преступништва и криминала, сасецање у корену, или спречавање преступника да понови кривично дело.
    Одвраћање и спречавање других: поука другима када виде како је преступник или криминалац кажњен.


ВЕЧНИ ЗАКОН И КРЕИРАЊЕ ЗАКОНА

НЕУСПЕХ СЕКУЛАРНИХ ЗАКОНА У ЕЛИМИНИСАЊУ КРИМИНАЛА
     У савременом свету видимо да је већина правних институција, правосудних органа, правних факултета, локалних и државних парламената, саветодавних тела у вези са армијом људи почев од адвоката, судија, уставних правника, државних арбитара и осталих, као и са армијом људи из полиције, милионима затвореника и оних који су притворени. Такође можемо приметити велики број покушаја доношења закона који остварују сврху мало пре споменуту, и да ли смо ми у могућности осмислити закон који ће превентивно спречити кршење права других?! Или, зар не живимо у свету огрезлом у криминалу, а тако је у већини земаља света? Другачије речено, да ли су секуларни закони обезбедили мир у свету и да ли су били у стању елиминисати криминал и проблеме са којима се сусрећемо и који се увећавају из дана у дан?! Дакле, свет је у великој, прекој потреби за законом који ће постићи све ово, али како?

ВАЖНОСТ ПОСТОЈАЊА БОЖИЈЕГ ЗАКОНА
     У древна времена није било правосудних органа, судства, или надзора за доношење и примену закона који уређују живот људи?! Због тога је Алах Узвишени објавио закон који уређује и организује живот човека и не захтева никакве правне нацрте који би га побољшали и развили, или ће преовладати закон џунгле где јачи поједе слабијег.
     Алах Узвишени је из своје праведности и милости објавио људима шеријат (закон) чија се вредност и праведност неће мењати, нити зависити од времена и места. Злочин и грех у њему ће увек бити грех и никада неће постати врлина нити добро, а истина је у њему увек истина и никада неће постати лаж. За свакога је правда иста. Што се тиче његових прописа обнављали су се из периода у период када је Алах слао посланике људима да их упуте и укажу им на шеријат (Алахов закон) који ће им уредити и организовати живот. Након што су јевреји упропастили и искривили свој шеријат Алах је послао Исаа а.с. да обнови божији закон, али након што су хришћани искривили и изменили свој шеријат Алах је  завршио и запечатио објаву божјег закона слањем Мухамеда а.с. којег је послао са шеријатом чији  прописи и уредбе важе за свако време и место и не мењају се кроз векове. То је коначан шеријат, каже Узвишени:

 "А теби смо после одредили да у вери идеш правцем одређеним, зато га следи и не поводи се за страстима оних који не знају."
(Ал-Џасија 18)

     Божији закон (шеријат) се манифестује уравнотеженошћу и праведношћу када је реч о врстама казни, мотивације. Строгоћа казне је сразмерна величини греха (кривичног дела) и његове опасности по друштво и заједницу.  Шеријат се не покорава прохтевима и куртоазији, већ је исти према свима који заслуже казну и на њега не могу утицати положај, углед и власт међу људима, нити мноштво иметка. Ово је појашњено у говору Посланика а.с.: „Они пре вас су пропали зато што када би украо неко од угледника оставили би га, а када би лопов био неко од слабашних над њим би спровели казну. Тако ми Алаха, када би Фатима, ћерка Мухамедова, украла ја бих јој одсекао руку.“ (Бухари)


СЕКУЛАРНИ ЗАКОН И ЗАКОН ЏУНГЛЕ

     Заправо, већина секуларних закона у садашњости одговарају закону џунгле зато што се у већини парламената и законодавних установа налази елита која се поводи за својим поквареним амбицијама и новцем; па доносе законе који се чине добрим, а у суштини остварују само њихове личне интересе и циљеве на рачун експлоатације исцрпљене сиротиње! Због тога је Алах Узвишени из милости према нама објавио праведан закон који не прави разлику између судије и суђеног, богатог и сиромашног, белца и црнца, овог или оног. То је закон правде, који је далеко од пристрасности, неправде и похлепе! Рекао је Узвишени Алах:

"Зар они траже да им се као у паганско доба суди? А ко је од Алаха бољи судија народу који чврсто верује?"
 (Ал-Маида 50)

НЕДОСТАЦИ СЕКУЛАРНИХ ЗАКОНА И НЕМОГУЋНОСТ ЊИХОВА ОПСТАНКА

     Ако погледамо кроз историју законодавства и доношења устава видећемо да су секуларни, људски закони подложни променама и не могу опстати у свом облику кроз време. Оно што се у једном времену сматрало грехом и злочином у другом времену је постало добро и позитивно и обратно. На пример, пливачка одећа за жену у Америци од 1850 – 1920. године састојала се од дуге хаљине која је прекривала цело тело. Када би жена тражила да се врати тај пропис и примени у наше доба жена у Америци би била кажњена и елиминисана са пливачких такмичења. Као што се закон мења с временом тако се мења и са променом места. На пример у земљама Европске уније закони се разликују од државе до државе унутар саме уније. Па чак и у једној држави закон се разликује као што је случај у Сједињеним америчким државама где се закони разликују од покрајине до покрајине. Дакле, ти закони су подложни и зависни од прохтева и жеља политичара који те исте законе намећу људима и обавезују их да их поштују, а колико је таквих примера.

ЕУТАНАЗИЈА( )

     Еутаназија је заправо самоубиство уз помоћ друге особе и дели се на три врсте:
    Добровољна еутаназија – спроводи се уз сагласност болесника, а законом је прописана у неким државама Европе и САД-а

    Еутаназија без сагласности – спроводи се без сагласности болесника као што је убијање деце у одређеним случајевима и околностима на основу Гронингенског протокола( ) у Холандији

    Присилно убиство – против воље болесника

     Укратко, постоје они који подржавају еутаназију и они који су против ње и сваки од њих имају доказе на основу којих тврде да су у праву, док је неке државе легализују друге је сматрају злочином.
     Обављен је снимак убиства уз претходно инсистирање као у случају др Најџела Кокса који је убризгавао ињекције  токсичног калијум-хлорида свом пацијенту Лилијану Бојсу да би зауставио рад његовог срца. У своју одбрану је навео да је желео да му олакша реуматске болове, а суд га је осудио на једну годину затвора са одлагањем извршења, а након једне године је добио лиценцу за даље бављење медицином као да ништа није ни било.

ПРОДАЈА ДРОГЕ
     Када је реч о овом питању  неке европске земље су дозволиле продају и употребу дроге под одређеним условима и у одређеним количинама, док је у другим европским земљама то строго забрањено. Чудно је и то да је једна земља озаконила продају дроге, али само за своје становништво док је за посетиоце,  туристе и друге то забрањено и то само како би их казнили на својој територији. Ту одлуку одбијају већином власници кафића који тврде да им се на тај начин умањује промет и трговина.

СМРТНА КАЗНА
     Када говоримо о смртној казни видећемо да неке европоске и земље САД-а забрањују смртну казну док је у другим законом прописана и примењује се у пракси.
     Дакле: који су то критеријуми на основу којих ми можемо одредити и знати шта је кривично дело, а шта поштење и честитост, шта је истина а шта лаж?!
     Резиме: оно на чему се сложе најпаметнији и најмудрији је једина и чврста истина која се не мења у зависности од места и времена, а такође и понашање и добра дела и врлине, пороци и греси се не мењају кроз време и место и никада добро не може постати грех и обратно!

АПСУРДНОСТ КАЗНИ У СЕКУЛАРНОМ ПРАВУ
     Ако размотримо нека законодавства и казне које су биле актуелне кроз векове у цивилизацији фараона, кинеској,  индијској, грчкој, старој римској цивилизацији, или ако анализирамо законодавства у неким афричким племенима, или код индијанаца, наћи ћемо да су та законодавства или казне апсурдне, насумице прописане, као што је на пример смртна казна због неких баналних разлога и сами начини кажњавања осуђеног. Ту  убрајамо одсецање главе гиљотином за време француског краља Луиса XВИ 1793. године, одсецање главе секиром као и одсецање удова (руку  и ногу) за време Томаса Армстронга( ) 1684. године у Уједињеном краљевству, затим сакаћење и комадање на живо, вађење срца из груди, одсецање главе као што је био случај са Балтазаром Џерардом( ) 1584. године у Холандији, клање ножем, бацање живог човека гладним лавовима у римском Колосеуму, стављање живих људи у Хитлерове пећи, набијање на колац, електрошокови на електичној столици као што се десило са Линдом Љон Блок( ) 2002. године у САД-у, потапање као што је био случај са помагачима француске револуције( ) 1793. године у Француској, смрскавање главе мацолом или стављање тешког камена на груди као што се десило са Џајлсом Корајем( ) 1692. године у САД-у, бацање у кључало уље као што се догодило са Ричардом Рајсом( ) 1531. године у Уједињеном краљевству, бацање у гасну комору, закопавање у земљу док је човек још жив као што је био случај са кинеским грађанима које су јапански војници убијали у покољу у Нанкингу у току Другог светског рата, пиљење тела металном тестером од главе па надоле, вешање, затим клање и одсецање главе ножем као што се догодило Џереми Брандрис 1817. године, везање за четири јака коња, а затим цепање тела на четири дела као што је био случај са Тупак Амару 1781. године у Перуу за време шпанског колонијализма( ), сецирање живог човека као што се десило са Џозефом Маршандом( ) 1835. године у Вијетнаму, гушење (задављивање), стрељање, и остали гнусни начини у разноврсности кажњавања осуђеника према њиховим законима!! Због тога, с правом можемо рећи да је божји закон закон милости, не прописује произвољне, насумичне казне, не препушта нас слеђењу страсти, нити забави оних који доносе и смишљају законе као ни њиховом апсурдном суђењу. Чак и према животињи исламски шеријат (закон) прописује самилост и благост приликом клања. Рекао је посланик Мухамед а.с.: „Алах је у свему прописао лепо поступање. И када убијате, убијајте на леп начин, када кољете кољите на леп начин, добро наоштривши нож и што удобније поваливши животињу коју кољете.“ (Муслим)

ДОКТРИНА ЉУДСКЕ ЖРТВЕ У СЕКУЛАРНОМ ЗАКОНОДАВСТВУ

     Народи Средње Америке се баве проучавањем доктрине људске жртве за време империје Астека која датира од 14. века па до 16. века, а била је спровођена у  једној покрајини данашње државе Мексико тако што би приношењу жтрве присуствовали свештеници. Жртву би стављали на велику стену, а врач би распорио груди жртве, извадио јој срце подижући га изнад жртве док још увек куца окрећући га према сунцу како би му се умилили – Хуитзилопоцхтли (Уцилопоћотли – бог сунца и звезда), Алах да сачува. Тиме би желели да одобровоље бога кише кога су називали Тлалок, или бога ватре кога су називали Хуехуетеотл (Хухутотл). На овај начин су обележавали верске обреде и свечаности које су биле пропраћене жртвом спаљивања, а пре тога би жртвама извадили срце. Од митова ове империје је и то да су у част бога Ксипе Тотек драли жртви кожу како би им он дао обилну жетву. У част том божанству би одрту кожу са жртве носили 20 дана, а затим би се бацили у ватру заједно са том кожом!!

    У Африци је оваквих примера пуно. На годишњим свечаностима краљевине Дахуми, данашње републике Бенин која се налази на западу Африке, доводили би затворенике и ратне заробљенике затим их клали као саставни део церемоније годишње свечаности. Тако су када им је умро краљ заклали на хиљаде затвореника, 1727. године су заклали 4000 жртава у једном дану!!

     У старој кинеској култури је било познато закопавање живих робова када им власник умре, па се бележи да је 621. године пре нове ере умро Му, гувернер провинције Кин, а са њим је закопано 177 живих робова.

     Код словенских народа у 12-ом веку је било познато жртвовање ратних заробљеника и приношење жртве боговима тих народа Славсу и Перуну.
    У земљама источне Азије у којима је распрострањен будизам данас можемо на интернету видети ружне слике за нову кинеску годину где неки будисти доведу девојчицу и уз дозволу њених родитеља окупају је и очисте, свежу јој руке иза леђа, затим је убоду ножем у врат као што се свиње убадају. Након тога ставе посуду испод њеног врата све док крв не прелије посуду, а онда сецирају њено тело на комаде и деле га сиромашнима!!

     Ово је само део апсурдних веровања и закона које здрав разум не може прихватити. И скоро да се ни једна цивилизација нити земља није спасила ових злочиначких веровања као што је приношење људске жртве да би се удовољило божанствима. Ко жели да се више информише на ову тему нека истражи историју приношења људске жртве у свету како би се лично уверио колико је овај феномен био распрострањен у Северној и Јужној Америци, Европи, Аустралији, Африци и Азији! Стари завет спомиње ове ружне и гнусне казне, критикује их и замењује их казном каменовања до смрти. (1/20) „Рекао је Господар Мојсију „Кажи синовима Исраиловим да сваки од њих и од странаца који живе међу вама дају од своје деце краљу па би га он убио. Народ би га каменовао.“ И тако је ово постало обичај народа Кен'ана да приносе децу као жртву божанству краљу. Алах да сачува.

     Из свега наведеног може се закључити да је од Алахове милости према својим створењима то што је прописао „небески“ закон сузбијајући све те апсурдне законе који су засновани на понижавању човека и његовом жртвовању које су биле заступљене у различитим цивилизацијама у свету. Каже Алах Узвишени:

Реци: "Дођите да вам кажем шта вам Господар ваш прописује: да Њему никога равним не сматрате, да родитељима добро чините, да децу своју, због неимаштине, не убијате – Ми и вас и њих хранимо – не приближујте се неваљалштинама, биле јавне или тајне; не убијајте оног кога је Алах забранио убити, осим када то правда захтева – ето, то вам Он препоручује да бисте размислили."
(Ал-Ан'ам 151)
     Истину је рекао Узвишени говорећи о свом посланику кога је послао са вером истине која обухвата све оно што поправља стање човека када је реч о његовој вери, животу на овом и будућем свету и срећан је онај ко верује њега и влада се по његовом шеријату (закону):

"А тебе смо само као милост световима послали."
(Ал-Анбија' 107)

     Каже Ибн Абас, тумач Кур'ана: „Алах је послао свога веровесника Мухамеда а.с. као милост целом свету, како верницима (муслиманима) тако и немуслиманима. Што се тиче муслимана Алах их преко њега упућује и увешће их у џенет (рај) због веровања у њега и рада (дела) по ономе са чиме је он послат, а што се тиче немуслимана због њега ће отклонити убрзалу несрећу и искушења која су била спуштана на неверничке народе пре њега.“ Алах га је послао да позива човечанство у обожавање Алаха јединог који нема судруга, да поништи све оно што је било од џахилијета (предисламског доба), његових обичаја многобоштва и варварских, дивљачких убеђења која су била позната.


ЛЕГАЛИЗОВАЊЕ КРИМИНАЛА У СЕКУЛАРНИМ ЗАКОНИМА

     Постоји пуно кривичних дела (злочина), или радњи које су скоро на степену кривичног дела које су дозвољене или легализоване у секуларним законима. Један од таквих примера је абортус, убиство детета још док је у мајчиној утроби. Ко не зна како се врши убиство детета у мајчиној утроби нека погледа на интернету како се обавља абортус, а обављају га лекари специјалисти којима помажу медицинске сестре, а претпоставља се да је једна од њихових главних особина самилост према болеснику! Чудно је и то што се овај ружни злочин извршава након подношења захтева мајке лично или оба родитеља доктору да убије њихово дете. Неке ситне и безначајне ствари нам указују на степен декаденције човечанства, као на пример неспремност на родитељство због жеље за уживањем у путовањима пре обавезе, одговорности и бриге за бебом, или због материјалних и других социјалних препрека.
     Ова појава је веома распрострањена у напредним земљама, а још горе је у неким сиромашним земљама Азије и Африке, нарочито ако је беба женско разматра се да ли ће она бити финансијски терет за породицу што није случај када је у питању дечак који је по њиховом схватању саставни део породице, доприноси јој, извршава обавезе и терете оца и помаже му у привређивању. Знамо шта каже Узвишени Алах о овом ружном и грозном злочину:

"И кад се некоме од њих јави да му се родила кћи, лице му потамни и постаје потиштен,
крије се од људи због несреће која му је дојављена; да ли овако презрен да је задржи или да је у земљу зарови? Како ружно они просуђују"! (Ан-Нахл 58-59)

     Овај злочин је био легализован и озакоњен у неким старим законима као што је старо римско право где у 4. члану стоји „да се убије свако хендикепирано дете.“( )

Такође је овај злочин био распрострањен и у старој грчкој култури где је мајка након што би родила дете донела би га оцу па ако би он био задовољан њиме живело би, а ако не би био задовољан њиме убио би га. На ово нам указују римски археолошки списи који су откривени у граду Ал-Бахнаса (старо име града – Оксирхинкус) који се налази у египатској провинцији Ал-Миња. На списима је обелодањен тај обичај међу римљанима јер су на њима биле записане речи мужа које је упутио својој жени: „Ако буде мушко остави га да живи, а ако буде женско убиј га.“( )
     Што се тиче исламског шеријата (закона) то је закон саосећања и милости и такав гнусан злочин је забрањен. Каже посланик Мухамед а.с.: „Алах вам је забранио непокорност према мајкама, закопавање живе женске деце, не дам, а дај (не да оно што му је дужност а тражи и узима оно што му није дозвољено), а покудио вам је „рекла – казала“, прекомерно испитивање и неконтролисано трошење иметка.“ (Мутефекун алејхи)
     Записано је да је једно од најважнијих права детета још док је у мајчиној утроби право на живот! Рекао је Узвишени:

"И не убијајте своју децу због немаштине, ми и вас и њих хранимо." (Ал-Ан'ам 151)

    Искључена је свака врста дискриминације у односу према деци било мушкој или женској. Рекао је Мухамед а.с.: „Будите праведни према својој деци у поклонима.“ (Бухари)

 

 

 

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ


ИСЛАМСКИ ЗАКОН, ПРОПИСИ И ЊЕГОВА СВРХА

    Исламски закон (шеријат)

    Сврха исламског закона (шеријата)

    Заштита вере

    Заштита живота

    Заштита разума

    Заштита иметка

    Заштита потомства

    Прописи у исламском закону (шеријату)

    Обавезност примене шеријата у неисламским земљама

    Шеријатски судови у неисламским земљама

    Да ли су неисламске земље обавезне примењивати исламски закон

 


ДРУГО ПОГЛАВЉЕ
Исламски закон (шеријат)
 
   Исламски шеријат је, као што смо и раније споменули, закон којег је прописао Узвишени Алах људима да се владају по њему, а обухвата и уређује њихов однос према Алаху, самим људима, животињама и животној средини. Од тих закона су и они који се односе и уређују ибадет (обожавање и робовање Алаху), економске, трговинске, друштвене и личне односе и корелације, закони који уређују институције на којима је заснована држава, као и закони који уређују рад и деловање законодавне, судске и изввршне власти.


Сврха и циљеви исламског закона (шеријата)

     Сврха шеријата је остваривање циљева са којима је дошао, а то је све оно што шеријат својим целокупним значењем обухвата и третира. Од општих циљева исламског шеријата су:

    Заштита и чување вере
Заштита вере је најважнији циљ исламског шеријата (закона), каже Узвишени:

"Господар твој заповеда да само Њега обожавате и да родитељима доброчинство чините." (Ал-Исра' 28)

Шеријат прописује велику награду ономе ко помогне људима да сачувају своју веру као и ономе ко друге подучава вери. Каже Посланик а.с.: „Најбољи међу вама је онај ко научи Кур'ан и друге подучава њему.“  (Бухари)

Такође, изградња свега онога што ће бити стециште за подучавање људи верским прописима  и стварима као што је изградња џамија ради обожавања и подучавања, каже Посланик а.с.: „Ко сагради Алаха ради џамију па макар колико птичије гнездо Алах ће му саградити кућу у џенету.“ (Сахих Ибн Хибан)

     Очување вере је најстрожија обавеза у исламском шеријату (закону) и огледа се у следећем:

    Дефинисана уредба о одбијању било ког вањског непријатеља који намерава нашкодити вери.

    Борба и спречавање сваког зла по веру унутар државе као на пример против оних који желе нашкодити вери путем цртања карикатура које скрнаве ислам или част Посланика а.с. под изговором слободе изражавања и сл. Слобода изражавања не подразумева псовање, вређање, клевету, прекршаје и расну дискриминацију.

    Борба против новотарија у вери јер је вера потпуна и савршена. Каже Алах Узвишени:

"Данас сам вам веру вашу усавршио и благодат Своју према вама употпунио и задовољан сам да вам ислам буде вера".  (Ал-Маида 3)

     Онај ко убаци нешто ново у веру, дода или одузме од ње, а новотарија је средство за рушење вере, Алах о њему каже:

"Има ли онда неправеднијег од онога који, не знајући истину, измишља лажи о Алаху да би људе у заблуду довео? Алах, сигурно, неће указати на прави пут људима који су неправедни." (Ал-Ан'ам 144)

    Заштита живота
Алах је створио људски живот и забранио је напад на њега, а такође је забрањено и самоубиство. Каже Алах џ.ш.:

"И сами себе не убијајте! Алах је, доиста, према вама милостив." (Ан-Ниса'29)
     Дакле, забрањено је угрожавање живота било да се ради о муслиману или немуслиману. Каже Узвишени:

"И не убијајте никога кога је Алах забранио убити, осим кад правда захтева!" (Ал-Исра' 33)

     Онај ко некога убије намерно, убија се ради одмазде на основу пресуде судије, а врата опроста су отворена ако породица убијеног жели да се одрекне права на одмазду на основу речи Узвишеног:

"О верници! Прописује вам се одмазда за убијене: слободан – за слободна, и роб – за роба, и жена – за жену. А онај коме род убијеног опрости, нека они великодушно поступе, а нека им он доброчинством узврати. То је олакшање од Господара вашег, и милост. А ко насиље изврши и после тога, њега болна патња чека."
(Ал-Бакара 178)

    Заштита разума
     Алах Узвишени је одликовао човека над осталим живим бићима подаривши му благодат разума и обавезао га је законом да чува ту благодат. Сходно томе, забранио му је све оно што шкоди или узрокује одсуство разума попут алкохола и осталих опијата који одузимају разум и наносе му штету. Рекао је Узвишени:

"О верници, вино и коцка и кумири и стрелице за гатање су одвратне ствари, шејтаново дело; зато се тога клоните да бисте постигли што желите." (Ал-Маида 90)

     Алкохол је у исламу назван мајком зала због своје велике опасности како за живот појединца тако и за друштво. Он је глава сваког зла и почетак сваког греха.

    Заштита иметка
     Иметак је снага живота којег је Алах учинио основним средством за опстанак живота. Иметком се обезбеђују потребштине и опскрба, храна, одећа, место становања итд. Алах је објаснио законски начин зарађивања иметка као и његовог увећавања и трошења. Зато је забрањено све оно што узрокује трошење и губљење иметка без сврхе и потребе. Забрањено је варати друге, јести туђ иметак на превару путем камате, мита, крађе, коцке и клађења а то на основу речи Узвишеног Алаха:

"О верници, једни другима на недозвољен начин иметак не присвајајте." (Ан-Ниса' 29)

    Такође је забрањено трошити иметак на оно што штети човеку или другима, као и расипање без икакаве потребе. У иметку имају своје право родбина на основу крвног сродства и доброчинства и они који су потребни садаке (удељивање иметка) и доброчинства јер Узвишени Алах каже:

"Дај ближњем своме право његово, и сиромаху, и путнику, али не расипај много,
јер су расипници браћа шејтанова, а шејтан је Господару своме незахвалан."(Ал-Исра' 26-27)

    Заштита потомства
     Исламски закон (шеријат) забрањује све оно што води мешању полова на недозвољен начин као што је блуд. Каже Алах Узвишени:

"И што даље од блуда, јер то је разврат, како је то ружан пут!" (Ал-Исра' 32)

     Такође је забрањено све оно што може бити разлог немања потомства као што су хомосексуализам и лезбејство па каже Узвишени:

"Има људи чије те речи о животу на овоме свету одушевљавају и који се позивају на Алаха као свједока за оно што је у срцима њиховим, а најљући су противници.
Чим се неки од њих дочепа положаја, настоји направити на Земљи неред, ништећи усеве и стоку. – А Алах не воли неред!" (Ал-Бакара 204-205)

Кривични закон (прописи)

     Прописана су правила, границе у исламском закону (шеријату) како би се тај закон којег је Алах објавио ради организовања  живота човека очувао, а његова примена и поштовање од стране људи били загарантовани. Постојање закона обавезује одређивање казнено-дисциплинских мера (санкција) за онога ко прекрши закон па је Алах с.в.т. прописао правила (кривични законик), а исламски закон не прописује казну осим ради заштите истине и правде.
Већина немуслимана меша и на погрешан начин схвата прописе и сам исламски закон мислећи да се шеријат само огледа у прописима казнено-дисциплинских мера као што је одсецање руке (шаке) за крађу, одмазда (убиство) убице итд. Овакво схватање и разумевање је погрешно и неисправно, јер се казнено-дисциплинске мере примењују и односе на онога ко прекрши закон ради заштите самог закона и гаранције некршења истог. У успостављању кривичног закона је гаранција живота за људе као и заштита и безбедност њиховог иметка и свега онога што је у њиховом власништву, њихове части и разума, као и самог људског постојања и опстанка. Прописи и кривични законик (у овом случају исламски закон-шеријат)  служи као чврсти вањски зид који штити град од зла оних који желе провалити у тај град и напасти спокојне становнике у његовој унутрашњости. Истину је рекао Узвишени Алах:
"У одмазди вам је – опстанак, о разумом обдарени, да бисте се убијања оканили!" (Ал-Бакара 179)

     Треба напоменути да кривични закон и прописи које он подразумева нису нешто ново, уведено и карактеристично само за исламски закон (шеријат) већ га је Алах Узвишени наредио и у оквиру осталих небеских шеријата (верозакона). Алах је наредио његово успостављање у Теврату који је објављен Мусау а.с. па каже Узвишени:

"Ми смо објавили Теврат, у коме је упутство и светло. По њему су јеврејима судили веровесници, који су били Алаху послушни и честити људи, и учени, од којих је тражено да чувају Алахову књигу, и они су над њом бдели. Зато се, када будете судили, не бојте људи, већ се бојте Мене, и не замењујте речи Моје за нешто што мало вреди! А они који не суде према ономе што је Алах објавио, они су прави неверници.
Ми смо им у њему прописали: глава за главу, и око за око, и нос за нос, и ухо за ухо, и зуб за зуб, а да ране треба узвратити. А ономе ко од одмазде одустане, биће му то од греха искупљење. Они који не суде према оном што је Алах објавио прави су насилници." (Ал-Маида 44-45)

     Такође је Алах наредио успостављање кривичног закона и у Инџилу којег је објавио 'Исау а.с.. каже Узвишени:

"После њих послали смо Исаа, сина Мерјемина, који је признавао Теврат пре њега објављен, а њему смо дали Инџил, у коме је било упутство и светло, и да потврди Теврат, пре њега објављен, у коме је такође било упутство и поука онима који су се Алаха бојали, и следбеницима Инџила смо били наредили да суде према ономе што је Алах објавио у њему. Они који нису судили према ономе што је Алах објавио – прави су грешници."
(Ал-Маида 46-47)

Ко спроводи кривични закон
    Ствар спровођења и реализације кривичног закона над оним ко је починио неки прекршај је задужење које припада судији или његовом заменику, а никако појединцима, члановима друштва. Ислам је вера система, реда и хијерархије, а никако вера пометње, случајности и варварства. У време Алаховог посланика Мухамеда а.с. нико није могао спроводити закон без његове дозволе јер је Посланик а.с. тај који налаже и наређује спровођење прописа па према томе сваки судија има право да спроводи закон и суди по исламу након Посланика а.с. Каже Узвишени Алах:
"И суди им према ономе што Алах објављује и не поводи се за прохтевима њиховим, и чувај их се да те не одврате од нечега што ти Алах објављује. А ако не пристају, ти онда знај да Алах жели да их због неких грехова њихових казни. А многи људи су, заиста, неверници."
(Ал-Маида 49)

Ствари које спречавају спровођење казни над оптуженим

    Опозив признања
Мишљење џумхура (већинскод дела) учењака (Ебу Ханифе, Шафија и Ахмеда) да се прихвата негирање признања оптуженог и тада се казна над њим не спроводи, а оставља се ако побегне јер ће се можда вратити.( ) Маиз бин Малик који је био сироче у старатељству Хезала Ел-Еслемија починио је блуд са комшиницом  из кварта па му је Хизал казао да оде Посланику а.с. и призна свој грех. Након што је 4 пута признао да је починио грех Посланик а.с. нареди да се над њим изврши казна. Међутим у тренутку извршења казне он се узнемири и побеже. Заустави га Абдулах бин Енис и спроведоше над њим казну. Када су Посланику а.с. испричали шта се догодило рекао је: „Ех, да сте га пуистили! Можда би се покајао па му Алах примио покајање. О Хезал, да си га сакрио својом одећом било би боље за тебе од онога што си учинио.“ (Ахмед, Ебу Давуд, Ел-Хаким) Шејх Албани га је оценио веродостојним. Хезал је наговорио Маиза да оде Посланику а.с. и призна свој грех, а речи Посланика а.с. „да си га сакрио својом одећом“ алудирају на одвраћање од признања након којег је казна обавезна. Каже Баџи: „Његово покривање је требало бити наређење да се покаје,а скривање греха којег је починио. Спомињање огртача (плашта) у овоме је метафора.“( )

    Сумња
     Кривични закон не почива на претпоставци и одбацује сумње. Каже Омер бин Хатаб, други халифа након Посланика а.с. : „Драже ми је да не судим на основу сумњи него да судим по њима.“ (Ибн Еби Шејбе) Због тога онај ко украде иметак мислећи да на њега има право неће се над њим извршити казна.

    Покајање
     Ако се преступник покаје пре него буде ухваћен казна се над њим неће спровести, а ако се покаје након што буде ухваћен онда се кажњава и то на основу речи Узвишеног Алаха:

"Али не и за оне који се покају пре него што их се домогнете! И знајте да Алах прашта и да је милостив."
(Ал-Маида 34)

     Покајање на које се мисли у ајету је покајање пре хапшења починиоца прекршаја које спречава извршење казне, а везана је за разбојништво и отпадништво и на овоме су сагласни шеријатски правници. Што се тиче осталих прописа, казни, као на пример за блуд, крађу имамо два мишљења. Прво мишљење је да покајање пре хапшења спречава извршење казне, а друго је да такво покајање не спречава извршење казне.

Што се тиче клевете (потворе за блуд) учењаци су сагласни да покајање не утиче на извршење казне било да се оно деси пре или после хапшења починиоца овог греха (прекршаја). Ова месела (фикхско питање) је опширна, а онај ко жели проширити своје знање на ову тему нека се врати на исламске фикхске књиге које говоре на ову тему.

    Опозив сведочења
     Ради се о ситуацији када сведоци повуку своје сведочење након пресуде, а пре извршења казне.

    Узајамно преклапање
     Случај када се понавља једна врста прекршаја пре извршења казне; тада је за све прекршаје довољна једна казна.

УСЛОВИ ЗА ИЗВРШЕЊЕ КАЗНЕ( )

         Пунолетство (умно и телесно) јер се казна не спроводи над дететом, умно поремећеним особама, лудацима и опијеним особама при одсуству разума и то на основу речи Посланика а.с. : „Пера су дигнута од тројице (не пишу им се греси): лудака док не оздрави, од онога који спава док се не пробуди и од детета док не порасте (постане пунолетно).“ (Ахмед, Ебу Давуд, Ел-Хаким) Сахиху-л-Џами' – Албани

    Избор и слободна воља. Каже Узвишени:

"Онога који занегира Алаха, након што је у Њега веровао – осим ако буде на то приморан, а срце му остане чврсто у вери – чека Алахова казна. Оне којима се неверство буде милило стићи ће срџба Алахова и њих чека патња велика."
(Ан-Нахл 106)

    Здравље и снага, јер се казна не спроводи над болеснима и слабашнима осим након оздрављења.

    Знање о забрани


Прикривање греха муслимана( )
     Онај ко види муслимана док чини грех може бирати између сведочења Алаха ради и покривања греха свог брата муслимана, а ово друго је прече (по овом питању постоје разна тумачења па онај ко жели више сазнати о овоме нека се врати на фикхске исламске књиге). Рекао је Посланик а.с. : „Ко прикрије грех муслимана, Алах ће га прикрити на овом и будућем свету.“ (Муслим)


СУМЊА У ОКРУТНОСТ КАЗНИ
     Неки западњачки медији преносе како су казне које ислам прописује за одређене злочине (прекршаје), а ту пре свих убрајају смртну казну, одсецање руке, каменовање, да су сурове, окрутне, дивљачке, варварске и да нису прикладне данашњем времену!!

Одговор на ову сумњу
     Сви су сложни на томе да ова злодела наносе велику штету која је позната друштву и да се она морају спречити прописивањем казни. Међутим, разилажење настаје кад је реч о врстама и начинима кажњавања! Нека се свако запита: да ли су казне које је Ислам прописао боље и успешније у спречавању и сузбијању криминала или казне које су људи прописали услед којих се криминал још више проширио!? Оболели део тела треба одстранити како би остатак тела био миран и здрав!
    Опште познато је да свака казна мора бити сурова како би преступнике одвратила од чињења злодела, у супротном се губи сврсисходност кажњавања.
    Неспровођење казни из разлога њихове суровости и строгоће је неправда према друштву. Па како ће појединац бити безбедан, његов иметак, част? Спровођење законских казни је милост за друштво и за онога над ким се спроводи казна. На пример, хирург када врши операцију и одстрани део тела који је оболео са циљем излечења пацијента је наочиглед сурово поступио према том делу тела, али је у суштини милост за остатак тела да би оздравило. Овакав је случај и са казнама где се одстрањује оно што је покварено у друштву како би оно оздравило.

Веза између исламског закона и секуларних закона

     У основи све ствари су у исламском закону дозвољене и легалне на основу речи Узвишеног:

"Како не видите да вам је Алах омогућио да се користите свим оним што постоји на небесима и на Земљи и да вас дарежљиво обасипа милошћу Својом, и видљивом и невидљивом?"
(Лукман 20)

А забрањено је само оно за шта постоји доказ из шеријатских извора. Каже Посланик а.с. :
„Оно што је Алах учинио дозвољеним у Својој књизи то је дозвољено (халал), а оно што је забранио то је забрањено (харам), а оно о чему је прећутао је милост па примите од Алаха милост јер доиста Алах није забораван, затим је проучио ајет „..а твој Господар не заборавља“ (Мерјем 64)“ (Мустедрек)

     Дакле, исламски закон не забрањује секуларне законе који уређују живот људи већ их дозвољава и легализује све док не дође до сучељавања истих, као на пример поморски закони, закони о раду итд. Исламски закон забрањује оне законе који легализују злодела и оно што је забрањено, јер недвосмислено негативно утичу на човечанство у смислу разума, иметка, морала, здравља, друштва и тд. Забране су у интересу човека јер је Алах неовисан од својих створења и Њему неће нашкодити њихово грешење нити ће Му користити њихова покорност.
Рекао је Узвишени Алах:

Реци: "Господар мој забрањује разврат, и јавни и потајни, и грехе, и неоправдано насиље, и да Алаху сматрате равним оне за које Он никакав доказ објавио није, и да о Алаху говорите оно што не знате." (Ел-Е'раф 33)


ОБАВЕЗНОСТ ПРИМЕНЕ ИСЛАМСКОГ ЗАКОНА У НЕИСЛАМСКИМ ЗЕМЉАМА

Шеријатски судови у неисламским земљама
     Имамо многе медијске кампање и новинске извештаје који осуђују постојање шеријатских већа или судова у неким западњачким, немуслиманским земљама које су дозволиле и легализовале њихово оснивање и функционисање. Заправо, не ради се овде о судовима у правом смислу те речи већ о већима која помажу муслиманима у одређеним питањима као што су женидба, развод, наследство и сл. На пример, ако би се догодило убиство то веће не би могло спровести смртну казну над убицом већ би тај случај решавала полиција и законски судови те државе.
Међутим, медијске кампање и новински извештаји су усмерени против грађана тих земаља који подржавају та већа креирајући слику како су та већа преовладала у тим земљама. То је само апсурдан и нетачан говор заснован на незнању, мржњи и подстрекивању против ислама и муслимана који има за циљ да људи помисле како се шеријатске казне примењују у њиховим државама далеко од очију полиције!! Заправо, та већа су по узору на неке појединачне законе који важе за немуслимане у исламским земљама.
Од великодушности и толеранције исламског закона је то што дозвољава немуслиманима који бораве у муслиманским земљама да се суде по својим законима у већини питања као што су венчања, развод и др. Њих не обавезује примена исламског закона осим ако сами желе да им се суди пред исламским судовима. Чак и у неким стварима које су у исламском закону забрањене и грех немуслиманима нису забрањене попут конзумирања алкохола и свињског меса јер су они убеђени да ове ствари њима нису забрањене упркос чињеници да јесу на основу великог броја доказа који упућују на то.
       Један од ружних примера медијске кампање и новинских извештаја тенденциозно исполитизованих је програм на једном сателитском каналу где питају муслимане који бораве у дотичној земљи да ли им је пречи исламски закон или секуларни закон земље у којој живе. Муслимани су спонтано и искрено одговарали да им је пречи исламски закон. Ово је сасвим природан одговор на питање које у суштини није на месту јер шири раздор, нетрпељивост и расизам од стране представника програма. Оно што муслимани својим одговором желе рећи је да им је Алахов говор пречи од говора човека, а не то да не поштују закон земље у којој живе. Исламски закон им наређује да не краду, да не убијају, да не варају друге, а то исто наређују и секуларни закони и ту нема контрадикторности. Оно што муслиман својим одговором жели рећи је да секуларне законе ове земље који легализују прељубништво, конзумирање алкохола и свињског меса, абортус, и сличне нискости неће следити већ ће се владати по Алаховим прописима и неће пити алкохол, неће имати прељубнице, неће чинити абортус што свакако не значи да ће кршити закон те земље. Што се тиче осталих казни исламског закона, за крађу или убиство, оне се не примењују на муслиманима емигрантима због непостојања услова, јер је спровођење казни у надлежности исламских владара. Муслиман је ушао у те државе по нјиховим правилима и одредбама а муслиманима је наређено испуњавање уговора и повеља. Наравно, овде говоримо о муслиманима који живе у хришћанским земљама а не у муслиманским.
     Шта више, обавеза муслимана који живе у немуслиманским земљама је да поштују и придржавају се закона земље у којој живе све док им не буде наређено нешто у чему је грех према Алаху с.в.т. Уколико та земља буде наређивала нешто у чему је грех према Алаху онда је муслиман обавезан учинити хиџру (пресељење) из те земље која забрањује верске и личне слободе. На пример, када би закони неке од тих земаља наређивали жени муслиманки да скине хиџаб онда је она обавезна да одмах учини хиџру из те земље како би спасила себе од тих апсурдних, омаловажавајућих  закона и није дозвољено одупирати се властима насиљем и сл. Када се закони земље у којој живе муслимани супроставе њиховим правима, али не траже од њих да чине грехе према Алаху онда је муслиманима дозвољено да одговоре тим законима на миран начин путем парламента( ), штампаних медија и осталих дозвољених средстава како би показали своје неслагање са тим законима! На пример, ако закон не дозвољава изградњу џамије у којој би муслимани обављали своје намазе, или ако закон забрањује муслиманима вишеженство у времену када дозвољава прељубништво. У овом случају је муслиманима обавеза да затраже уточиште на суду, законодавним саветима, парламенту или штампи како би остварили своја верска права која им је Алах узвишени прописао попут намаза или их је дозволио попут вишеженства.


Да ли су западњачке земље обавезне примењивати исламски закон

    Неки муслимани који су емигрирали у западњачке земље или муслимани који су нови у тим државама носе црне заставе на којима су исписане речи шехадета или постоје сајтови на којим пише 'шеријат за Енглеску' и слично. Да ли је ово исправно или не?
     Да бисмо боље схватили одговор на ово питање потребно је размотрити следеће:
    Они који поступају на овакав начин не представљају исламски закон на исправан начин грађанима те земље, а траже од њих директну примену истог иако знају да све што грађани те земље знају о исламском закону су прописане казне попут одсецања руке лопову и сл. Како онда могу очекивати од становника те земље да ће прихватити идеју примене исламског закона над њима!? На овај начин их неће упознати са исламским законом, напротив, само ће их још више уплашити!

    Они који на овакав начин делују најчешће не праве разлику између разумевања исламског закона и саме вере ислама мислећи да таквим радом врше мисију позивања других да прихвате ислам као веру. Међутим, начин на који раде људи схватају као да се тиме жели примена исламских закона над њима. Тачније, људи схватају да се тиме циља примена шеријатских казни над њима.

    Исламски закон је закон исламске државе и његова примена није обавезна за немуслиманске земље. Да ли се у историји ислама од времена Посланика а.с. и праведних халифа било где спомиње да је неко од њих тражио од немуслиманских земаља да примењују исламски закон? Како је могуће да земља у којој је доминантна хришћанска или јеврејска вера, а не Ислам, судови и судије су хришћани или јевреји, суди по исламском закону а не по њиховом!?

    Захтев за примену исламског права треба да прође кроз законске регулативе, тј. да овај захтев прође кроз парламент јер је то једини начин потврде доношених закона.( ) Путем уличних протеста и демонстрација само се постиже супротан ефекат, изазива љутња грађана и наноси штета да'ви (мисионарству).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ

    Исламски и секуларни закон и остваривање циљева

    Казна за лопова између одсецања руке и затвора

    Казна за лопова у светим књигама

    Самоодбрана у исламском закону

    Самоодбрана у библији

    Самоодбрана у секуларном закону

 

 

 

 

 

 

 

 


ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ
Исламски и секуларни закон и остваривање циљева
     Сви кривични закони су успостављени ради остваривања два основна циља:
    Одвраћање
Спречавање преступника да понови исти прекршај и одвраћање других људи када виде пресуду (казну) за починиоца да почине исти прекршај.

    Милост за појединца и човечанство
Милост за појединца одвраћањем од ружног дела којим се нарушавају права других, а самим тим над њим се неће извршити казна. Милост за људе јер ће бити заштићени од тога да неко повреди њихова права! Овде треба себи да поставимо питање: који од ова два закона боље одвраћају од лоших дела, а истовремено који од њих је милостивији према људима? Исламски закон или секуларни закон? Размотрићемо неке примере, крађа и казна за крађу по исламском и по секуларном закону, како бисмо видели који је од ова два закона успешнији у остваривању мало пре споменутих циљева.


Казна за лопова између одсецања руке (шаке) и затвора на неколико година

     На самом почетку треба да знамо да казне нису нешто племенито, а када би и било тако онда би се изгубила основна функција и сврха казни а то је одвраћање (спречавање) од лоших дела. Тако када поредимо казну одсецања руке и затворску казну ми поредимо две лоше, ружне ствари које су заправо КАЗНА, али ми бирамо оно што је боље од два зла и мања штета.
     Са логичког-разумског аспекта и проматрајући шта је боље за будућност, без пристрасности, јасно је да је казна одсецања руке ефектнија и делотворнија од казне затвора и најефикаснија у спречавању тог кривичног дела, јер када лопов размисли да ће због крађе изгубити руку није разумно да почини то злодело и на тај начин ће спасити и своју руку,а и иметак људи. Што се тиче затворске казне она не одвраћа лопова од крађе јер је временски ограничена и након извесног времена лопов се налази на слободи и поново може да почини нека друга злодела с обзиром на подцењивање преступника ове казне! Каже Узвишени:

"Крадљивцу и крадљивици одсеците руке њихове, нека им то буде казна за оно што су учинили и опомена од Алаха! А Алах је силан и мудар." (Ал-Маида 38)

      Каже Узвишени „и опомена од Алаха“ – дакле казна од Алаха којом их опомиње, и она је од Алаха, а не од створења. Обавеза створења је да Га послушају јер Он најбоље зна њихова стања и оно што ће их поправити, а и њихов дуњалук (овај свет). С обзиром на чињеницу да је казна одсецања руке ефикаснија и делотворнија од затворске казне она је и милостивија према преступнику и осталим људима! Оваква казна одвраћа лопова од поновног чињења овог греха (злодела), шири спокој међу људе који тада живе у мирној заједници (друштву) спокојних и смирених душа, не бојећи се за свој иметак и оно што је у њиховом власништву. С друге стране, најмилостивија је и за самог лопова јер га спашава од штете и свих онох ружних ствари, срамота,  које су резултат затворске казне јер је познато да су затворске скупине састављене од разних криминалаца што уништава преступника у морално-душевном смислу, а уништава и заједницу у целости. Неке од тих штетних последица су следеће:

    Преступник постане још гори

     Једна од последица затвора је и то што какав год да је прекршај починио преступник, па макар и неко мало злодело било у питању, у криминогеној средини и окружењу ће научити разне и бројне врсте и облике других криминалних радњи и преступа. Затвор је попут универзитета где криминалци размењују искуства и знања па ситни криминалац научи од оних окорелих, крупних криминалаца остале начине криминала и то много опасније. Па након пуштања на слободу ситни криминалац се у друштво враћа као прави криминалац, још опаснији по друштво. Криминалци склапају разне пактове и пријатељства која се настављају и након изласка из затвора. На тај начин се формирају нове криминалне мреже које окупљају и спајају убицу са наркодилерима, компјутерским програмерима, нуклеарним научницима који се не би могли састати осим у затвору на издржавању казни за разна злодела. А чему то!? Ова опасна појава која произилази из затворске казне је навела велики број оних који доносе законе да уведу у праксу изолацију, односно самицу, међу затвореницима унутар самог затвора. Наравно, ова теорија је на први поглед осуђена на неуспех због немогућости њене примене у пракси. Због изолације међу затвореницима  настају душевни и психолошки проблеми. Упоредо са тим ту су и многи трошкови који се финансирају од пореза часних и поштених грађана да би се направили велики затвори који су опремљени са одвојеним изолационим јединицама!

    Спора душевна и морална смрт преступника

     Заиста затворска казна уништава, разара душевни и морални живот затвореника у потпуности и то само једним уласком у затвор у већини случајева. Затвореник се налази у једном кавезу попут штетних животиња, изолован у потпуности од спољашњег друштва. Након што издржи казну и изађе из затвора враћа се у друштво још више изолован и још више опасан тако да му је тешко да се прилагоди градском, цивилизованом друштву по други пут и поново се сусреће са бројним ментално-душевним проблемима чије се последице не могу сакрити!

    Спора финансијска (економска) смрт преступника

     Казна затвора у потпуности уништава економско стање и живот затвореника и доводи га у колапс уласком у затвор. Ако је био запослен остаће без посла и функције, ако је био власник неке трговине пропашће све оно што је било везано за његово пословање и трговину. Његова породица и сви они који су пословно били повезани са њим ће економски бити уништени, изгубиће посао они који су код њега радили што се опет негативно одражава на њихове породице, а све то негативно утиче у економском смислу на целу заједницу иако они нису криви!

    Спора друштвена смрт преступника

     Затворска казна окончава друштвени живот затвореника, јер какав је то друштвени живот особе која је у затвору или у изолацији, далеко од своје жене, деце, рођака, пријатеља!

    Колективна казна за породицу преступника

     Породица преступника који је у затвору трпи колективну и душевну патњу, јер је жени узет муж, мајци син, деца су лишена свога оца без икакве кривице!  Како затвореник може извршавати потребе своје жене у душевном, економском, сексуалном и друштвеном смислу, како ће одгајати своју децу и пружити им нежност и бригу, како ће се старати о својим родитељима ако су болесни или стари!? У суштини, његов затвор је затвор за све њих! Оваква је ситуација када је човек у затвору, а када је у затвору жена која има малу децу онда се о њима нема ко старати нити извршавати њихове потребе. Па каква су то окрутна и сурова срца која могу одвојити мајку од њене мале деце и дати их некој од државних установа да брине о њима.!! Па какву ће то бригу водити та установа о деци која су одвојена од своје мајке? Да, нахраниће их, напојити, обући, али им не може дати нежност, љубазност, мајчинску топлину и леп одгој! Нема сумње да се на овај начин стварају нове генерације са моралним комплексима чији негативан утицај ће се испољити у будућности, а друштво се са тим неће моћи носити.

    Спора политичка смрт преступника

    Затворска казна је како спора тако и брза смрт за преступника који је невин и чист од онога за шта је оптужен. У једној од развијених земаља подигнута је лажна оптужба за корупцију против опозиционих политичара у тој држави. Многе развијене земље су овај случај описале и окарактерисале као лаж и измишљотину због политичких мотива и потпуне елиминације опозиционих политичара који имају утицај на народне масе са политичке сцене. Наравно, пред владом су била два избора: да изврши атентат и ликвидацију у правом смислу речи, или да изврши „политички“ атентат хапшењем и изоловањем од друштва и народних маса!

    Оптерећење државног буџета и поштених грађана огромним економским трошковима

     Трошкови изградње затвора и њиховог одржавања, трошкови страже, плате затворских радника од службеника до војске, трошкови наоружања, трошкови за одржавање посебних возила за депортацију затвореника до суднице и назад, трошкови транспорта раднника од куће до радног места, трошкови исхране и одржавања самих затвора итд. Све ове трошкове финансира поштени и часни грађанин који је пре тога већ покраден од стране тих истих лопова које сада мора да издржава. То је зато што држава повећава намете грађанима како би могла да исфинансира трошкове одржавања затвора. Другим речима, лопов краде и пре, а и после уласка у затвор, али индиректно! На овај начин поштени грађанин постаје „лопов“ јер због свих ових пореских намета и притисака он уместо да свој новац троши на образовање своје деце и побољшање животних услова он издржава лопова који га је већ покрао! Када би држава урадила супротно па новац који троши на одржавање затвора и издржавање затвореника да усмери на побољшање услова живота људи са ниским примањима не би имало лопова у друштву. Поред тога секуларни закони путем затворске казне стварају армију затвореника и армију стражара сачињену од запослених и војника. Обе војске троше енергију уместо да је производе и помажу расту и напретку друштва.

     Ово су само неке од битних негативних последица казне затвора које су штетне и за појединца и за друштво. Због свега овога, када би се лопову предложило да му се одсече рука или да буде у затвору неколико година изабрао би ово прво (да му се одсече шака) и на тај начин се избегло уништење његовог живота у друштвеном, економском, психолошком, моралном па и политичком смислу и контексту. Такође, када би се исто понудило опозиционом политичару он би изабрао да му одсеку шаку уместо затворске казне. Због тога је одсецање руке милост њему, а казна за оне који су га лажно оптужили јер једноставно не би нестао са политичке сцене и могао би да настави борбу против њихове корупције и неморала.

Овом приликом, ја као адвокат и активиста у сфери заштите људских права, позивам организације за заштиту људских права и Уједињене нације да заузму чврст став против ове ружне, грозне, поражавајуће казне - казне затвора за лопова!

Практична примена казне одсецања руке (шаке)

     Спомиње шејх Салих Ал-Февзан, Алах га сачувао, у једном од својих предавања да је за десет година чуо за два или три случаја одсецања руке у краљевини Саудијској Арабији. Наравно, ако упоредимо овај проценат са хиљадама оних који су у затворима развијених земаља и годишње трошкове по овом основу видећемо величину милости шеријатске казне одсецањем руке лопову, како за њега тако и за цело друштво. На тај начин се сачувала безбедност и друштва и лопова јер је спречен да поново украде и над њим се више неће извршити никаква казна.

 

Услови спровођења казне одсецања руке (шаке)

     Ствар није онаква каквом је неки замишљају, а то је да ако особа једном украде бива јој одсечена рука. Циљ спровођења ове казне није повређивање крадљивца већ заустављање и спречавање његовог терора над другима, спречавање провале и пљачке њихових кућа. Такође, ова казна се не спроводи над сваким лоповом већ у тачно прецизираним и одређеним ситуацијама и условима који се морају испунити.
         Да оно што је украдено буде из добро чуваног места као што су на пример сеф, трезор, благајна, каса и слично. По мишљењу већине учењака (шеријатских правника) казна одсецањем шаке се спроводи у ситуацији када лопов провали, (тј. насилно упадне на место где се одређени иметак, вредности и драгоцености налазе) разбије врата или прозор, ископа зид или неку сличну површину, завуче руку у џеп и слично.

         Да лопов изађе са оним што је украо. Дакле, ако лопов буде унутар сефа, благајне, касе и сл. и буде ухваћен пре него изађе са оним што је украо неће му бити одсечена рука већ ће се казнити неком другом казном коју судија одреди. У овоме је милост и отклањање сумње, јер можда власник сефа, касе и сл. помисли да је нека особа ушла на његов посед (продавницу и сл.) да краде, а уствари може се испоставити да та особа није имала намеру да украде.
         Да онај који је покраден затражи од лопова да му врати иметак, јер ако то не захтева онда одсецање шаке лопову није обавезно. Рекао је Посланик а.с. : „Опростите једни другима оно за шта је прописана казна, јер кад то стигне до мене извршење казне постаје обавезно.“ (Сахих Еби Давуд) Кад је Сафван бин Умеје ухватио лопова који га је покрао у џамији отишао је са њим Посланику а.с. а желео је да му опрости па му је Посланик а.с. рекао: „Ех да си то учинио пре него сте дошли мени!“ (Сахих Еби Давуд)

         Да украдени иметак достиже одређену и шеријатом прецизирану вредност, а ако буде мање од тога одсецање руке се не спроводи.

        Да посведоче два праведна човека да се крађа догодила или да сам лопов призна и то два пута.

         Да лопов крађу обави тајно, да га други не виде, у супротном нема одсецања руке. У случају да дође до отимања иметка путем насиља на очиглед људи где власник иметка може да затражи помоћ или узме ствар у своје руке, или када би узео иметак који му је претходно поверен, дат на кориштење без накнаде, изгуби га или пориче да му је тај иметак био поверен, такође нема одсецања руке. Ово зато што је тај иметак био чуван у сефу, каси, благајни и сл. а он је имао дозволу и приступ том иметку. Рекао је Посланик а.с. :“Казна одсецања руке се не спроводи над издајником, отмичарем, нити над џепарошем.“  (Тирмизи, Албани га сматра веродостојним) Џепарош је онај ко узме иметак јавно и намерно ослањајући се на брзину у бегу. Упитан је Посланик а.с. о хурмама које висе на грани па је рекао: „Ко убере колико да утоли глад без да понесе са собом нема казне над њим, онај ко убере и понесе са собом треба да плати колико је однео и још казну за то, а онај ко украде нешто од хурми које су стављене у џерин (место за сушење хурми) у вредности три дирхема или више кажњава се одсецањем руке.“ (Сахих Еби Давуд)
Из овог хадиса видимо да је казна одсецањем руке задња, а пре ње се примењују друге казне као што је новчана и слично.

         Да лопов буде пунолетан, разуман, јер се казна не спроводи над дететом и лудаком.

           Да лопов има слободну вољу (избор), тј. да није присиљен на крађу.

         Да лопов зна да је крађа харам (забрањена), јер се казна над оним ко је из незнања нешто украо не спроводи. По овом питању секуларни закони се разликују од исламског. Наиме, у секуларним законима се незнање не узима као изговор и казна се спроводи над починиоцем без обзира што он није знао да је дело које је урадио кривично дело. У ову клопку упадају многи путници који посећују стране земље као туристи, или ради лечења, студија и слично због непознавања закона тих земаља.

         Да лопов нема сумњу да је украдени иметак  његов јер се казна у том случају не спроводи. На пример, лопов сматра да полаже право на неки иметак као када родитељ украде иметак свога сина, деда и бака од својих потомака, ако покраде син родитеље јер дете обично се не плаши да узме од својих родитеља, или ако муж од жене украде и обратно, у свим овом случајевима нема казне одсецањем руке. Такође, ако неки муслиман украде из бејтул-мала (државне касе) над њим се неће спровести ова казна јер сваки муслиман има свој хакк (право) на тај иметак. Ако поверилац украде од онога што је поверио у случају да му се дуг одлаже или му се исказује незахвалност, али под условом да не украде више од износа на који полаже право, такође нема одсецања руке. Ако неко украде из нужде да би од себе отклонио неку пропаст, у случају глади, жеђи, нема казне над њим под условом да је количина онога што је украо сразмерна његовој потреби да од себе отклони пропаст или претњу по живот од претеране жеђи и глади.

         Да лопов повуче признање, јер ако је једини доказ за крађу његово признање и повуче га пре извршења казне онда нема одсецања руке јер у том случају његов опозив признања резултира сумњу.

Сумња:
Неко може рећи зашто да се казна изврши над оним ко је украо одређен износ који прекорачује нисаб (одређену границу), а рука се не одсеца џепарошу који сакупи огромну количину иметка? Каже Ибну-л-Кајим, Алах му се смиловао, одговарајући на ово питање: „Ово је од потпуне савршености шеријата (исламског закона) и предострожности према лопову. Лопов проваљује у куће, обија сефове, браве и није могуће да власник иметка учини нешто више како би обезбедио оно што је у његовом власништву. У случају да за ово није прописана казна људи би се међусобно крали, штета би била огромна, а и сама крађа би постала масовна појава. Док џепарош узима иметак људи који га могу ухватити, вратити право оштећеном или посведочити у његову корист пред судијом. Он узима иметак у тренутку немара онога ко иметак поседује, па ту постоји вид немара који тај џепарош искористи за разлику када се иметак чува неби могао украсти због јаких безбедоносних мера.“

Начин извршења казне

     Нема разилажења међу учењацима да се треба на великодушан начин извршити казна над крадљивцем. На место извршења казне га треба привести благо, не грдити га, не псовати га, не срамотити га, јер Посланик а.с. каже: „Не помажите шејтану (ђаволу) против вашега брата.“ (Силсилетус-сахиха 1638, шејх Шуајб Арнаут га је оценио као хасен-добар)
      Такође, судија треба да одреди погодно време за извршење казне, када није ни превише топло ни хладно. Казна се не може извршити над болесником који се нада смрти, нити над трудницом или породиљом која је у нифасу (постпорођајном крварењу), нити над било којом особом којој би одсецање руке угрозило живот. Када се стигне на место извршења казне лопов треба да седне, да буде везан како се не би померао, да он каже која рука ће да му се одсече, да се притисне на њу и одсече одједном, као и да се користи средство којим ће се одсецање руке најбрже окончати.

Сумња:
     Неко ће рећи како је гледао одсецање руке у некој од муслиманских земаља које су захваћене ратом и призор нимало није прикладан. Ударају хладном сабљом по руци и по неколико пута док је не одсеку, а након тога се још и радују узвикујући Алаху екбер - Алах је највећи!

Одговор на ову сумњу
     Овакво понашање појединаца није у складу са исламским законом који не дозвољава да се на овај начин лопову одсече рука. Њихов поступак указује на незнање и они оваквим поступком само стварају ружну слику о исламском закону и његовој великодушности.

     Аспекти њиховог другачијег учења по питању исламског закона:
    1. Казне се не спроводе у ратним околностима.
Рекао је Посланик а.с. : „Немојте одсецати руке у току битке“ (Тирмизи, Албани га је оценио као сахих-веродостојан у Сахиху-л-Џами': 7397, Мишкат 3601)
Рекао је Ибн Кајим: „Ово је један од прописа који се не спроводи за време рата из бојазни да не произведе оно што је Алаху више мрско него одлагање казне попут тога да се прикључи неверницима из срџбе. Овако говоре Омер, Ебу Дерда, Хузејфе и други.“

2. Не треба се радовати приликом извршења казне над кривцем
     Посланик а.с. се није радовао због казне и није му било драго због тога, али спровођење Алахових прописа је обавеза и покорност Њему. Рекао је Абдулах бин Мес'уд: „Сећам се првог човека којем је Посланик а.с. одсекао руку. Лопов је доведен па је наредио да му се одсече рука, а лице Посланика а.с. је било тужно. Рекоше – О Алахов Посланиче, као да презиреш ову казну? А зашто не бих?! Немојте помагати шејтану (ђаволу) против вашега брата. Обавеза имама је да изврши казну, а Алах је онај који прашта и воли праштање (Нека им опросте и не замере! Зар вам не би било драго да и вама Алах опрости? А Алах прашта и самилостан је).“ (Силсилетус-Сахиха: 1638, шејх Арнаут га сматра добрим- хасен)
     Ово је шеријатска казна за лопова која је са разумско-логичког аспекта боља и кориснија за друштво, његов опстанак и будућност. А сада ћемо се осврнути на казну за лопова у другим религијама.
     

Казна за крађу у библији

1. Каменовање и спаљивање лопова и његове породице
 (Књига Јошуе Нунова 1/7)
1 Израелови синови поступили су неверно са стварима које су биле одређене за уништење, јер је Ахан, син Хармије, сина Завдије, Зариног сина, из Јудиног племена, узео неке ствари које су биле одређене за уништење. Зато се Господ жестоко разгневио на Израелове синове....
10 Господ рече Јошуи: „Устани! Зашто си пао ничице?
11 Израелци су згрешили и преступили мој савез којим сам их обавезао. Узели су неке ствари које су биле одређене за уништење, украли су их и сакрили, и ставили их међу своје ствари.
12 Зато Израелови синови неће моћи да се одупру својим непријатељима. Окренуће леђа бежећи пред својим непријатељима јер су на себе навукли осуду уништења. Нећу бити с вама док из своје средине не уклоните оно што је било одређено за уништење...
19 Тада Јошуа рече Ахану: „Сине мој, дај славу Господу, Израеловом Богу, и признај му све. Реци ми, молим те, шта си учинио. Не криј то од мене.”
20  Ахан одговори Јошуи: „Заиста сам згрешио Господу, Израеловом Богу. Ево шта сам учинио:
21 Међу оплењеним стварима видео сам један леп, свечани огртач из Сенара, двеста сикала сребра и златну полугу тешку педесет сикала. Пожелео сам да то имам и узео сам. Ено, све је то сакривено у земљи усред мог шатора, а сребрни новац је испод огртача.”
22  Јошуа је одмах послао људе који су отрчали у шатор и гле, све је било сакривено у његовом шатору, а сребрни новац био је испод огртача.
23 Они су узели све што је било усред шатора, однели су то Јошуи и свим Израеловим синовима и прострли пред Господа.
24 Јошуа и сви Израелци узели су Ахана, Зариног сина, а са њим и сребро, свечани огртач и златну полугу, његове синове, његове кћери, његова говеда, његове магарце, његове овце, његов шатор и све што је било његово, па су их извели у долину Ахор.
25 Тада Јошуа рече: „Зашто си нам нанео невољу? Господ ће данас теби нанети невољу.” Тада су их сви Израелци каменовали, а затим су их спалили ватром. Тако су их засули камењем.
26. Затим су на њега набацали велику гомилу камења која стоји све до данас. Тако се Господ одвратио од свог жестоког гнева. Зато се то место све до данас зове долина Ахор.

2. Распеће све до смрти:
Јеванђеље по Матеју (37/27)
37. И ставише му изнад главе кривицу његову написану: „Ово је Исус, краљ јудејски
38. Тада распеше с њим два лопова, једног са десне,а другог са леве стране.

3. Смртна казна:
Поновљени закон (7/24)
7.Ко се нађе да је украо човека између браће своје, синова Исраилових, и трговао њим и продао га, нека погине онај крадљивац и тако извади зло из себе.

4. Поробљавање и трговина робљем:
Књига изласка (1-3/22)
    Ко украде вола или овцу или козу и закоље или прода, да врати пет волова за једнога вола, а четири овце или козе за једну овцу или козу.
    Ако се лопов ухвати како краде, те буде рањен тако да умре да не буде крив за крв онај који га буде убио;
    Али ако се буде сунце родило, да је крив за крв. А лупеж све да накнади; ако ли не би имао, онда да се он прода за своју крађу.

 (Дакле, лопов је обавезан да надокнади оштећеном оно што је украо, ако лопов не буде у стању да иметком надокнади оно што је украо онда се он продаје као роб за цену која је сразмерна ономе што је украо)

     У исламу се сваки човек кажњава због свог греха и његова казна се не односи на друге. Каже Узвишени:
 
"Што год ко уради, себи уради, и сваки грешник ће само своје бреме носити. На крају Господару своме ћете се вратити и Он ће вас о ономе у чему сте се разилазили обавестити."
(Ал-Ан'ам 164)

 

Одбијање и гоњење нападача у исламском закону и самоодбрана

Самоодбрана у исламском закону
     Када човек чини насиље и показује непријатељство према другоме, угрожавајући му живот, иметак, част, насрне на њега желећи његов иметак или живот, у том случају је човеку дозвољено да узврати на то насиље на одговарајући начин како би се одбранио. Почеће од најприкладнијег, најмирнијег начина ако је то могуће, па ако се може речима одбранити неће користити ударце, ако се може одбранити ударцима руку неће користити нож, ако се може одбранити помоћу ножа наносећи му повреде онда му је забрањено убиство нападача, а уколико се не може другачије заштитити осим убиством онда му је и то дозвољено и не сноси никакву одговорност (кривицу) у том случају. Ако постоји могућност бежања од нападача онда је то обавеза јер узвраћање на напад је наређено ради заштите живота на најлакши и најједноставнији начин.( )
Рекао је Узвишени:


"Онима који вас нападну узвратите истом мером и Алаха се бојте, и знајте да је Аллах на страни оних који се греха клоне." (Ал-Бакара 194)

 

Неки од услова који се морају испунити како би се нападачу узвратило

    Да напад заиста постоји, тј. да је узвраћање на напад оправдано.

    Да се напад догоди. Ако би се догодила уз претња да ће се нешто десити у будућности онда није дозвољена одбрана, јер нема одбране пре напада.

    Јасни докази који потврђују непријатељство од стране нападача јер се саме речи не прихватају. Јер када би се саме речи прухватале пролила би се велика крв уз изговор самоодбране.

    Постепеност у узвраћању на напад. На ово нам указује следећи хадис Посланика а.с.: упитао је један човек посланика а.с. „О Алахов Посланиче, шта да радим ако неко насрне на мој иметак бесправно?“ Посланик рече: „Застраши га Алаховом казном.“ Рече човек: „А шта ако га то не одврати?“ Посланик понови: „Застраши га Алахом.“ Рече човек: „А шта ако га то не одврати?“ Посланик понови: „Застраши га Алахом.“ –А ако ни то не буде довољно? Онда га убиј- рече Посланик- ако ти будеш убијен бићеш од становника Џенета (раја),  а ако њега убијеш биће од становника Џехенема (пакла).“ (Муснед од имама Ахмеда, шејх Албани и шејх Арнаут су га оценили веродостојним)

Самоодбрана у библији

 Књига изласка (2/22):
    Ако се лопов ухвати како проваљује па буде рањен тако да умре, онда онај ко га је убио не сноси кривицу.

Вредно је спомена и то да, рецимо, превод ових стихова који се односе на лопова и казну за крађу на грчком језику разликује се од неких других превода. У преводу на грчком језику стоји: „Када се лопов ухвати у крађи његово погубљење се извршава на лицу места и онај који га убије не сноси никакву одговорност.“

(Αν ο κλέφτης συλληφθεί επ’ αυτοφόρω να κλέβει, θα εκτελείται επί τόπου, κι εκείνος που θα τον σκοτώσει δεν θα φέρει ευθύνη για το φόνο του.)


Самоодбрана у секуларним законима

     Као што смо претходно могли видети, пуно је неправилности и недостатака у секуларним законима када је реч о самом дефинисању кривичног дела и онога што је праведно, као и у дефинисању и одређивању одговарајуће јединствене казне коју треба применити у различитим државама која по њиховом виђењу треба да обезбеди мир и одврати и спречи преступнике од чињења злодела. Такође, исте недостатке и тумарање можемо приметити и када се ради о самоодбрани приликом провала у куће. С једне стране закони су на страни преступника на рачун и против жртве, а имамо и законе који су на страни жртве а против криминалца. На пример у САД-у примењује се закон „стајање на својој земљи“( ) који власницима кућа дозвољава употребу смртоносне силе сходно њиховом менталитету и ризику од провале у њихове домове. Ово је проузроковало многе оштре сукобе и политичко-правна разилажења. Догодио се велики број демонстрација против овог закона. У савезној држави Конектикат ушао је наставник у своју кућу и затекао маскирану особу са ножем у руци. Одмах је запуцао на њега и усмртио га. Касније се испоставило да је та маскирана особа била његов син. Што се тиче Уједињеног краљевства такође имамо жестоке политичко-правне сукобе када је реч о самоодбрани. Док су својевремено премијер Дејвид Камерон и министар правде Крис Грајлинг( ) покушавали да донесу строжији закон против провале у куће, национални савет за грађанске слободе се жестоко супроставио доношењу оваквог закона говорећи да је таква политика неодговорна. Овде ћемо навести говор министра правде Криса Грајлинга:
„Нико од нас не зна како би реаговао када би му неко провалио у кућу. Нико од нас не зна колико је застрашујуће да се суочи са провалом своје куће у пола ноћи, или колико је ужасно када осетимо да нам породица није безбедна. Некада те тако критична и опасна ситуација доведе у стање када не размишљаш ни о чему осим како да заштитиш своје вољене, али ниси сигуран да ли ће закон бити на твојој страни. Ја тврдим да се власници кућа понашају инстиктивно, и искрен да будем, треба да се те ствари и односи преуреде да они буду жртве, а не преступници. Ми смо у процесу измене једне веома важне ствари која се зове „ко понови крађу нека се припреми“ јер онај ко два пута понови неко злодело уз примену силе суочиће се са жестоком казном вечног затвора!! Након прошлих избора обећали смо да ћемо предузети мере предострожности када се ради о иностраној култури људских права. Лудост је да ти људи који су чврсто одлучили да нападну друштво имају могућност изаћи пред суд након што понове злочин јер постоји „рупа у закону“ и поред тога што су транспортовани у земље из којих долазе. Ми добро знамо да је немогуће договорити се око ове ствари на начин на који ми то желимо, али не можемо наставити као што смо до сада радили. Свако се треба ставити на место човека или жене који су суочени са нападом лопова, реакција је тада помешана са љутњом, узнемиреношћу и страхом јер тада нема времена за смирено деловање.“

     Навешћемо и говор премијера Дејвида Камерона који каже: „Можеш радити било шта све док не постоји одговарајућа санкција (казна). Заиста не можеш убости лопова ако је изгубио свест, али стварно требамо донети строг закон који је на страни власника кућа и да им отворено и јавно кажемо: када лопов пређе праг ваше куће и провали у ваш стан претећи вашој породици лишен је свих права.“

     Наводи једна од британских новинских агенција подржавајући строжије казне за лопове: „Тврдим да судије још више олакшавају чињење тешких злочина, као и то да јавност није успела у доношењу чврстих одлука да казне за лопове буду строжије. Добићете строгу казну за неки ситни прекршај у руковођењу и слично, а за озбиљне, опасне прекршаје нећете добити одговарајућу казну сразмерну тим злочинима.“( )

 

 

ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ

ПОЛИГАМИЈА (ВИШЕЖЕНСТВО) У ИСЛАМСКОМ ШЕРИЈАТУ (ЗАКОНУ) И СЕКУЛАРНИМ ЗАКОНИМА


    Полигамија, прељубништво и размена жена

    Полигамија и прељубништво у секуларним законима

    Разлика између друге жене и љубавнице

    Размена жена у секуларним законима

    Полигамија у јудаизму и хришћанству

    Полигамија у исламу

 

 

 

 

 


ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ

Полигамија, прељубништво и размена жена

     Исламски закон је дозволио човеку полигамију у оквиру очувања стабилности друштва и породице, а секуларни закони су дозволили мноштво проститутки и љубавница на пољу разарања друштва и породице. Споменућемо наредбу Узвишеног Алаха како бисмо упоредили полигамију у исламском шеријату и секуларним законима те на тај начин видели који закон више одговара природи човека, чува право и част жене.
     
Ислам је једина вера која прецизно и јасно дефинише полигамију. Каже Алах Узвишени:

"Ако се бојите да према женама сиротама нећете бити праведни, онда се жените оним женама које су вам допуштене, са по две, са по три и са по четири. А ако страхујете да нећете праведни бити, онда само са једном; или – ето вам оних које поседујете. Тако ћете се најлакше неправде сачувати." (Ан-Ниса' 3)
     
У другим верама је вишеженство дозвољено без ограничења. Пре него наставимо са становиштем других вера о вишеженству споменућем став секуларних закона по овом питању.

Полигамија и прељубништво у секуларним законима

     Вишеженство, а и прељубништво имају једно опште значење, а то је да човек има потребу за више од једне жене због посебних разлога од којих ћемо навести неке. Међутим коначан исход је један, а то је да човек може имати жену и још једну мимо ње, или жену и љубљвницу поред жене! Са аспекта законитости, неки секуларни закони полигамију сматрају кривичним делом говорећи да је то противно моралној етици, а у исто време је легализована прељуба па чак и разврат и проституција! Када би човек оженио другу жену, а за то сазнају власти онда би он морао пред судом да одговара због кривичног дела, ниских побуда и неморала по њиховом виђењу ствари и био би кажњен затвором. А ако би имао љубавниицу, па чак са њом и децу да има на нелегалан начин, онда за њега нема никакаве штете нити казне јер по њиховом виђењу то није никакво кривично дело, нити слеђење ниских побуда, неморал. Шта више, то је лична слобода и морална отвореност (транспарентност). Знајући да је разлика између полигамије и прељубништва само у постојању брачног уговора као гаранције права друге жене у случају брака, а непостојање тог брачног уговора значи да љубавница неће бити званично призната као жена (супруга). Да ли то заправо значи да се власти супростављају томе да човек има другу жену па чак и љубавницу или се супростављају самом папиру, тј. уговору који се односи на другу жену и осигурава њена права као и спровођење истих!? Другим речима, да ли је кривично дело то што човек има две жене тј. жену и љубавницу или је кривично дело његов потпис на папиру!? Ако је забрањено да човек законито има другу жену онда би требало забранити и да има љубавнице! А то свакако не, јер већина мушкараца данас у западњачким земљама клони се брака и преферирају да воде свој живот без везивања за једну жену јер су у могућности да на сваких пар месеци мењају љубавнице дружећи се и посећујући као да су у браку али без везивања. Да ли се секуларни закони боре против ове појаве и злочина, или се и ово убраја у личну слободу, да један човек опонаша брак са великим бројем жена и то без ограничења?! Још горе од свега овога је то што су секуларни закони дозволили и легализовали проституцију као професију тако да постоје места намењена за ову сврху и то обезбеђена од стране власти у којима се буквално одвија поробљавање жена које се плаћају за сваки сат проведен са мушкарцем који жели да превари своју жену и са проститутком почини блуд. Свака од тих проститутки добија плату од државе зато што се бави проституцијом и пријављена је пореском да би јој се уплаћивали доприноси као и сваки други добри грађанин! Ова појава је веома распрострањена у државама које су забраниле полигамију, скоро да немају улицу у којој нема јавних кућа! И у случају полигамије можемо рећи да је то ствар личне слободе уколико Запад жели да је практицира, иако знамо да је то  немогуће осим да  Запад буде задовољан с обе стране. Међутим, и прељубништво и проституција се не могу спровести без жеље и задовољства у њима, али овде се ради о непријатељству према свему што је исламско, истину је рекао Узвишени Аллах:

"Ни јевреји, ни кршћани неће бити тобом задовољни све док не прихватиш веру њихову. Реци: "Алахов пут је једини Прави пут!" А ако би се ти повео за жељама њиховим, након Објаве која ти долази, од Алаха те нико не би могао заштитити нити одбранити." (Ал-Бакара 120)

Разлика између друге законите жене и љубавнице

     Пре него човек одлучи да ожени још једну жену (поред прве) треба добро да размисли о великој одговорности коју тај брак повлачи са собом, правима те друге  жене како шеријатских тако и финансијских. Што се љубљвнице тиче ствар је једноставна јер ће она и остати само љубавница без икакавих обавезујућих права према њој или деци ако их буде имала. Ово отвара врата зла и нереда у друштву јер се мушкарцу исплати да иде од једне до друге љубавнице ради забаве и уживања. Након што задовољи своје страсти са једном љубавницом потражи другу љубавницу (боље рећи жртву) са чијим се осећањима игра и уништава њену будућност! Овакав човек се не боји тога да лаже своју љубавницу како би је оженио, али не може јер власти не дозвољавају полигамију, или да ће се растати од своје жене само да би њу оженио. А онај ко је у стању да превари своју жену како неће бити у стању да изда и лаже своју љубавницу!?
     
Знајући да је прељубништво штетно и негативно за самог човека његов живот постаје несрећан јер живи попут криминалца и увек се крије да га жена не ухвати са љубавницом или да га не чује док разговара са њом. Овакво његово понашање је очигледан доказ да ради нешто погрешно, јер ако ради нешто добро зашто се онда скрива? Ово је такође штетно и за жену која пристане да буде љубавница ожењеном човеку јер она никада неће бити на степену прве, законите жене. Напротив, сматраће себе женом другог реда знајући да живи са човеком који има другу, закониту жену. Неће моћи да са тим човеком има нормалан живот, нити приватни нити јавни, и неће моћи уживати са њим у шетњи бојећи се да их неко не види заједно. Такође, њено емотивно стање је нестабилно јер у сваком тренутку је њен љубавник може оставити или ће му досадити.
 
     Дуга ствар коју секуларни закони запостављају или је игноришу јесте да полигамија доноси корист жени пре него мушкарцу. Број жена у свету је двоструко већи од броја мушкараца, а неки од разлога што је то тако су следећи:

    Рађање
     Статистички подаци на нивоу државе указују на то да је број новорођене деце женског пола већи од броја новорођенчади мушког пола.

    Морталитет
     Стопа смртности је много израженија међу мушкарцима због великих ратова као што су Први и Други светски рат који су вођени међу државама у различитим периодима, а такође и због саобраћајних несрећа које су чешће код мушкараца, као и ране смрти која је такође учесталије међу мушкарцима него код жена.

    Избегавање брака од стране мушкараца
     Због немања жеље и неспремности да се прихвате брачне и породичне обавезе и одговорности, или због настраности којима је склоно све више мушкараца у развијеним земљама, попут сексуалних настраности или монаштва, целибата које је присутно у хришћанским друштвима.

    Затвор
     Број мушкараца који су у затворима је много већи од броја жена које су на издржавању затворске казне.
 
Сви ови узроци су довели до тога да жена тешко може наћи мужа са којим ће заједно живети. Забраном полигамије секуларни закони су велики број жена буквално приморали да се задовоље тиме да постану љубавнице све док не нађу човека (мужа) па макар припадао другој жени! Било би боље да секуларни закони легализију полигамију остављајуући жени да слободно изабере оно што жели. Генерално, брак се не може склопити без обостраног пристанка, а кривично дело полигамије је уствари кршење личних слобода на које се позивају саме те земље.
    Када би неко рекао било којој од ових жена које нису у могућности да имају мужа, а желе брак са ожењеним човеком, било да се ради о хришћанки, јеврејки, муслиманки или будисткињи, да полигамија није ствар која се сматра неморалним чином и да је боље за њу да се уда него да остане уседелица и да јој буде ускраћено право на нормалан живот који има свака друга удата жена, или да ли је боље за њу да живи као љубавница ожењеног човека затим да је остави и нађе другу љубавницу и да јој тако прође цео живот, свака би дала исти одговор: „Шта ти је? Ако не желиш полигамију и сматраш да је то неморално то је твој став, али не оспоравај став онога ко се с тобом не слаже по том питању. Ко жели нека прихвати полигамију, а онај ко не жели нека се задовољи са једним браком!“

Размена жена у секуларним законима

     У великом броју развијених земаља распрострањена је појава размене жена, супруга.( ) Два мушкарца размењују своје жене на тај начин да имају сексуални однос са женом овог другог, или да човек истовремено има однос са својом и женом другог човека, а затим овај други има однос са својом и женом овог првог истовремено. Разлог овоме је како многи супружници кажу њихова жеља за променом, жеља за што више сексуалних односа, сматрајући то средством зближавања међу пријатељима и успостављања веза међу собом. Куртис Бирстранг спомиње у својој књизи „Размена супруга у Америци“ да је овај обичај узео маха и проширио се најпре међу ратним пилотима у току Другог светског рата када је пуно њих гинуло па су пилоти формирали своју посебну заједницу како би повезали своје породице на најбољи начин. Ови пилоти су пазили на супруге других пилота у случају њиховог нестанка или смрти. Ова пажња и брига је временом прерасла у емотивну и сексуалну. Један од облика размена супруга који се појавио и проширио међу паровима у градским заједницама Америке је познат као клубови кључева где би мушкарци бацили насумице кључеве својих кућа на земљу, а затим би свака жена узела неки кључ насумице па би та жена провела ноћ са власником кључа који је код ње.( ) На информативном каналу си-ен-ена 11. 09. 2011. године је објаљено да је број парова који размењују супруге достигао скоро 15 милиона! Данас постоји велики број светских организација  које подстичу и охрабрују појаву размене супруга, организују путовања, клубове и посебне свечаности са циљем размене супруга на којима није дозвољен улазак мушкарцима без своје супруге док је женама дозвољено да уђу па и без својих мужева. На тим свечаностима постоје посебне собе за упражњавање сексуалних односа тако да човек може након односа са једном женом да се врати и поново има однос са неком другом. Исти је случај и са његовом женом која може то ниско, презрено, просто дело да понови са неколико парова или са сваким од њих одвојено! Наравно, размена супруга није кривично дело по секуларним законима већ се то сматра личном сексуалном слободом. Сматрају да је морално то што пилот удовољава сексуалним и емотивним жељама жене другог пилота који је умро или нестао. Али када је реч о полигамији кажу да је то кривично дело!!! Када би пилот који је ожењен оженио жену другог пилота који је умро како би водио бригу о њој сматрали би га преступником и казнили би га затвором под оптужбом за полигамију! Поремећене ли природе!

Полигамија у јудаизму и хришћанству

      У светим књигама се најчешће не спомиње веровесник осим да је имао више жена као што су били Сулејман, Давуд, Ибрахим, Ја'куб и остали, нека су најлепши и најбољи благослови на њих. Наводи се у „Првој књизи царева“ (3/11) да је Алахов веровесник Сулејман а.с. имао седам стотина угледних жена и три стотине конкубина. У књизи „Поновљени закон“ (15/21) стоји „ако је човек ожењен са две жене, једна је вољена,а друга презрена...“. у „Књизи изласка“ (10/21) стоји „ако се некоме свиди нека жена па је ожени, а затим ожени још једну неће јој бити ускраћено ништа од хране, одеће, нити сношаја.“

     Не постоји ниједан цитат ни у Старом, ни у Новом завету који забрањује полигамују па чак ни ограничавање броја жена! Неки од цитата из Новог завета који потврђују полигамију су следећи:

Прва посланица светог апостола Павла Тимотеју (1/3):
1.Истина је реч: ако ко епископство жели, добро дело жели.
2.Али епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава...
    Ђакони да буду мужеви једне жене, који добро управљају децом и својим домовима.
     
Из ових наведених цитата видимо да је полигамија дозвољена свим људима осим ономе ко жели да постане епископ или ђакон. Сшисатељица Матилда Џослин наводи у својој књизи о жени, цркви и држави следеће( ): (Зар говор Павла о квалификацијама епископа да има једну жену није јасан доказ да је полигамија дозвољена по Цркви на основу сагласности апостола ученика Месијиних!? Ако је то тако, зашто се сада постављају другачији стандарди од оних који су успостављени од стране самих апостола!?)

     Неки хришћани доказују забрану полигамије следећим цитатима из Новог завета:

Јеванђеље по Марку (2/10):
2. Тада су му пришли фарисеји и да би га искушали упиитали су га: „Да ли човек сме да се разведе од жене из било ког разлога?“
3. А он им је одговорио: „Шта вам је заповедио Мојсије?“
4. Они су рекли: „Мојсије је дозволио мужу да напише потврду о разводу и да се разведе од жене.“
5. Исус им је рекао: „Због окорелости ваших срца написао вам је ту заповест.“
6. Али од почетка стварања Он их је начинио као мушкарца и жену.
7. Зато ће човек оставити свога оца и своју мајку.
8. И њих двоје биће једно тело. Тако  нису више двоје, него једно тело.
9. Дакле, што је Бог саставио, нека човек не раставља.
10. Кад су опет били у кући, ученици су га испитивали о томе.
11. И он им је рекао: „Ко се разведе од своје жене и ожени се другом, чини прељубу према првој
12. И ако се жена разведе од свога мужа па се уда за другога, чини прељубу.“

Јеванђеље по Луки (14/16):
    Све су то слушали фарисеји, који су волели новац, и ругали су му се.
    А он им је рекао: „Ви се правите праведнима пред људима, али Бог познаје ваше срце. Јер што је међу људима узвишено, у Божјим очима је одвратно.
      Закон и Пророци говоре о Јовану. Од тада се објављује добра вест о Божјем царству, и сви наваљују свим силама да га се домогну.
    Заиста, лакше ће се догодити да небо и земља нестану него да иједан делић слова Закона остане неиспуњен.
    Свако ко се разведе од своје жене, чини прељубу. И ко се ожени разведеном женом чини прељубу.

Јеванђеље по Матеју (31/5):
31. Речено је: „Ко се разведе од своје жене, нека јој да потврду о разводу.“
32. А ја вам кажем: „Ко се разведе од своје жене – осим због блуда – наводи је да учини прељубу. И ко се ожени разведеном, чини прељубу.“

     Као што можемо видети из наведених цитата говори се о разводу, а не о полигамији. У цитату „Али од почетка стварања Он их је начинио као мушкарца и жену“ се мисли на Адама и Еву, а не генерално. Није речено да је полигамија забрањена од почетка стварања јер се то супроставља ономе што је познато у светим књигама по питању полигамије, нарочито када је о посланицима реч. На основу овога, наведени цитати не доказују забрану полигамије већ доказују забрану развода било да човек има једну или више жена. У цитатима се наводи да је развод дозвољен једино у случају прељубе, а ако човек разведе жену насилно, из непријатељства према њој без да је учинила прељубу, затим ожени другу онда он чини прељубу перма оној првој (како је то могуће када он има сношај са другом женом). Цитат не говори о томе да онај ко се ожени другом женом без да је развео прву, чини прељубу или је изневерио своју прву жену. Исти је случај са цитатом „ И ако се жена разведе од свога мужа па се уда за другога, чини прељубу“, јер се прељуба овде односи на развод жене од мужа, а не на полигамију. Ако је овде реч о полигамији како је могуће да се жена прво разведе па уда за другога, или човек разведе жену па ожени другу, у оба случаја имамо бракове у којима су један муж и једна жена. Ако би се ова забуна односила на полигамију онда би развод у оба случаја (муж од жене и жена од мужа) био дозвољен!
Међутим оно што се жели рећи у претходним цитатима је забрана развода па макар муж имао и више од једне жене. У цитату „И ко се ожени разведеном женом чини прељубу“ указује се на то да ако човек ожени разведену жену, па макар му била прва жена, сматра се као да чини прељубу са њом, не због полигамије већ због тога што је оженио ону која је разведена. У свему овоме видимо велико разилажење у цитатима, тј. јеванђељима по Марку и Матеји где се говори о истој причи, али су текстови контрадикторни што значи да се не могу узети у обзир, а поготово се не могу приписивати Богу или Исусу (Исау а.с.).

Прва посланица Павла коринћанима (1/7):
    А сада о ономе што сте ми писали: добро је човеку да се не дотиче жене.
    Али, пошто је блуд веома раширен, нека сваки мушкарац има своју жену и нека свака жена има свога мужа.
    Муж нека извршава своју брачну дужност према жени, а исто тако и жена према мужу.
    Жена није господар свог тела, него муж, а тако ни муж није господар свога тела, него жена.
    Неускраћујте се једно другоме, осим по договору, на неко време, да би имали слободног времена за пост и молитву, па се онда поново састаните, како вас сотона не би искушавао зато што не можете да се суздржите.
    Али то кажем као допуштење, а не као заповест.
    А желео бих да сви људи буду као и ја. Али свако има свој дар од Бога, један овакав, други онакав.
    А онима који нису у браку и удовицама кажем: добро им је да остану као и ја.
    Али ако се не могу савладати, нека ступе у брак, јер је брак бољи него да се изгара у страсти.

    У овим цитатима се такође каже „нека сваки мушкарац има своју жену и нека свака жена има свога мужа“ што нема никакве везе са забраном полигамије. Оно што се мисли и жели рећи јесте то да човек не додирује осим своју жену како се не би приближавао блуду.( ) Контекст овога је да свако од нас чува своје дете, кућу, иметак, трговину као што се наводи у „Књизи Самуеловој (3/15): „А сада иди и нападни Амалика и погуби и њега и све што има; немој да му се смилујеш, него побиј мушкарце и жене, и децу и одојчад, говеда и овце, камиле и магарце.“ ( ) Значење наведеног цитата није да погуби једног човека, једну жену, једно дете, једног магарца већ све што има од мушкараца, жена, деце, магараца итд. У делу цитата „јер је брак бољи него да се изгара у страсти“ ништа не указује на забрану полигамије већ се каже да је брак бољи, а његово остављање је ствар воље.

      Велики број пастора су морали признати непостојање забране полигамије у хришћанству јер је велики број њих био ожењен са више жена. На пример, Карло велики, Валентинијан први, Лутер и многи други. Матилда Џослин каже: „Кроз историју је познато, и о томе нема расправе, да је свака хришћанска црква и држава у различитим раздобљима и околностима давала пример у исправности полигамије. Валентинијан први је у 4. веку нове ере дао хришћанима право да се жене са по две жене, у 8. веку Карло велики је био поглавар хришћанске цркве и државе и имао је 6 жена, док неки историчари наводе да их је имао девет. Лутер који се чврсто придржавао свете књиге, и Старог и Новог завета каже: „Не могу рећи да је човеку забрањено да ожени две или више жена ако то жели, и по овом питању нема разилажења у светим књигама.“( )  
 
Свети Аугустин каже:“ У нашем времену, након што користимо Римско право човек не може оженити другу жену све док живи са првом.“( ) Ово нам указује на то да је полигамија постала забрањена тек након конституисања Римског права, а не на основу религијских ставова. Свети Аугустин такође каже: „Други пут, Јакуб ибн Исхак је био оптужен да је починио велики злочин јер је оженио четири жене. Међутим, за овакву оптужбу не постоји никаква основа јер полигамија није грех јер је то било познато, али сада је грех јер је непознаница и реткост... Разлог зашто је полигамија сада кривично дело лежи само у томе што је секуларни закон забрањује.“( )


Полигамија у исламу

Како бисмо схватили став ислама о полигамији потребно је знати следеће:
         Ислам није једина вера која је прописала полигамију, али је једино ислам ограничио број жена у полигамном браку који је дозвољен и у свим осталим верама. Рекао је Харис бин Кајс: „Примио сам ислас, а имао сам осам жена, споменуо сам то Посланику а.с. па ми је рекао да изаберем четири од њих.“ (Ебу Давуд, Албани га сматра веродостојним)

         Полигамија у Исламу није обавезујућа за сваког муслимана, и није грех ако се не практикује, нити се сматра мањкавошћу вере њено остављање, већ је једна од многих дозвољених ствари па хоће нека је практикује, а ко неће не мора и због тога неће бити кажњен.

         Спознаја повода објаве ајета који говори о полигамији. Пре читања самог ајета који дозвољава полигамију и ограничава број жена у полигамном браку на четири требамо прочитати кур'анске ајете који му претходе, разумети њих и повод објаве тих ајета, а они нису објављени осим да би заштитили жену и њена права.

Каже Узвишени Алах:

( 1 )   "О људи, бојте се Господара свога, који вас од једног човека ствара, а од њега је и другу његову створио, и од њих двоје многе мушкарце и жене расејао. И Алаха се бојте – с именом чијим једни друге молите – и родбинске везе не кидајте, јер Алах, заиста, стално над вама бди.
( 2 )   И сирочади имања њихова уручите, рђаво за добро не подмећите и иметке њихове с имецима вашим не трошите – то би, заиста, био врло велики грех.
( 3 )   Ако се бојите да према женама сиротама нећете бити праведни, онда се жените оним женама које су вам допуштене, са по две, са по три и са по четири. А ако страхујете да нећете праведни бити, онда само са једном; или – ето вам оних које поседујете. Тако ћете се најлакше неправде сачувати.
( 4 )   И драга срца женама венчане дарове њихове дајте; а ако вам оне од своје воље од тога шта поклоне, то с пријатношћу и угодношћу прихватите.
( 5 )   И расипницима иметке, које вам је Алах поверио на управљање, не уручујте, а њихов иметак за њихову исхрану и одевање трошите; и пријатне речи им говорите.
( 6 )   И проверавајте сирочад док не стасају за брак; па ако оцените да су зрели, уручите им иметке њихове. И не журите да их расипнички потрошите док они не одрасту. Ко је имућан – нека се уздржи, а ко је сиромашан – нека онолико колико му је, према обичају, неопходно троши. А иметке им уручујте у присуству сведока. А доста је то што ће се пред Алахом рачун полагати." (Ан-Ниса' 1-6)
 
На почетку ових часних ајета, Алах наређује људима да га се боје и да сирочадима дају иметак који им припада када достигну пунолетство и примете код њих снагу и зрелост за чување свог иметка. Такође им Алах наређује да не чине неправду трошећи иметак сирочади, јер су арапи пре ислама иматак сирочади која су била код њих мешали са својим иметком и узимали оно што ваља, а остављали оно што је безвредно јер су их варали. Ес-Сади спомиње да су неки узимали дебелу овцу од оваца сирочади, а на њено место би ставили другу која је била мршава и рекли би „овца за овцу“, или би узели прави дирхем, а ставили лажни и рекли би „дирхем за дирхем“, па је Узвишени Алах забранио тај злочин крађе иметка сирочади и рекао: „...то би заиста био врло велики грех“.
     Варање и једење иметка сирочади се наставља, нарочито ако су у питању женска деца. Урве бин Зубејр је питао Аишу р.а. о значењу Алахових речи „ако се бојите да према женама сиротама нећете бити праведни“ па је она одговорила: „О сестрићу мој, ова сиротица је под заштитом свога старатеља у чијој имовини је имала удео па му се допала њена имовина и хтео је да је ожени, али да не поступи праведно у погледу њеног свадбеног дара (мехра) и није хтео да јој да дар какав даје и другим женама. С тога им је забрањено да ступају у брак са тим женама уколико неће према њима праведно поступати и дати им највећи износ дара. Уједно им је наредио да склапају брак са другим женама које им одговарају.“ (Бухари)

     Дакле, овај ајет је објављен поводом човека који је узурпирао право једне сиротице која је била под његовом заштитом. Он је хтео да је ожени, али не и да јој да венчани дар који је тада био уобичајен и који јој припада као и другим женама, па је Узвишени Алах забранио ово и наредио да се и њој да венчани дар као и осталим женама, или да је не жени јер има другу жену мимо ње, две, три или четири; што је највећи број жена у полигамном браку у Исламу. Међутим, највећи део непријатеља ислама прекраја овај племеннити ајет и од њега наводи само речи „а онда се жените само оним женама које су вам допуштене, са по две, са по три и са по четири“ не наводећи ни оно што претходи овим речима, а ни оно после њих – а то је услов за полигамију који се пре свега огледа у праведности према женама!!

Услов за полигамију у Кур'ану

     Ислам није наредио човеку да ожени другу жену поред прве, већ му је то дозволио и поставио му услове које човек мора  испунити и озбиљно размислити пре него одлучи да ожени још  једну жену. Од тих услова су праведност међу женама у јелу, одећи, пићу, проведеним ноћима са њима. Каже Узвишени „а ако страхујете да нећете праведни бити, онда само са једном“ (Ан-Ниса' 3)
     
Забранио је угњетавање и неправду према жанама, као и наклоност према једној на рачун друге, па каже Узвишени:

"Ви не можете потпуно једнако поступати према женама својим ма колико то желели, али не допустите себи такву наклоност па да једну оставите у неизвесности. И ако ви будете односе поправили и насиља се клонили – па, Алах ће, заиста, опростити и самилостан бити." (Ан-Ниса' 129)

    Рекао је Алахов Посланик а.с.: „Ко буде имао две жене па буде показивао наклоност према једној од њих на рачун друге, појавиће се на Судњем дану без једне стране тела.“ (Ахмед, Ебу Давуд, Несаи, Тирмизи, Ибн Маџе – сахих)

     Драги читаоче, треба знати да је ислам универзална вера објављена целом човечанству, за свако време и место. Ислам није објављен за појединце или за одређена друштва већ је дошао са својим правилима и прописима која одговарају њиховим размишљањима и жељама. Због тога је Ислам дозволио човеку да ожени више од једне жене сходно животној стварности и околностима и убеђењем да оно што није добро за једно друштво – не ваља ни за друго, нити оно што није добро у једном времену може бити добро у другом. Такође, овај пропис је милост и према женама које су још увек уседелице у ситуацији непостојања и неспровођења полигамије. Дакле, онај ко жели да примени ову олакшицу нека то и учини испуњавајући услове за то, а онај ко не жели не мора.

 

 

 

 

 

 

ПЕТО ПОГЛАВЉЕ


Друштвено уређење


    Разлика између исламског закона (шеријата) и секуларних уређења

    Став светих књига о демократији

    Исламски закон и слобода изражавања

 

 

 

 

 

 

 

 

 


ПЕТО ПОГЛАВЉЕ

Разлика између исламског закона (шеријата) и секуларних уређења

     Пуно је друштвених уређења, али преовладавају два друштвена система (уређења) позната у савременом друштву, а то су: демократија и диктатура. Оба система је успоставила пракса током прошлих векова која није успела у остваривању мира и међународне правде коју свет тражи. Чудно је то што свет и даље тежи и тражи друштво које ће му обезбедити опстанак и мир, а у исто време је тај систем ту пред нама, тако близу, а то је исламски закон. Међутим, законодавна политичка елита управо тим законима које она прописује спречава и одвраћа народ од исламског уређења.


Дефиниција демократије

      Сам термин демократија је грчког порекла који се састоји од две речи – „демос“ што значи народ и „кратус“ што значи владати, заправо, демократија би значила владавина народа и то путем парламентарног система где би народ на изборима бирао своје представнике у парламенту. Изабрани представници унутар парламента расправљају о свим одлукама и законима које добију одобрење већине чланова парламента. Дакле, закони и уређење парламента нису стабилни јер је и сам парламент заједно са својим члановима изложен и подложан променама и нестабилности. Истину је рекао Узвишени Алах који је у Кур'ану објаснио да стање човечанства не може поправити ништа осим Његов суд и закон:

"Да се Алах за прохтевима њиховим поводи, сигурно би нестало поретка на небесима и на Земљи и у оном што је на њима; Ми смо им дали Кур'ан, славу њихову, али они за славу своју не хају." (Ал-Му'минун 71)

Дефиниција диктатуре

     Систем диктатуре је потпуно супротан од система демократије где је мишљење владајуће мањине, елите или владајућег диктатора обавезујуће па макар и било супротно од става већине у народу. Каже Узвишени Алах о Фараону који се охолио и чинио неред на земљи искључивши свој народ из власти:

А фараон рече: "Саветујем вам само оно што мислим, а на Прави пут ћу вас само ја извести." (Гафир 29)

     Већина људи када чује реч „демократија“ помисли на нешто лепо у смислу гаранције личних слобода, поштовања туђег мишљења, слободе изражавања, верских и мањинских слобода, поштовања мањинских права и њихових интереса, а без угњетавања и некаквог тлачења, међутим, у стварности није тако. Систем демократије је заправо диктаторски систем, прецизније речено, ауторитарни режим у којем су већини наметнути многи закони који су у складу са захтевима и инструкцијама мањине па макар ти закони били у супротности са интересима, принципима и убеђењима мањина или су чак и штетни по њих. У савременој стварности имамо ситуације које нам откривају једно друго, ружно, лице демократије:
          У Швајцарској је 2009. године спроведен референдум о забрани изградње минарета и тако је конституисан закон од стране већине и њиховог става којим се муслиманској мањини одузима право изградње минарета на својим џамијама. Оно што је „Amnesty international“ (невладина, непрофитна организација за заштиту људских права) учинила овим поводом жалећи због резултата референдума је констатација да Швајцарска угрожава слободу испољавања верског убеђења.

          У име демократије у неким европским престоницама, чак и данас, муслиманским мањинама није дозвољена изградња џамија. Када год муслиманска мањина у тим градовима покуша да добије дозволу за изградњу џамије већина у парламенту у тим земљама гласа  против, а и када се сложи већина да се изда дозвола за изградњу онда се нађу неке друге препреке које не дозвољавају изградњу џамије.

         У неким европским државама у име демократије су конституисани закони којим се забрањује муслиманкама да носе никаб (вео којим се покрива глава и лице) на јавним местима, наводно због неколико разлога. Један од њих је, како кажу, то што је непримерено покривање лица на јавним местима иако се ово образложење не може прихватити са логичког аспекта, осим да се по истим правилима забрани возачима мотоцикала покривање лица, тј. ношење кациге на улици. Има ли онда смисла да и возачи мотоцикала открију своја лица. Већина људи у многим европским земљама и земљама источне Азије, попут Кине, Тајланда и осталих, сматра и преферира откривање лица нормалним, осим у случајевима када носе маске ради заштите од вируса и болести, а нико никада није поставио питање нити то прокоментарисао да је непримерено заштитним маскама покривати лице на јавним местима. Такође, зар ова забрана женама да носе оно што желе није непоштовање њиховог избора и ограничавање личних слобода и верских убеђења!? Твоја различита убеђења у односу на веровања другог неће га приморати да их се одрекне. Велики је број индијских Сика који носе црне турбане на главама и покривају косу коју никад нису кратили, а слободно се крећу по Европи и постављени су на владајуће функције иако нису скинули турбане, и нико нема право да их примора на скидање турбана или шишање косе осуђујући их због тих ствари.

         У име демократије, у једној од развијених земаља на локалним изборима је победила екстремистичка, десничарска партија у неколико градова. Једна од првих одлука ове партије је била забрана халал оброка за муслиманске ученике и студенте у школама које се налазе у градовима у којима је ова партија победила на изборима. Ова одлука је постала обавезна за све школе које сада морају да спремају оброке за муслиманске ученике са свињским месом и другим што није заклано по исламским прописима. Било би боље за њих да донесу законе који спречавају и отклањају неред, а обезбеђују и гарантују све врсте слобода.

         У име демократије, у једној од развијених земаља конституисан је закон који забрањује халал клање животиња, што значи да се муслиманима онемогућује да једу месо које је халал по исламским прописима. Циљ овог закона је да се изврши притисак на муслимане како би напустили ту државу и отишли у другу где се поштују њихова убеђења. Свака животиња која се усмрти електричним шоком, или ударцем металним чекићем у главу, или се задави, обеси се, утопи се, није дозвољено муслиманима да једу њено месо.

     Ово су примери тираније већине над мањином иако је право мањине да може слободно изражавати своја верска убеђења, слободно изабрати врсту одеће и јести оно што жели. На основу ових и других примера, јасно је да коегзистенција демократског или световног система са другим није могућа у стварности. Када је реч о мањинама и њиховим правима она су само на папиру, а када дође до њиховог кршења, угњетавања онда се прибегава многим објашњењима и изговорима оптужујући саме мањине да нису у стању егзистирати у другим системима.( )

За разлику од демократског система, исламски закон има капацитет да разуме цело човечанство без обзира на различитост вера. Предвиђена су и обезбеђена мањинска права која су конституисана ван-већинске власти. И не само то, већина је обавезна применити и заштити та права и отклонити предрасуде о њима иако је став већине другачији. Дакле, нема угрожавања тих права већинским мишљењем све док не дође до конфликта са правима која су предвиђена исламским законом. Онај ко жели проширити своја сазнања на ову тему нека се врати на многе књиге које говоре о правима немуслимана у муслиманским земљама. Истину је рекао Алах Узвишени:

"Ако би се ти покоравао већини оних који живе на Земљи, они би те од Алаховог пута одвратили; они се само за претпоставкама поводе и они само неистину говоре."
(Ал-Ан'ам 116)
   
Ниједан систем колико год постигао у остваривању мирољубиве и толерантне егзистенције међу народима и унутар њих самих не може постићи оно што исламски закон чини из простог разлога што је он божански, објављен од Створитеља човечанства, а Он најбоље зна шта је добро за њих. Каже Узвишени:
"А како и не би знао Онај који ствара, Онај који све потанко зна, који је о свему обавештен." (Ал-Мулк 14)


Став библије о демократији

    Посланица римљанима (1/13):
    Нека се свака душа покорава властима које владају; јер нема власти да није од Бога, а што су власти, од Бога су успостављене
    Зато, ко се супроставља власти, противи се божјем уређењу, а они који му се противе навући ће осуду на себе.
    Јер оних који владају не треба се бојати кад се чини добро, него кад се чини зло. Дакле, ако не желиш да се бојиш власти, чини добро, па ћеш добити похвалу од ње.
    Јер она је божји слуга за твоје добро. Али ако чиниш зло, бој се, јер не носи мач без разлога. Она је божји слуга, осветник који искаљује његов гнев над оним који чини зло.
    Зато морате бити послушни, не само због божјег гнева него и због своје савести.
    Зато и плаћате порезе, јер власти су божје слуге које извршавају оно за шта су постављене.
    Свакоме дајте што му припада: ономе ко тражи порез – порез, ко тражи данак – данак, ко тржи страх – страх, ко тражи част – част.


Исламски закон и слобода изражавања

     Исламски закон је дефинисао слободу изражавања регулисану шеријатским условима и правилима која је у интересу заједнице, не шкоди јој, спаја и уједињује појединце, а никако не раздваја, остварује заједничке циљеве. Није слобода она која је безусловна па руши а не гради, квари а не поправља, распирује непријатељство између чланова заједнице. Слобода не угрожава права других, нити их оспорава. Рекао је Алах Узвишени:

"О верници, нека се мушкарци једни другима не ругају, можда су они бољи од њих, а ни жене другим женама, можда су оне боље од њих. И не кудите једни друге и не зовите једни друге ружним надимцима! О, како је ружно да се верници спомињу подругљивим надимцима! А они који се не покају – сами себи чине неправду." (Ал-Хуџурат 11)
 
Некада ћемо видети критичке, сатиричне програме који попуњавају медије у многим државама света које се позивају на цивилизацију и прогрес како критикују друге на шаљиве, увредљиве начине неводећи рачуна о њиховим осећањима. Ту врсту исмевања, сатире секуларни закони називају слободом мишљења и изражавања! Доказано је да су у неким земљама овакви програми исполитизовани и да немају никакаве везе са слободом изражавања, а чак су и финансирани од стране одређених политичких партија како би ослабили политичке противнике и њихову популарност.
 
Што се тиче слободе мишљења у шеријату она је ограничена нормама и правилима која је контролишу и спречавају да угрози права појединца или заједнице. На пример, случај исмејавања Алаховог Посланика а.с, шта су очекивани резултати, или који су позитивни добици који су се остварили овим!? Зар то није говор мржње између народа, између муслимана и немуслимана исте заједнице? Није ли напад на мртве и непоштовање истих цивилизацијски стандард пре него верски? Тврдим да онај ко се усудио да учини нешто овако и подржава то, када би му неко опсовао родитеље, децу, па чак и омиљеног играча или уметност не би стајао скрштених руку већ би се бранио и борио свим расположивим средствима. Имајући у виду да земља у којој се догодио овај злочин према једном од Алахових веровесника под плаштом слободе изражавања крши свој закон о злостављању на било који начин према председнику, или премијеру државе ради некаквог престижа! Зар је могуће вређање председника државе путем карикатура или нечег сличног и то све под плаштом слободе изражавања!?
     
Ислам је забранио вређање и псовање верских светиња и убеђења других како се не би ширила смутња и екстремизам у друштву. Због свега наведеног, порука разумнима је да преузму у своје руке онога ко жели неред, смутњу и ширење непријатељства међу народима јер све то може произвести ратове који уништавају све. Каже Узвишени:

"Не грдите оне којима се они, поред Алаха, клањају, да не би и они неправедно и не мислећи шта говоре Алаха грдили. – Као и овима, тако смо сваком народу лепим поступке њихове представљали. Они ће се, на крају, Господару своме вратити, па ће их Он о оном што су радили обавестити." (Ал-Ан'ам 108)
      
Познато је да случај вређања и исмејавања посланика Мухамеда а.с. није никаква новина измишљена у овом времену, она датира још од његовог посланства када су његови непријатељи говорили да је лажов, врачар, песник па чак и лудак, а Кур'ан о овоме говори:

"Ми добро знамо да ти је тешко у души због онога што они говоре. Зато величај Господара свога и хвали Га, и молитву обављај. И све док си жив, Господара свога обожавај!"
(Ал-Хиџр 97-99)

     Контрола слободе изражавања није карактеристична само за исламски закон већ и друге заједнице контролишу слободе појединаца у складу са својим убеђењима и интересима свог народа. На пример, британија је забранила емитовање филма о Исау (Исусу) а.с. тврдећи да је хришћанска вера општег карактера коју треба поштовати и чувати. Такође, већина држава контролише слободу изражавања ако она дотиче слободу јевреја или доводи у питање холокауст, па чак онај ко то учини у тим државама бива оптужен за антисемитизам и суочава се са казном затвора због тога.

       Исламски закон заговара слободу изражавања која наређује добро, а одвраћа од зла. Добро окружење је оно које се развија и опстаје, сваком појединцу даје право које му припада у суделовању и изражавању мишљења у ономе по чему је специфична заједница у коју није уметнут божански правац и чини је местом међусобне комуникације и саветовања. Каже Узвишени:

"Само Алаховом милошћу ти си благ према њима; а да си осоран и груб, разбегли би се из твоје близине. Зато им праштај и моли да им буде опроштено и договарај се с њима. А када се одлучиш, онда се поуздај у Алаха, јер Алах заиста воли оне који се уздају у Њега."
(Алу-Имран 159)
     
Слобода мишљења мора сносити и одговорност без поводљивости како би могла да раздвоји истину од лажи. Рекао је Абдулах бин Месуд: „Немојте бити поводљиви па да кажете – ако људи чине добро и ми ћемо, а ако чине неправду и ми ћемо - већ будите одлучни и имајте своје „ја“ па ако чине добра дела и ви их чините, а ако чине лоша дела немојте и ви чинити неправду.“ (Тирмизи, сахих-мевкуф)
 
Слобода не сме остати само у домену теоретисања или се односити на само једну скупину већ мора бити доступна свима у складу са шеријатским правилима. Управо такву слободу, праведну и савршену, је имплементирао онај који је послат као милост свим световима, Мухамед а.с., како би га у томе следио његов умет (следбеници) и након смрти. Рекао је Ебу Сеид Ал-Худри: „Дошао је неки бедуин веровеснику а.с. да се са њим спори око дуга па је био љут и груб на њега а.с. и позвао га: „Срам да те буде ако ми не вратиш дуг!“ Асхаби га почеше грдити па му рекоше: „Тешко теби, знаш ли ти са ким разговараш?“ он одговори: „Ја тражим своје право.“ Рече веровесник а.с.: „Пустите га.“ Затим је Мухамед а.с. послао по Хавлу бинт Кајс па јој рече; „Ако имаш хурми позајми нам док нам не стигну наше хурме па ћемо ти вратити.“ Она рече: „Да, ти си ми као отац Алахов посланиче.“ Каже Ебу Сеид Ал-Худри: „Након што му је позајмила хурме, посланик а.с. је вратио дуг бедуину и нахранио га.“ Рече посланик а.с.: „Исплатио сам те, Алах ти платио.“ Бедуин рече: „Ви сте најбољи људи. Није благословљен народ у којем слабашан не може добити своје право без наваљивања.“ (Албани га је оценио веродостојним у Сунену Ибн Маџе и у Сахихул-Џами' 1857)
      
Асхаби, другови Посланика а.с. су се угледали на њега и након његове смрти па је Ебу Бекр, након што му је дата присега као вођи, халифи муслимана, попео се на мимбер и обратио се људима говором који је обухватао опште основе државе у исламу које нису народи остварили, нити ће остварити у оквирима људског законодавства покоравајући се страстима и политичко-економским променама. Рекао је Ебу Бекр: “Изабран сам за вашег вођу, иако нисам најбољи међу вама. Ако будем исправно поступао, помозите ме у томе, а ако погрешим, исправите ме. Покоравајте ми се док се покоравам Алаху и Његовом Посланику, а ако откажем послушност Алаху и Његовом Посланику – нисте дужни да ми се покоравате! Слаби међу вама је јак код мене док му не повратим одузети хак (право), а јаки међу вама је слаб код мене док не узмем од њега туђи хак. Рекох овај говор, молите Алаха да опрости и мени и вама.( )”

Слобода верског изражавања
     Исламски закон (шеријат) је дефинисао и загарантовао слободу верског изражавања немуслиманима, како јеврејима тако и хришћанима, без икаквог угњетавања и тлачења. Нико од њих не сме бити приморан да остави своју веру и прими ислам. Рекао је Узвишени:

"У веру нема присиљавања – Прави пут се јасно разликује од заблуде." (Ал-Бакара 256)

Док историја спомиње да је било угњетавања и притисака од страна хришћанских скупина према другима због разлика у веровању.


Слобода научног изражавања
     Исламски закон је јасно дефинисао слободу научног изражавања и учења и подигао положај учењака на високо место док историја бележи оштре сукобе између цркве са једне и науке и научника са друге стране, као и спутавање и угрожавање слободе научног изражавања. Шта више, исламски закон обавезује сваког муслимана да учи и тежи знању, рекао је Алахов посланик а.с.: „Тражење знања је обавеза сваког муслимана.“ (Ебу Давуд, Ибн Маџе, „Сахиху-л-Џами'“)
 
Као што смо већ споменули, исламски закон научницима даје високо место и положај па каже Алах џ.ш.:

"Алах ће на високе степене уздигнути оне међу вама који верују и којима је дато знање. А Алах добро зна оно што радите." (Ал-Муџадила 11)

Слобода изражавања у библији

     Као што смо видели у „Посланици римљанима“ одбацује се демократија и слобода изражавања у сваком могућем смислу. И не само то, већ се ударају основе и темељи диктатури и ауторитарном режиму тражећи потпуну покорност властима.

 


ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ


    Џихад у исламском закону

    Стање света пре и после појаве Ислама

    Народи на вери својих владара

    Наметање хришћанства сабљом

    Џихад и гаранција слободе верског убеђења

    Писма Алаховог Посланика а.с. да би се заштитио од хриишћана

    Џихад и врсте џихада

    Фазе  џихада

    Препреке џихада

    Сврха џихада

    Циљ џихада

    Правила џихада

    Да ли је сваки рат муслимана џихад

    Разлика између џихада и рата

    Џихад у библији
ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ
    
Џихад у исламском закону

     Ово поглавље није довољно да се џихад објасни, представи и спозна, а самим тим ни његови узроци, циљеви и природа. Међутим, изложићемо ову тему концизно и сажето како би читалац имао кратак преглед о теми џихада на Алаховом путу, а баш ову тему они који мрзе Алахове прописе и закон користе како би напали исламски закон и застрашивали њиме, а јасно је да је он милост за цело човечанство.

Стање света пре и после појаве ислама

     Ко буде истраживао историју народа и цивилизација видеће да је свет био једна запаљена маса захваћена ратовима чије су гориво били људи и иметак. Колико је само градова уништено, колико је економија разорено, жена које су остале без мужева, деце која су остала сирочад! Права милиона људи су прекршена због ратова, а све набројано су жртве ратова на сваком месту. Само на европском континенту нема нити једне државе да бар у једном моменту кроз њену историју није био угрожен њен опстанак или границе. Увек су се мењале границе због ратова од истока до запада, од севера до југа. Ватра ратова се није угасила ни дан данас. Државе су или подређене (плаћају другој џизју – порез) или су надређене па наплаћују порез, а циљ те џизје (пореза) јесте наставак лојалности. Када би нека држава престала плаћати тај порез другој, надређеној, онда би ова јача објавила рат подређеној држави.

Народи на вери својих владара

     Пре појаве ислама људи су веровали онако како су њихови владари веровали. Тако на пример, становник Византијске империје није се усуђивао прихватити веру Персијске империје, а онај ко би то урадио то је била издаја владара и био би осуђен на смрт и разапињање због тога што је пригрлио веру непријатеља. Још горе од тога је што су многи ратови вођени између самих хришћанских скупина због међусобног разилажења у веровању, као на пример када је Римска империја напала египатске Копте који су били хришћани, а некада је њихова званична вера била паганство. Након што су римљани прихватили хришћанство као званичну религију наставили су са угњетавањем и клањем египатских хришћана због разилажења са њима.


Наметање хришћанства сабљом

     Хришћани су били мала скупина која је била потлачена и угњетавана у Римском царству. Међутим, када је Константин први примио хришћанство моћ и сила хришћанства је ојачала и постала званична религија Римске империје.  Под утицајем ових догађаја ситуација се потпуно преокренула па је дошло до прогона и злостављања свих паганских скупина, уништења њихових храмова или преобраћања у цркве, и не само то, већ су и неке хришћанске скупине због разилажења у веровању биле прогоњене и малтретиране. Навешћемо неке од примера:

         За време Теодосија првог објављено је да је хришћанство једина званична и призната вера у Римском царству, па је запаљена библиотека у Александрији  са тврдњом да су у њој биле чуване паганске књиге, а укинуо је и грчке олимпијске игре тврдећи како су оне пагански обичаји.

         Карло велики је 772. године објавио рат Сасима који је трајао 33 године да би им присилно наметнуо хришћанство сабљом, а један од његових злочина је био покољ у Вердену( ) где је убијено 4500 саских заробљеника који су одбили да прихвате хришћанство. Када је војска Карла великог отишла, Саси су као одговор на овај покољ запалили неке цркве и убили пасторе у знак освете.  Карло велики је објавио закон( ) и издао наређење да се убије сваки припадник Саса који одбије да прими хришћанство.

         У период од 1929-е до 1945. године покренут је револуционарни усташки покрет( ) и то злочином над србима православцима и присиљавањем да прихвате католичанство (правац у хришћанству), а резултат свега тога су биле хиљаде српских жртава.

         Између 1909-е и 1970. године аустралијске власти и црква су крале и отимале децу Абориџинима (староседеоцима Аустралије) и насилно их покрштавали.

         Ватикански папа је 2007. године упутио јавно извињење житељима Латинске Америке због злочина, злостављања, прогона и патњи приликом насилног покрштавања од стране шпанских колониста.( )

          Између XVI и XVII века португалски колонијалисти су започели прогон, малтретирање, кажњавање и убијање сваког ко одбије да прихвати хришћанство од становника индијског града Дива.. Уништили су више од 300 индијских храмова, индијским свећеницима је било забрањено да читају своје књиге, а неистомишљеници су жестоко кажњавни. Деца старија од 15 година су приморавана да слушају хришћанске проповеди, португалски језик је био наметнут хиндусима, а употреба њиховог матерњег језика је била забрањена.

     Ово су само неки од примера наметања хришћанства путем силе, сабље и угњетавања и малтретирања људи који су били припадници других вера. Због овога су букнули многи ратови  између хришћанских фракција, католика, протестаната и ортодокса. Због међусобног идеолошког разилажења су тлачили и нападали једни друге, а неки од примера који јасно осликавају огромну мржњу и нетрпељивост међу хришћанским фракцијама су:

         Злочини над катарима од стране католика у Окситанији, провинцији на југу Француске у периоду од 1209 – 1229. године. Папа Иноћентије трећи је објавио крсташки рат катарима како би их искоренио, а резултат масакара је био велики број жртава који је за 20 година ратовања против њих достигао милион. Први покољ у том рату се догодио у граду Безје 1209. године када су убијени сви становници тог града услед жестоке опсаде, а након тога је град запаљен.( )

         Масакр у граду Мериндолу, 1545. године у Француској када је убијено 1000 валдежана (хришћанска фракција) од стране католика.( )

          Масакр у Тулузу 1562. године када је убијено 5000 протестаната од стране католика, а остали су протерани из града.( )

    Масакр код Васија у Француској 1562. године над протестантима од стране католика. Овај покољ је разбуктао француске верске ратове којих је било осам, а вођени су против протестаната.( )

    Масакр на Михољдан у Ниму, 1567. године у Француској, када су протестанти у знак одмазде извршили покољ над католицима, а међу жртвама је било и 24 католичка свештеника.( )

    Масакр уочи дана светог Бартоломеја 1572. године у Француској када је убијено 30 000 протестаната од стране католика.( )

    Многи злочини против протестаната од стране католика и обратно у једанаестогодишњем рату између ирских католика, енглеских парламентараца и протестантских шкотланђана у Ирској од 1641 - 1652.( )

    Велики број масакара над хиљадама анабаптиста (обнова крштења) од стране католика и протестаната у периоду од 1525 – 1660. године што је довело до њиховог исељавања и егзодуса на амерички континент.( )

    1656. године Макариос трећи патријарх Антиохијски пише о масакрима које су починили пољски католици над хришћанима грчке православне цркве указујући да се број убијених у тим масакрима кретао између 70 и 80 хиљада.( )
 
Ово је само делић у мноштву ратова, сукоба, масакара и прогона које су извршили хришћани једни према другима. Након ове дигресије, погледајмо став и положај џихада у исламу како би разумнима било јасно да је он милост за човечанство, а не онакав каквим га представљају средства информисања – тенденциозно и исполитизовано.


Џихад и гаранција слободе верског убеђења

     Како бисмо спознали крајњи домет слободе верског убеђења коју ислам гарантује потребно је да спознамо праве циљеве џихада. Да би ствар била што јаснија почећемо са постепеном анализом значења речи џихад која има два значења и то општи и посебни.

    Општи џихад се дели на две врсте:

    Џихад душе: свака особа се мора борити са својом душом, тј. са самим собом. Мора се подучити вери, радити по њој, позивати у њу и стрпљиво подносити непријатности, неугодности и искушења на том путу. Такође се треба изборити и оставити оно што је забрањено, а извршавати обавезе у складу са снагом и могућностима тражећи задовољство Алаха Узвишеног. Рекао је посланик а.с.:

„Муџахид је онај ко се бори са самим собом ради Алаха Узвишеног.“ (Ахмед, Тирмизи, Ибн Хибан, Ебу Давуд – Сахих)

    Џихад против шејтана (ђавола): је борба са чврстим убеђењем против сумњи и свега онога што нагриза иман (веровање) као и стрпљење у тој борби. Каже Алах узвишени:

"А кад шејтан покуша да те на зле мисли наведе, ти затражи уточиште у Алаха, јер Он, уистину,
 све чује и све зна." (Фуссилат 36)

Општи џихад је истинска борба човека са самим собом и против свог шејтана коју муслиман води током целог свог живота и не сме одустати од ње, а такође и сва добра дела која муслиман чини и нада се да су учињена искрено Алаха ради. Нека од њих су:

    Хаџ, (хаџилук – ходочашће у Меки) је џихад  јер подразумева тегобу, напор, стрпљење приликом непријатности и неугодности као и жртвовање иметка ради Алаха Узвишеног. Преноси се од Аише р.а. да је рекла: „О Алахов посланиче, видимо да је џихад најбоље дело, па зар се нећемо и ми борити? Одговорио је: „Најбољи џихад је примљен хаџ.“ (Бухари)

    Уздизање истином. Рекао је Посланик а.с.: „Најбољи џихад је рећи истину неправедном владару или неправедном вођи.“ (Сахих Еби Давуд)

    Достављање ислама немуслиманима, позивање у ислам јасним доказима, Кур'аном и стрпљењем услед отпора. Каже Узвишени Алах:


"Да хоћемо, у сваки град бисмо послали некога да опомиње
Зато не чини неверницима уступке и Кур'аном се свим силама против њих бори." (Ал-Фуркан 51-52)

    Наређивање на добро и одвраћање од зла је такође џихад и пут Алахових посланика и њихових следбеника. Рекао је Алахов посланик Мухамед а.с.: „Сваки веровесник кога је Алах послао своме народу пре мене је имао помагаче и другове из свог народа који су се прихватили његовог сунета (праксе) и следили га, а затим су ту праксу наследиле генерације људи  након њих који су говорили оно што нису радили и радили су оно што им није било наређено. Онај ко се буде против њих борио руком верник је, и онај ко се против њих буде борио језиком (речју) верник је, а онај ко се против њих буде борио срцем верник је, а након тога нема имана (веровања) ни колико зрно горушице.“ (Муслим)

    Доброчинство према људима, чињење онога што ће их усрећити, стрпљиво подношење увреда и непријатности је једна врста џихада. Рекао је Алахов Посланик а.с.: „Помагати удовици и сиромаху вредно је као борити се на Алаховом путу, клањати ноћу и постити дању.“ (Бухари)

    Пут ради стицања знања је џихад. Рекао је Посланик а.с.: „Ко изађе ради стицања знања на Алаховом је путу све док се не врати.“ (Титмизи – хасен, а Албани га је оценио веродостојним у „Сахихут-теергиб вет-терхиб: 88)

    Подучавање других, преношење и ширење знања је такође џихад. Рекао је Посланик а.с.: „Онај ко дође у џамију ради добра, да учи или друге подучава на степену је муџахида (борца) на Алаховом путу, а онај ко дође ради нечег другог је попут човека који само гледа у туђе благодати.“ (Сахих Ибн Маџе, Сахихул-Џами' 6184)

    Доброчинство према родитељима је џихад. Дошао је један човек посланику Мухамеду а.с. и тражио дозволу да оде у џихад, а Посланик а.с. му рече: „Јесу ли ти живи родитељи? Овај рече – да. Онда су они твој џихад – рече Посланик.“ (Сахихул-Бухари)

    Поверење, чување еманета и онога што ти је поверено од стране људи или заједнице је врста џихада. Каже Посланик а.с. „Онај радник који нешто употреби на прави начин, узео је своје право и дао другима право, попут је муџахида на Алаховом путу све док се не врати кући.“ (Таберани, Албани га сматра веродостојним у „Сахихут-Тергибу вет-Терхиб: 774)

    Посебни џихад (одбрамбени и нападачки)
Каже Алах Узвишени:

"А зашто се ви не бисте борили на Алаховом путу за потлачене, за мушкарце и жене и децу, који узвикују: "Господару наш, избави нас из овога града, чији су становници насилници, и Ти нам одреди заштитника и Ти нам подај онога ко ће нам помоћи!"
(Ан-Ниса' 75)

Посебни џихад се дакле дели на две врсте:
    Одбрамбени џихад који се дели на:

    Вањски џихад у случају када се треба бранити од неправде онога ко жели да нападне муслиманске куће, част, иметак или веру. Ово је законско право свих људи, а што се тиче рата ради овосветских интереса, ради ширења утицаја, испитивања снага и осветничког рата забрањени су по исламу.

    Унутрашњи џихад који се дели на две врсте:

    Џихад против појединаца: борба заштите себе или неког другог од нападача који хоће да нас покраде, убије или нам науди на неки други начин. Овај џихад се може водити руком како би зауставили или удаљили нападача, а ако не буде у стању онда језиком, тј. речима, или срцем тако што ћемо презирати то ружно дело. Ова последња врста је посебно важна због оживљавања срца, јер се на неправду не смемо навићи  нити је скривати. Каже Посланик а.с.: „Ко од вас види неко зло нека га уклони руком, а ако то не може нека га уклони језиком, а ако ни то не може нека га презре срцем, а то је најслабији иман (веровање). (Сахиху Муслим)

    Џихад против зајдница: је борба против неке насилничке скупине муслимана како би се вратила истини. Каже Узвишени:

"Ако се две скупине верника сукобе, измирите их; а ако једна од њих ипак учини насиље другој, онда се борите против оне која је учинила насиље све док се Алаховим прописима не приклони. Па ако се приклони, онда их непристрасно измирите и будите праведни; Алах, заиста, праведне воли." (Ал-Хуџурат 9)
 
Ово је значење речи посланика Мухамеда а.с.: „Помозите своме брату било да чини неправду или му се чини неправда. Асхаби рекоше: „О Алахов Посланиче, разумемо то да помогнемо онога коме се чини неправда, али како да помогнемо ономе ко чини неправду?“ Он одговори: „Тако што ћете га одвратити од неправде.“ (Бухари, Ахмед, Тирмизи)

    Нападачки џихад:
 
Да бисмо разумели ову врсту џихада осврнућемо се на неке поруке Посланика а.с. које је он упућивао византијском цару Ираклију и намеснику Александрије Сајрусу како бисмо имали увид у позадину догађаја, а не само пуке чињенице.


Писмо Мухамеда а.с. ради одбране од хришћана
 
Алахов посланик Мухамед а.с. је критиковао неправду хришћана према другима и према њима самима због ширка (обожавање некога другог поред Алаха) према Алаху и написао је писмо Ираклију великану Рима, а у писму стоји:
„У име Алаха, Милостивог, Самилосног Од Мухамеда, Алаховог роба и Његовог посланика Ираклију византијском цару: Спас на оног ко следи Прави пут! А потом: Позивам те позивом Ислама. Прими Ислам бићеш спашен, Бог ће те наградити двоструком наградом. А ако се окренеш (од овог позива) сносићеш грех свој и свих аријанаца. "О следбеници Књиге, дођите да се окупимо око једне речи и нама и вама заједничке: да се никоме осим Алаху не клањамо, да никога Њему равним не сматрамо и да једни друге, поред Алаха, боговима не држимо!" Па ако они не пристану, ви реците: "Будите сведоци да смо ми муслимани!" (Муслим)

Такође се обратио и Сајрусу великану Копта, намеснику Александрије, у том писму стоји:
„У име Алаха, Милостивог, Самилосног. Од Мухамеда, Алаховог роба и Његовог посланика Сајрусу великану Копта: Спас на оног ко следи Прави пут! А потом: Позивам те позивом Ислама. Прими Ислам бићеш спашен, Бог ће те наградити двоструком наградом. А ако се окренеш (од овог позива) сносићеш грех свој и својих суграђана.“ (Задул-Меад 603/3)
    Мухамед а.с. је указао и упозорио у својим писмима Ираклију и Сајрусу на масакр који је извршен над аријанцима( ) и коптима у Египту. Вредно је спомена да аријанци нису само једна обична скупина, већ је цела Европа постала аријанска. Свети Џероним спомиње ово говорећи: „Свет се пробудио јадикујући што је постао аријански!“( )
    
Међутим, ова зверства која су почињена над аријанцима многи покушавају сакрити, а онај ко се жели више информисати о овоме нека се врати на књиге у којима се спомињу нека од ових зверстава.
 
Као што смо раније споменули правило по којем се раније радило у свим деловима света је „народи су на вери својих владара присилно и нико није смео да прихвати неку другу веру по свом убеђењу“. Зато кажемо да је нападачки џихад борба коју води муслиманска војска ради достављања и ширења поруке ислама другим народима, ради уздизања Алахове речи и како би се укинула контрола владара који приморавају народе да буду на њиховој вери и спречавају их да прихвате Ислам. Касније ће о овоме бити више детаља. Када је реч о овој врсти џихада редослед је супротан па се зло не отклања најпре руком па језиком и на крају срцем, већ се почиње од речи, тј. говора, а затим руком. Услов за ову врсту џихада је дозвола имама, главног вође муслимана. Рекао је шејх Мухамед бин Усејмин Алах му се смиловао: „Нису дозвољени војни походи осим уз дозволу врховног вође било шта да је у питању јер је позив на џихад овлашћење вођа а не појединаца, а појединци треба да следе та наређења. Ником није дозвољено да крене у рат без дозволе имама осим у случају одбране. Дакле, ако непријатељ нападне изненада и уплаши тада је дозвољено борити се и бранити да би се пружио отпор и успоставила борба. Дакле, није дозвољено кренути у рат без дозволе имама јер је имам дужан објавити и позвати у рат, а онај ко без његове дозволе то учини прекршио је пропис. Када би људима било дозвољено да сами крену у рат без дозволе имама настала би анархија. Свако ко жели кренуо би у рат, а када би се то догодило настао би велики неред."( )
 
Шејх ибн Усејмин  такође спомиње општи услов за нападачки џихад, а то је снага, моћ и способност за то па каже: „Нападачки џихад има свој услов, а то је да муслимани имају снагу и моћ како би водили борбу, а ако нису кадри за борбу и не поседују снагу и моћ онда уласком у борбу бацају сами себе у пропаст. Зато Алах Узвишени није муслимане обавезао борбом док су били у Меки јер су били слаби. Када су се преселили у Медину, успоставили државу и постали важан фактор наређена им је борба. На основу овога изводимо закључак да је овај услов обавезан као и у случају осталих обавеза јер је и за њих потребна снага."( )

Фазе нападачког џихада:

Ова врста џихада има 3 фазе које су условљене редоследом.
    Позив: имам муслимана треба упутити позив дотичном краљу и владару да прими ислам, а краљ има право да слободно бира да ли ће примити Ислам или ће остати при својој вери.
    Џизја (данак, порез): је универзални систем који се примењује у целом свету од давнина па до сада. Џизја представља знак лојалности или примирја и мира. Све државе света или узимају џизју (одређен новчани износ) или плаћају другој држави порез. Када би држава престала са плаћањем џизје то би значило да одбија лојалност тој другој држави и да није више у мировним односима са њом па би постале непријатељи и дошло би до рата између те две државе. Порески систем се примењује све до сада и читав свет је подељен на велике савезе тако да свака од великих, водећих држава формира савезе са малим државама од којих има политичку или војну подршку итд. У замену за ову подршку велика држава има одређене повластице и користи новчане природе као на пример да користи морску луку у некој од тих земаља у војне сврхе, или да та водећа држава добија производе других држава као што су дијаманти, уранијум, гвожђе, уље по нижој цени. Такође, водећа држава добија од мањих држава повластице када су у питању економске инвестиције и слично. Све је то залог за њихово пријатељство, политичку и војну подршку. Када би нека друга држава изразила непријатељство према вазалској држави неке водеће земље одмах би та водећа земља војно заштитила своју вазалску државу. То је оно чиме се одликује систем џизје.

Краљ који је позван у ислам има право да одбије и да задржи власт и нико га неће напасти нити га свргнути због тога, али се од њега тражи да плаћа џизју (новчани износ) како би уживао заштиту исламске државе. Будући да се његова држава граничи са исламском подразумева се да треба склопити мировни споразум као у свакој држави на свету како смо већ објаснили. Џизја је гаранција о ненападању, а ако нека друга земља нападне немуслиманску државу која плаћа џизју муслиманима исламска држава је обавезна да је заштити и одбрани.

Треба напоменути да пристанак краља да плаћа џизју не значи да може са својим народом да ради шта хоће, да им намеће и приморава их да приме његову веру. Напротив, не сме се супростављати Исламу и његовим припадницима, не сме се уплитати између муслиманских мисионара и његовог народа већ ће их оставити да позивају људе у ислам. Ко жели од јевреја или кршћана да прихвати Ислам не сме се малтретирати,  угњетавати, нити прогонити, а ко жели да остане при својој вери има право на то. Рекао је Узвишени:

"И реци: "Истина долази од Господара вашег, па ко хоће – нека верује, а ко хоће – нека не верује!" Ми смо неверницима припремили ватру чији ће их дим са свих страна обухватити." (Ал-Кахф 29)

3- Борба  
Уколико краљ одбије да прими ислам, да плаћа џизју и да не тлачи свој народ онда је дозвољено муслиманској војсци да ступе у борбу против овог краља и његових бораца, а што се тиче обичног народа, цивила они са борбом немају везе. Не смеју се убијати они који не учествују у борби. Нема непријатељства према женама, деци, старима, свећеницима, према мирољубивима у сваком смислу.

Препреке нападачког џихада

     Нападачки џихад није безуслован већ има своје препреке:

    Немоћ и неспремност муслимана за борбу како се не би још више ослабили или се умањио њихов број.
    Постојање уговора или споразума са немуслиманима који се не смеју кршити. Ово је случај данас када већина држава имају међусобне споразуме и компаније.
    Постојање јасног интереса и користи у ненападању и поред снаге и моћи, као што је било примирје на Худејбији.


Сврха џихада

     Већина онога што се понавља на неким медијима шири отров и лаж како би се остварили одређени политички програми коментаришући и тумачећи џихад као рат да би свет био под једном влашћу. Ова констатација није тачна, а демантују је речи Узвишеног:

"А да је Господар твој хтео, све би људе следбеницима једне вере учинио. Међутим, они ће се увек у веровању разилазити,
осим оних којима се Господар твој смилује. А зато их је и створио. И испуниће се реч Господара твога: "Напунићу, заиста, џехенем џинима и људима – заједно!"
(Худ 118-119)

Стварни циљеви џихада су јасно објашњени у речима Узвишеног Алаха џ.ш.:

"Допушта се одбрана онима које други нападну, зато што им се насиље чини – а Алах их је, доиста, кадар помоћи
онима који су ни криви ни дужни из завичаја свога прогнани само зато што су говорили: "Господар наш је Алах!" А да Алах не сузбија неке људе другима, до темеља би били порушени манастири, и цркве, и хавре, а и џамије у којима се много спомиње Алахово име. А Алах ће сигурно помоћи оне који веру Његову помажу – та Алах је заиста моћан и силан
оне који ће, ако им дамо власт на Земљи, молитву обављати и милостињу удељивати и који ће тражити да се чине добра дела, а одвраћати од неваљалих – А Алаху се на крају све враћа. (Ал-Хаџџ 39-41)
 
Дакле, видимо да је циљ џихада одбрана истине, вере и сузбијање насиља, а све то користи и јеврејима, и хришћанима и муслиманима. Циљ џихада није само заштита муслимана.( )
Да Алах није прописао борбу против насиља и неистине, истина би била поражена, земља би била уништена, биле би порушене цркве, манастири, синагоге и џамије.( )
У часним ајетима видимо шта је резултат џихада, тј. шта се добија када се помогну следбеници истине против следбеника лажи, тираније, насиља и неправде. У ајетима се јасно ставља до знања муџахидима (борцима) да се морају држати циљева џихада, а то је поправљање стања, а никако ширење нереда, да обављају молитву, а не да се охоле на земљи, да удељују и помажу сиромашне, а не да узурпирају иметак људи и њихова богатства, да наређују да се чини добро, а одвраћају од зла.


Циљ џихада

     Дакле, џихад је прописан ради одбране истине, уздизања Алахове речи и заштите потлачених, па шта је онда циљ џихада!? Узвишени Алах објашњава два циља џихада у Својој часној књизи па каже:

 "Алах вам не забрањује да чините добро и да будете праведни према онима који не ратују против вас због вере и који вас из завичаја вашег не изгоне – Алах, заиста, воли оне који су правични.
Али вам забрањује да пријатељујете са онима који ратују против вас због вере и који вас из завичаја вашег изгоне и који помажу да будете прогнани. Они који с њима пријатељују сами себи чине неправду." (Ал-Мумтахана 8-9)

     Ибн Абас каже: „Многобожаца је било две врсте код веровесника Мухамеда а.с. и верника: они који су ратовали против којих се Посланик а.с. борио, а и они против њега, и они са којима је имао уговор и са њима није ратовао нити они са њим.“ (Бухари)
     Рекао је посланик Мухамед а.с.: „Ко убије онога ко је у заштити Алаха и Његова Посланика на основу споразума, неће осетити мирис џенета иако се он простире на раздаљини од 70 година хода.“ (Ибн Маџе – Сахих)
     Такође је рекао  Посланик а.с.: „Онај ко убије човека који је на основу споразума (плаћа џизју) под заштитом Алаха и Његова Посланика, Алах ће га лишити своје заштите и неће осетити мирис џенета иако се он простире на раздаљини од 70 година хода.“ (Тирмизи – Сахих)
     Такође је казао: „Освојићете Египат, а у њему има једна област у којој народ користи „кират“ као јединицу мере. Лепо се опходите према њима јер су они под заштитом и у сродству.“ (или је речено „под заштитом и у тазбинским везама.“) (Муслим)
 
А сада ћемо видети шта се спомиње у хришћанским књигама када је реч о толеранцији муслимана и немалтретирању других. У књизи „Синаксар“( ) једној од најважнијих црквених књига ортодоксних копта, која садржи биографије веровесника, светих отаца, мученика, спомиње се прича о Амру бин Асу и папи Бењамину првом( ) из које ћемо видети шта је циљ џихада и како су се муслимани опходили према другим народима. Из приче такође се може закључити ко је заправо био тај који је тлачио и злостављао народе. Због масакара и прогона од стране Византијске империје над коптима и египћанима, папа Бењамин први александријски био је приморан да са својим архиепископима побегне у брда и то је потрајало 13 година. Након што су муслимани освојили Египат под вођством Амра бин Аса р.а. кренули су да освоје и Александрију, а византинци су се супроставили и одбили да изађу из града. Дошло је до побуне и нарушавања мира, па су неки злобници искористили прилику и запалили цркве и манастире, а међу њима је била и црква св. Марка( ) и опљачкано је све што је било у њој. Један морнар је ушао у цркву и завукао руку у ковчег у коме се налазило тело св. Марка мислећи да ће у њему наћи новац. Међутим, није нашао ништа осим његовог тела па је узео одећу са њега, а главу св. Марка је сакрио у свом броду. Када је Амр бин Ас сазнао да се папа Бењамин први скрива у брдима, послао је проглас у остале египатске градове у којем пише: „Место у којем се налази хришћански патријарх копта Бењамин биће безбедно и спокојно. Нека се врати у миру како би организовао свој народ и цркве па се папа Бењамин вратио након 13 година изгнанства. Амр бин Ас га је удостојио и испоштовао како му доликује и рекао му да поново успостави власт над својом црквом и њеном имовином.“ Када је војска Амра бин Аса намеравала да напусти Александрију зауставили су један од бродова и почели са претресом  па су нашли главу св. Марка. Позвали су папу Бењамина који ју је преузео и однео са својим свештеницима свом народу који су се радовали све док нису стигли у цркву.“

Постепеност прописивања џихада од забране до наредбе
    Забрана борбе
У почетку исламске мисије борба је била забрањена муслиманима. Каже Алах Узвишени:

"Зар не видиш оне којима је речено: "Даље од боја, већ молитву обављајте и милостињу дајите!" (Ан-Ниса' 77)

    Борба постаје дозвољена
Затим је џихад постао допуштен муслиманима јер су многобошци све више узнемиравали муслимане на путевима, приморавали их да напусте куће.

Каже Узвишени:
"Допушта се одбрана онима које други нападну, зато што им се насиље чини – а Алах их је, доиста, кадар помоћи." (Ал-Хаџџ 39)

    Одбрамбена борба
Затим је дошла наредба о одбрамбеном џихаду у случају када су многобошци нападали муслимане и почели да их убијају. Каже Алах Узвишени:

"И борите се на Алаховом путу против оних који се боре против вас, али ви не отпочињите борбу! – Аллах, доиста, не воли оне који заподевају кавгу." (Ал-Бакара 190)

    Борба постаје обавезна
Када се ислам појавио и проширио, а људи почели у скупинама да прихватају ислам као веру, вањски непријатељи околних држава су се умногостручили и видели су у исламској држави опасност по њих, Алах је муслиманима наредио нападачки џихад како би другим народима доставили поруку тевхида (једноће Алаха), како би уздигли Алахову реч и проширили веру, те се обратили околним краљевима и владарима и позвали их у ислам. Циљ је уздизање речи тевхида, постизање и ширење правде, а не ширење утицаја и монопола, охољење и бахатост на земљи, нити освета која резултира разарање и уништење. Рекао је Узвишени:

"И не будите као они који су, да се покажу свету, надмено из града свога изишли да би од Алахова пута одвраћали. А Алах добро зна оно што они раде." (Ал-Анфал 47)


     Кур'ан појашњава угњетавање, тлачење и злостављање муслимана од стране хришћана и многобожаца прије појаве ислама. Алах узвишени је овековечио ову причу у часном Кур'ану како би објаснио да је суштински циљ џихада отклањање неправде од верника били они хришћани, јевреји или муслимани. Рекао је Узвишени:

"Проклети нека су они који су ровове ископали,
и ватром и горивом их напунили, када су око ње седели
и били сведоци онога што су верницима радили!
А светили су им се само зато што су у Алаха, Силнога и хвале достојнога, веровали." (Ал-Буруџ 4-8)

Ови ајети су објављени у часном Кур'ану како би овековечили причу о верницима хришћанима из Јемена који су били пре доласка Мухамеда а.с. Кажњени су од стране владара јер су веровали у Алаха Узвишеног. Насилници су ископали огромне ровове и запалили ватру у њима, а затим су их питали да изаберу између тога да прихвате веру краља или да буду бачени у ватру. Тако су верници били бачени у ватру због свог веровања у Алаха Узвишеног, а насилници су седели изнад ровова и гледали кажњавање верника и њихово спаљивање.

Правила џихада у Исламу

    Џихад у Исламу има своја правила и обичаје који спречавају неправду, злоупотребу и непријатељство. Не смеју се убијати непријатељи осим они који учествују у борби или на неки начин помажу у томе. Забрањено је убијати старе, децу, жене, болеснике, лекаре, рањене, заробљенике, а такође и оне који су се предали побожности. Не смеју се убијати рањеници у току битке, нити масакрирати мртви, не сме се ићи за оним ко из борбе побегне, нити се убијати животиње, не смеју се рушити куће, нити се преобразити у места за ибадет (молитву), не смеју се затровати воде и бунари, нити се сме сећи и спаљивати дрвеће итд.
    
Ово су смернице и савети племенитог Посланика Мухамеда а.с. и халифа након њега војсци која би кретала у џихад. Опорука халифе Ебу Бекра р.а. војсковођама је била: „Опоручујем вам десет ствари па их примите од мене: не будите издајници, не претерујте, немојте проневерити, немојте симулирати, немојте убијати децу, старе и жене, немојте уништавати и спаљивати палме, не сеците плодно дрвеће, не кољите овце, краве и камиле осим за јело. Проћи ћете поред народа који су се посветили духовности па их оставите и не дирајте их.( )

     Ратни заробљеници имају своја права у исламу: није дозвољено кажњавати их, понижавати, терорисати их, нити на њих вршити притисак у смислу да им се забрањује храна или пиће све док не умру. Напротив, морају се поштовати и према њима се опходити на најлепши начин, јер каже Алах с.в.т.:

 "И храну су давали – мада су је и сами желели – сиромаху и сирочету и заробљенику. "Ми вас само за Алахову љубав хранимо, од вас ни признања ни захвалности не тражимо!"
(Ал-Инсан 8-9)
 
     Исламска држава има право да се према заробљеницима опходи у складу са општим интересима, међународним споразумима, или да их ослободи без откупнине, или да тражи откуп за њих, или да врши размену за муслиманске заробљенике. Каже Алах Узвишени:

"...све док их не ослабите, а онда их вежите, и после, или их великодушно ропства ослободите или откупнину захтевајте, све док борба не престане..." (Мухаммед 4)

    Што се тиче обичног народа, цивила, немуслимана оне земље у коју муслимани уђу и освоје је, ислам забрањује непријатељство према њима и вређање на било који начин. Рекао је Посланик а.с.: „Ко убије онога ко је у заштити Алаха и Његова Посланика на основу споразума, неће осетити мирис џенета иако се он простире на раздаљини од 70 година хода.“ (Ибн Маџе, Албани га сматра веродостојним у „Ас-Сахиха“ 2356)

     Забрањено је нарушавати њихово достојанство, понижавати и вређати их, чинити им неправду и тлачити их. Рекао је Мухамед а.с.: „Не чините насиље над онима са којима имате споразум (који су под заштитом исламске државе, плаћају џизју), не омаловажавајте их, не оптерећујте их преко њихових могућности, не узимајте од њих ништа без њиховог допуштења, а онај ко то прекрши ја ћу бити доказ против њега на Судњем дану.“ (Ебу Давуд „Ас-Силсилетус-Сахиха 445“)

     Посланник Мухамед а.с. је опоручио својим друговима муџахидима доброчинство према становницима освојених држава па каже: „Освојићете Египат, а у њему има једна област у којој народ користи „кират“ као јединицу мере. Лепо се опходите према њима јер су они под заштитом и у сродству.“ (или је речено „под заштитом и у тазбинским везама.“) (Муслим)

     Најбољи доказ имплементације Посланикове опоруке јесте уговор којег је Омер бин Хатаб склопио са становницима Јерусалема када га је освојио. Тада је рекао: „У име Алаха, Милостивог, Самилосног. Ово је оно што Алахов роб, Омер бин Хатаб, вођа правоверних (муслимана), даје становницима Јерусалема у погледу безбедности: ваши животи, имеци, цркве и крстови су сигурни, нико вас неће приморавати против ваше вере нити вам нашкодити...."

     Да ли је историја забележила овакву великодушност, праведност и толеранцију од стране освајача над пораженима!? Омер бин Хатаб је имао могућност да диктира услове какве хоће, али је он желео правду, настојао да се прошири Алахова вера и волео добро људима. Све ово указује на то да џихад у исламу није прописан ради похлепе за овосветским добрима.

Да ли је сваки рат муслимана џихад

     Треба узети у обзир да није сваки рат који води нека исламска држава џихад и не сматра се сваки муслимански борац муџахидом. Џихад има своје услове и ми као муслимани правимо разлику између термина „џихад“ и термина „рат“, али већина медија у овом времену покушавају искривити слику о Исламу преко џихада говорећи да је он средство за остваривање одређених политичких циљева. Ти медији говоре за сваки рат који се догоди у свету између хришћана „води се рат између те и те државе“ и тај рат не доводе у везу са верском нетрпељивошћу. Међутим, ако су једна од зараћених страна муслимани онда кажу „муслимански екстремисти су објавили свети рат хришћанској држави“. Овде се поставља следеће питање: Ко им даје за право да користе термин џихад у овом случају, или термин муџахиди (џихадисти) којим описују ове борце!? Да би знали да ли је тај рат џихад и да ли су борци муџахиди треба да знају циљеве џихада, начин његовог вођења, његове услове, да виде у којој мери се све то примењује у том рату! Треба знати и то да постоје многи политички разлози и фактори који воде и управљају овим светом и међудржавним односима, а све то нема никакве везе са џихадом јер се ту ради о ратовима из интереса, као на пример:
    У кримском рату 1853. године  између Руске царевине и Османске државе Француска и Британија су ушле у рат против Русије подржавајући муслиманску државу, и то наравно због политичких интереса и разлога, а никако због верских јер су Русија, Британија и Француска биле хришћанске, а Турска муслимаска држава.
    1854. године Грчка која је у то време била под османском влашћу искористила је рат између руса и турака и подигла Епирски устанак против турака како би их протерали из Грчке. Овај устанак су сузбиле и угушиле Француска и Британија како би блокирали главне Грчке луке и забранили снабдевање преко њих и на тај начин потиснули учеснике устанка, тако да је Грчка остала под османском влашћу, а она је била муслиманска земља.


Свети рат

   Да ли је џихад у исламу свети рат који присиљава људе да оставе своју веру и прихвате Ислам, руши цркве и остале богомоље? Одговор је, наравно, не! Постоје експлицитни текстови у Кур'ану часном који забрањују присиљавање људи да оставе своју веру и верска убеђења и на силу прихвате ислам. Рекао је Узвишени Алах:

"У веру нема присиљавања – Прави пут се јасно разликује од заблуде!" (Ал-Бакара 256)

Џихад је ту да би се Алахова вера доставила људима, а не да се присиљавају да прихвате ислам. Рекао је Алах:

"Ако приме Ислам, онда су на Правоме путу. А ако одбију, твоје је једино да позиваш. – А Алах добро види робове Своје." (Алу Имран 20)

     Разлог што је присилно наметање вере забрањено лежи у томе што је упута ка правој вери, њена спознаја и слеђење божански дар и милост коју само Алах даје ономе коме Он хоће од својих робова, а никако не долази путем присиле и приморавања. Каже Алах с.в.т.:

"Ти ниси дужан да их на Прави пут изведеш, Алах изводи на Прави пут онога кога Он хоће." (Ал-Бакара 272)
 
Није дозвољено приморавање немуслимана, хришћана и јевреја, да прихвате Ислам, а ако се то догоди њихов ислам се поништава јер се прихватање ислама условљава добровољним прихватањем и жељом, а никако присилом. Неко може рећи како се на сателитским каналима могу видети вести о непријатељству и нападима на цркву у некој од држава која је захваћена ратом. Ми кажемо: вест која се преноси некада може бити тачна, а некада нетачна. А ако би и била тачна, колико је онда уништених џамија и напада на њих у истој држави!? Ако неко каже како се тамо убијају хришћани, ми кажемо колико је тек муслима истребљено!? Ако је реч о држави у којој букти међунационални рат нормално је да се догађају ствари које немају везе са Исламом и његовим учењем, нити се могу протумачити и ставити под капу џихада јер много је људи расељено и убијено, већина богомоља уништено, а све то је супротно џихаду.

Разлка између рата и џихада

     Како би разлика између рата и џихада била што јаснија осврнућемо се на неке ратове који су вођени кроз историју:

    Александар велики је задобио поштовање народа и држава целог света као светска, утицајна и велика личност. Водио је велики број битака како би проширио своје царство све док није стигао од Грчких граница до Индије.

    Џингис Кан је формирао највеће царство на свету које се након његове смрти простирало од Кине до источне Европе, Пољске и других. Постоји велики број његових статуа у градовима и задобио је поштовање многих народа света.

    Хитлер је заузео Европу тако да је његова империја обухватала бројне европске државе

    Британска империја (империја у којој сунце никада не залази) територије њених колонија простирала се од крајњих граница истока до крајњих граница запада па је зато и добила име „империја у којој сунце не залази“.

    Колоније Француске, Шпаније, Португалије, Италије и Јапана чија се територија простирала од истока до запада како би се ширила власт и утицај.

Закључак:  Заједничко за све ове империје и ратове који су вођени јесте један циљ, а то је заузимање богатстава и територија других држава, ширење утицаја и власти широм света. Такође, заједничко им је и уништавање цивилизација, страдање и поробљавање народа и милиони жртава. То је оно што нам је историја доказала и јасно нам предочила. Џингис Кан је у својој земљи био народни херој. На њега и његовог унука Хулагуа се у земљама које су они освојили гледа као на ратне злочинце. Уништавали су народе, ширили неред на земљи. Хулагу је уништио „Дарул-Хикма“ и све што је било у њој од научних списа непроцењиве вредности. Како бисмо направили што јаснију разлику између ових ратова и џихада упоредићемо циљеве, резултат и начин вођења ових освајања и циљеве, резултате џихада и начин његовог вођења. Џихад спречава овакву неправду и тиранију и штити вернике муслимане и немуслимане.


Џихад у библији

    Пре него што споменемо цитате из Старог завета споменућемо речи Павла из Новог завета где хвали џихад који се спомиње у Старом завету и слави већину онога што се чинило у току ратова као што су убиства ненаоружаних цивила!

Каже Павле у „Посланици јеврејима“ (11/30):
30. Вером су пале зидине Јерихона након што се седам дана оболазило око њих.
31. Вером блудница Рахава није погинула заједно са непокорнима, јер је мирољубиво примила уходе.
32. И шта још да кажем? Понестаће ми времена ако почнем да причам о Гедеону, Бараку, Самсону, Јефтају, Давиду и о Самуелу и другим пророцима,
33. који су вером поразили царства, учинили оно што је праведно, примили обећања, затворили чељусти лавовима,
34. угасили жестину огња, умакли оштрици мача, у слабости били ојачани, осмелили се у рату, растерали војске туђинаца.

А сада да видимо у Старом завету шта се догодило након пада зидина Јерихона којег спомиње и хвали Павле у претходној посланици.

Књига о Јошуи (16/6):
16. Кад су седми пут обишли око града, свештеници су затрубили у рогове, а Јошуа је народу рекао: „Вичите јер вам Господ предаје овај град!
17. Нека град буде уништен, он и све што је у њему припада Господу. Оставите у животу само блудницу Рахаву и све који су код ње у кући, јер је она сакрила људе које смо послали.
18. Чувајте се онога што је одређено за уништење, да не бисте пожелели и узели оно што је одређено за уништење, па да због вас израелски логор буде у невољи и буде уништен.
19. Све сребро и злато и предмети од бакра и гвожђа свети су Господу. Треба их донети у Господњу ризницу.“
20. Када су свештеници затрубили у рогове, народ је повикао. Чим је народ чуо звук рога и огласио се снажним ратним покличем, зидине су се срушиле. Затим је народ ушао у град, свако право напред с места на ком се затекао, и освојили су град.
21. Оштрицом мача погубили су све што је било у граду, мушкарце и жене, децу и старце, говеда овце и магарце...
24. А град и све што је било у њему спалили су ватром. Само су сребро и злато и предмете од бакра и гвожђа предали у ризницу Господњег дома.     
Нису се дакле, задовољили само убиством свега што је имало душу од људи, жена, деце па све до животиња, већ су запалили читав град!!

Књига Самуелова (3/15):
3.Сада иди и нападни Амалика па погуби и њега и све што има; немој да му се смилујеш, него побиј мушкарце и жене, децу и одојчад, говеда и овце, камиле и  магарце.“

Књига пророка Осије (16/13):
16.Самарија ће носити своју кривицу, јер се побунила против свога Бога. Они ће пасти од мача. Њихова ће деца бити смрскана, а трудне жене распорене.“

Књига пророка Исаије (15/13):
15.Ко буде пронађен, биће прободен, и свако ко у том налету буде ухваћен пашће од мача. (смрскали су им децу пред њиховим очима, опљачкали куће и обешчастили жене)

Друга Самуелова књига (12/4):
12.Тада је Давид заповедио својим људима да их погубе. Онда су им одсекли и руке и ноге па их обесили код језера у Хеброну. Исвостејеву главу су узели и сахранили у Абнеровом гробу у Хеброну.

Прва књига дневника (3/20):
3.Затим је одвео народ који је био у том граду и поставио га да ради с тестерама за камен, оштрим гвозденим алаткама и секирама. Тако је учинио у свим градовима Амонових синова. На крају се Давид са свом војском вратио у Јерусалим.

 

 

 

 

 

СЕДМО ПОГЛАВЉЕ


Фанатизам и екстремизам између исламског и секуларног закона


    Исламски закон и борба против фанатизма и ексремизма

    Монаштво у хришћанству

    Целибат је бољи од брака

    Немогућност развода брака

    Одсецање глава

    Ислам и борба против ропства

    Ропство у светим књигама хришћана и јевреја

    Ислам и борба против расизма

    Исламски закон дозвољава овосветска уживања и подстиче на унапређивање услова живота

 

 

 


СЕДМО ПОГЛАВЉЕ
     
Ислам и борба против фанатизма и екстремизма

     Алах с.в.т. је послао Мухамеда а.с. и објавио му шеријат (закон) који је милост свим световима. Рекао је Узвишени:

"А тебе смо само као милост световима послали."
(Ал-Анбија' 107)
    
Милост према њима у сваком смислу, милост за њихове душе које су биле збуњене у обожавању кипова од којих немају ни користи ни штете, а обожавали су их, па их је Алах упутио да само Њему једином чине ибадет (да Га обожавају) и да Му не приписују судруга (да Му не чине ширк).
     Такође је милост и за њихова тела јер им је забранио од јела и пића све оно што их може уништити. Рекао је Узвишени Алах:

Реци: "Ја не видим у овоме што ми се објављује да је икоме забрањено јести ма шта друго осим стрви, или крви која истече, или свињског меса – то је доиста погано – или што је као грех заклано у нечије друго, а не у Алахово име." А ономе ко буде приморан, али не из жеље, само толико да глад утоли, Господар твој ће доиста опростити и милостив бити. (Ал-Ан'ам 145)
   
Исламски шеријат (закон) је милост за њихово привређивање јер им је забранио онај иметак на који немају право, иметак који је стечен на превару и лаж. Рекао је Узвишени:

"Не једите имовину један другога на непоштен начин и не парничите се због ње пред судијама да бисте на грешан начин и свесно део туђе имовине појели!" (Ал-Бакара 188)
     
Алах је људима објавио прописе који уређују њихов живот у сваком сегменту, а људска природа се усклађује са њима јер у шеријатским прописима нема ни претеривања ни попуштања.
Рекао је Алах с.в.т.:

"Он вам прописује у вери исто оно што је прописао Нуху и оно што објављујемо теби, и оно што смо наредили Ибрахиму и Мусау и Исау: "Праву веру исповедајте и у томе се не подвајајте!" Тешко је онима који Алаху друге равним сматрају да се твоме позиву одазову. Алах одабире за Своју веру онога кога Он хоће и упућује у њу онога ко Му се искрено обрати." (Аш-Шура 13)

     Алах је човечанству послао милост па каже:

"Само Алаховом милошћу ти си благ према њима; а да си осоран и груб, разбегли би се из твоје близине. Зато им праштај и моли да им буде опроштено и договарај се с њима. А када се одлучиш, онда се поуздај у Алаха, јер Алах заиста воли оне који се уздају у Њега."
(Алу Имран 159)
     
Алах је људима послао хуманост и благост и да би их учврстио и ојачао слањем посланика Мухамеда а.с. каже:

"Дошао вам је Посланик, један од вас, тешко му је што ћете на муке ударити, једва чека да Правим путем пођете, а према верницима је благ и милостив." (Ат-Тавба 128)
     
Једна од карактеристика овог шеријата (закона) је толерантност и олакшавање без последица. Рекао је Алах с.в.т.:

"Алах никога не оптерећује преко могућности његових: у његову корист је добро које учини, а на његову штету зло које уради." (Ал-Бакара 286)
     
Рекао је Мухамед а.с.: „Када вам нешто забраним -  клоните се тога, а када вам нешто наредим – чините то колико сте у могућности.“ (Сахихул-Бухари)
     Мајка свих верника и супруга посланика Мухамеда а.с., Аиша р.а., о њему каже: „Алахов Посланик није никада бирао између две ствари, а да није изабрао (ону) лакшу, осим да то буде грех, па ако би то био грех, био би далеко (најдаље од свих других) од те ствари.“ (Сахиху-Муслим)

     Алах га је послао са законом (шеријатом) који се супроставља свим облицима фанатизма и екстремизма јасним текстовима који упозоравају на немарност, лењост, али и претеривање у вери као што су радили неки раније, па каже Узвишени Алах:

Реци: "О следбеници Књиге, не претерујте у веровању своме, супротно истини, и не поводите се за прохтевима људи који су још давно залутали, и многе у заблуду одвели, и сами с Правога пута скренули!" (Ал-Маида 77)

    Забрањени су ектремизам и претеривање у вери на шта најстроже је упозорио и Мухамед а.с.: „Чувајте се ектремизма у вери јер су они пре вас због тога били уништени.“ (Ахмед, Несаи, Ибн Маџе, „Силсилатус-Сахиха“ 2144)

    Забрањено је претеривање и фанатизам у чињењу самог ибадета. Од Енеса бин Малика се преноси да су тројица људи дошли кућама жена Посланика а.с. и питали их о ибадету Посланиковом. Када су чули какав је био ибадет Посланика a.с. рекоше: „Где смо ми наспрам  Посланика a.с., а њему су опроштени сви греси и они пре и они после?!“ Један од њих рече: „Ја ћу стално да клањам“, други рече: „Ја ћу увек да постим“, а трећи каже: „Ја се никада нећу женити.“ Када је Посланик а.с. дошао и чуо шта су рекли казао је: „Рекли сте да ћете урадити то и то, а ја сам богобојазнији од вас па постим и мрсим, клањам и одморим (спавам) и прилазим својим женама, па ко остави мој сунет (праксу) није од мене.“ (Бухари)

    Забрањено је претеривање и непопустљивост у међуљудским односима. Рекао је Мухамед а.с.: „Вера је лака и нема онога ко се са њом рвао (надметао у жестини) а да га она није победила.“ (Сахихул-Бухари)

    Забрањено је претеривање и ектремизам у мисионарству. Каже Посланик а.с.: „Обрадујте људе, а немојте их растуживати, олакшавајте им, а немојте им отежавати.“ (Сахиху Муслим)


Монаштво у хришћанству

     У исламу не постоји монаштво ни црквени ред као што је случај у другим верама. Од дела која су чинили припадници претходних вера Алах Узвишени је покудио и критиковао управо ово дело, па каже:

"Затим смо, после њих, једног за другим Наше Посланике слали, док нисмо Исаа, сина Мерјемина, послали, којем смо Инџил дали, а у срца следбеника његових смо благост и самилост улили, док су монаштво они сами, као новотарију, увели – Ми им га нисмо прописали – у жељи да стекну Алахово задовољство; али, они о њему не воде бригу онако како би требало, па ћемо оне међу њима који буду исправно вјеровали наградити, а многи од њих су неверници." (Ал-Хадид 27)

     Посланик Мухамед а.с. је такође најстроже упозорио на ово дело па каже: „Немојте сами себи отежавати, па да вам Алах прихвати то као обавезу. Јер, заиста, има људи који сами себи узму у обавезу, па их онда Алах то и задужи. То је остатак обичаја у самостанима и кућама ( монаштво као новотарија која им није прописана).“ (Силсилатус-Сахиха: 3124)
    
Знајте да Иса а.с. није био монах, нити је своме народу прописао монаштво, већ је својим ученицима наређивао да иду народима како би им доставили Алахову веру и упутили их ка исправној вери. На човеку који је привржен вери у Исламу велика је одговорност и он се мора мешати са људима, наређивати им да чине добро а одвраћати их од зла, и указивати им на прави пут. Рекао је Посланик Мухамед а. с.: “Пренесите од мене макар један ајет.“  (Сахихул-Бухари)
     Такође је важно да човек буде користан члан заједнице и позитиван пример свима на основу речи Мухамеда а.с.: „Верник који се меша међу људе и стрпљиво подноси њихове увреде и узнемиравања бољи је од верника који то не чини.“ (Преноси га Бухари у „Адабул-муфред“, Албани га је оценио веродостојним у „Сахихул-Џами')

     Како не би били зависни од других и молили за залогај сви веровесници су зарађивали својим рукама за живот, чували овце, хранили себе и своје породице. Упитан је Посланик Мухамед а.с. „Да ли си ти чувао овце? Одговорио је: „Да, а има ли веровесника да није?“ (Сахихул-Бухари)

Целибат је бољи од брака

     Каже Павле у Првој посланици коринћанима (1/7):
1. А сада о ономе што сте ми писали: добро је човеку да се не дотиче жене...
8. А онима који нису у браку и удовицама кажем: добро им је да остану као и ја (да остану неожењени, неудате)
    
Наравно, ово је лични став и учење Павла, а није став Исаа а.с. јер се супроставља природној фитри (нарави) коју је Алах с.в.т. усадио у људима. Шта више, брак је пракса свих веровесника и Посланика. Рекао је Узвишени:

"И пре тебе смо Посланике слали и жене и пород им давали. И ниједан посланик није донео ниједно чудо собом, већ Алаховом вољом. Свако доба имало је Књигу." (Ар-Ра'д 38)

     Да ли се савремена друштва слажу са говором и ставом о забрани ступања у брак и репродукције чији је резултат апстиненција од секса? Да ли Алах нама жели нестанак или напредак и раст човечанства? Све ово се итекако разликује од онога што Алах наређује:

"Он чини да једни друге на Земљи смењујете и Он вас по положају једне изнад других уздиже да би вас искушао у ономе што вам даје. Господар твој, заиста, брзо кажњава, али Он, доиста, и прашта и Самилостан је." (Ал-Ан'ам 165)

     Када тражимо од људи да ступе у целибат и одрекну се брака супростављамо се нагону који је саставни део њих, јер је сексуални нагон човека попут нагона за храном и пићем. Исламски закон је дефинисао законски начин да се том нагону удовољи – то је брак који супружницима доноси љубав, самилост, душевну хармонију, будућност и перспективу на Земљи. Рекао је Узвишени Алах:

"И један од доказа Његових је то што за вас, од врсте ваше, ствара жене да се уз њих смирите, и што између вас успоставља љубав и самилост; то су, заиста, поуке за људе који размишљају." (Ар-Рум 21)

Алахов посланик Мухамед а.с. је наређивао ступање у брак, а и он се женио, и строго је забранио целибат па каже: "Жените се са умиљатим женама које рађају јер ћу се ја вашим бројем поносити пред посланицима на Судњем дану.“ (Сахих Ибн Маџе, Албани га сматра веродостојним у „Сахих Еби Давуд: 1789“)

     Посланик Мухамеда а.с. је посебно подстицао омладину да ступају у брак како их не би страсти надвладале и како би елиминисали све путеве ка неморалу. Рекао је Мухамед а.с.: „О скупино младића ко од вас може да се ожени нека то и учини, јер ће вам то помоћи у обарању погледа и чувању од неморала и блуда. А онај ко није у стању да се ожени нека пости јер ће му то бити штит.“ (Бухари , Муслим)

     А најважније у свему овоме је то што је брак начин и прилика да се заради много добрих дела и садаке, јер је рекао Алахов Посланик а.с.: „У интимном односу са супружником имаћете добро дело као да сте уделили садаку.“ Асхаби рекоше: „О Алахов Посланиче, зар када неко од нас удовољи својој страсти има награду?“ Рече Мухамед а.с.: „Као што онај ко то учини на забрањен начин има казну, тако и онај ко то учини на дозвољен (халал) начин има награду.“ (Сахих Муслим)
     
Немогућност развода брака

Јеванђеље по Матеју (31/5):
31. Речено је: „Ко се разведе од своје жене, нека јој да потврду о разводу.“
32. А ја вам кажем: „Ко се разведе од своје жене – осим због блуда – наводи је да учини прељубу. И ко се ожени разведеном, чини прељубу."

         Да ли се савремена друштва слажу са немогућношћу споразумног развода, или да ли се висок проценат развода бракова у већини развијених земаља подудара са овим ставом?

Да ли хришћани могу да следе ово учење или се оно сматра претеривањем и ектремизмом? У пракси се каже да велики број бракова не може опстати и да је у опстанку тих бракова штета која се не може отклонити осим путем развода. Чак се у новинама може прочитати везано за ове случајеве како је жена  убила свога мужа хришћанина како би се ослободила њега и заједнице са њим услед немогућности да се разведе од њега!

Што се ислама тиче, он је дозволио развод брака као олакшицу људима у случају немогућности одржања брачне заједнице како би се растали на цивилизован начин и сваки од супружника могао да потражи себи брачног друга са којим ће бити задовољан.
Рекао је Узвишени Алах:
"Ви их или на леп начин задржите или се великодушно од њих коначно раставите." (Ат-Талак 2)

     Данас свака цивилизована држава следи исламски закон по овом питању и учинила је развод брака законским правом и прописом који нема никакве везе ни са вером нити са црквом која забрањује развод у сваком смислу осим када се ради о прељуби.


Одсецање глава

Одсецање глава непријатељу представља врхунац убијања што је Ислам строго забранио. Када су Амр бин Ас, Шурахбил бин Хасене Укбе послали Ебу Бекру главу Јенака путем Шама, па када су му принели одсечену главу он је то покудио, а Укбе је рекао: „О халифо Алаховог Посланика а.с., наши непријатељи су то радили са нама.“ Ебу Бекр одговори: „Зар да се поистоветимо са персијанцима и византинцима, нећу да ми се доносе одсечене главе, довољно ми је да ме обавестите. (Ибн Хаџер Ал-Аскалани)
    Нека западњачка средства информисања данас настоје дело одсецања глава  представити као обичај муслимана. Међутим, кад би поново погледали оно што нам представљају ови програми и прочитали историју видели бисмо контрадикторност. Колико је глава одсечено у њиховим државама уназад неколико година. На пример, на зиду миланске цркве представљен је коњаник који једном руком држи одсечену главу човека, а у другој сабљу. Да ли овакав кип постоји на неком зиду муслиманских џамија?!
Што се тиче неких муслимана који убијају особе одсецањем глава кажемо да су то појединачни случајеви који немају везе са исламским законом и Ислам се одриче тога. Каже Узвишени:

"Ако хоћете да на неправду узвратите, онда учините то само у оноликој мери колико вам је учињено; а ако отрпите, то је, доиста, боље за стрпљиве." (Ан-Нахл 126)


Ислам и борба против ропства

     Ислам се бори против ропства свим силама, наређује ослобађање робова, обећава велику награду ономе ко ослободи роба и то  учинио једним од разлога уласка у џенет (рај). Каже Мухамед а.с.: „Ко ослободи роба – Алах ће му ослободити од ватре сваки његов део тела за део тела роба.“ (Муслим)

     Међутим, Ислам не забрањује у потпуности ропство како се не би жестоко супроставио реалној стварности и пракси. Светски систем међудржавних односа, економско-финасијски системи свих заједница се заснивају на таквом односу, а  ни Иса а.с. није забранио ропство из истог разлога. Али зато, Ислам забрањује све путеве и начине који воде ка ропству осим једног, а то је ратно заробљеништво под условом да вођа муслимана то дозволи. На тај начин је ислам сузио и смањио могућности појаве ропства и свео га на само један начин, а с друге стране је дао много начина ослобађања робова као откуп за многе грехе које муслиман почини. На пример:

    Ненамерно убиство. Рекао је Узвишени:

"Незамисливо је да верник убије верника, то се може догодити само – нехотице. Онај ко убије верника нехотице – мора ослободити ропства једног роба-верника и предати крварину породици његовој; ослобођен је крварине једино ако они опросте. Ако он припада народу који вам је непријатељ, а сам је верник, мора ослободити ропства једног роба-верника; а ако припада народу с којим сте у савезу, мора дати крварину породици његовој и ослободити ропства једног роба-верника." (Ан-Ниса'92)

    Кршење заклетве (кривоклетсво). Рекао је Алах с.в.т.:

"Алах вас неће казнити ако се закунете ненамерно, али ће вас казнити ако се закунете намерно. Откуп за прекршену заклетву је: да десет сиромаха обичном храном којом храните чељад своју нахраните, или да их оденете, или да роба ропства ослободите." (Ал-Маида 89)

    Зихар (да своју жену себи забрани). Каже Узвишени:

"Они који женама својим рекну да им нису допуштене, као што им нису допуштене мајке њихове, а онда одлуче да с њима наставе живети, дужни су, прије него што једно друго додирну, да једног роба ропства ослободе."
(Ал-Муџадила 3)

    Интимни однос током поста месеца рамазана. Од Ебу Хурејре се преноси да је један човек имао интимни однос са својом женом током поста у месецу рамазана па је питао посланика Мухамеда а.с. како да се искупи за почињени грех, а Посланик а.с. му је рекао: „Имаш ли роба да ослободиш? Човек одговори – не. Можеш ли постити два месеца узастопно?“ Човек рече – не. Онда нахрани 60 сиромаха.“ (Муслим)

    Откуп за непријатељсво и напад према робовима. Рекао је Мухамед а.с.: „Ко ошамари или удари свога роба, откуп за то му је да га ослободи.“  (Муслим)

     Оно што потврђује тежњу ислама ка ослобађању робова је следеће:

    Дефинисање одређеног износа како би се роб могао откупити. То је заправо уговор између роба и његовог власника који садржи ставку о новчаном износу који роб може платити како би био слободан. Неки шеријатски правници( ) сматрају обавезним овај уговор и када роб затражи може се на основу њега откупити. Каже Алах с.в.т.:

"А с онима у поседу вашем који се желе откупити, ако су у стању то учинити, о откупу се договорите." (Ан-Нур 33)

    Робови су једна од категорија која има удео у зекату како би се могли откупити, на основу речи Алаха Узвишеног:
"Зекат припада само сиромасима и невољницима, и онима који га скупљају, и онима чија срца треба придобити, и за откуп из ропства, и презадуженима, и у сврхе на Алаховом путу, и путнику. Алах је одредио тако! – А Алах све зна и мудар је." (Ат-Тавба 60)

 

Систем ропства у библији јевреја и хришћана

Наводи се у „Поновљеном закону“ (10/20):

10. Ако дођеш пред неки град да би га напао, најпре понуди мир.
11. Ако прихвати мир и отвори ти врата, цео народ који се нађе у њему нека ти обавља ропски посао и нека ти служи.
12. Али ако не склопи мир с тобом, него зарати, ти га опколи,
13. и када ти га Господ, твој Бог, преда у руке, тада побиј оштрицом мача све мушкарце који су у њему.
14. А жене, децу, стоку и све што се нађе у граду, све што из њега заплениш узми за себе. И једи од свега што си запленио од својих непријатеља које ти даје господ, твој Бог.
15. тако учини свим градовима који су далеко од тебе и не убрајају се у градове ових народа.
16. Само у градовима ових народа које ти Господ, твој Бог, даје у наследство немој поштедети живот ничему што дише.

Књига Изласка (7/21):
5. Али, ако роб буде упорно говорио: „Ја волим свог господара, своју жену и своје синове. Не желим да одем и будем слободан,“
6. нека га његов господар доведе пред Бога и нека га доведе код врата или код довратка. Нека му његов господар пробуши ухо шилом, и нека му он заувек буде роб.
7. Ако неко прода своју кћер да буде робиња, нека она не буде ослобођена као што се ослобађају мушки робови.
8. Ако не буде била по вољи свом господару и он је не одреди за иночу него је изневери допусти да буде откупљена, нема право да је прода туђем народу.

Књига изласка (3/22):
3... Лопов мора да надокнади штету. Ако нема ништа онда њега треба продати за оно што је украо.

Ислам и борба против расизма

    Ислам укида сваки вид дискриминације међу људима законима који одбацују расизам и национализам међу људима, а неједнакости међу њима се огледају само у томе колико практикују оно што је Алах прописао.
Каже Алах Узвишени:

"О људи, Ми вас од једног човека и једне жене стварамо и на народе и племена вас делимо да бисте се упознали. Најугледнији код Алаха је онај који Га се највише боји, Алах, уистину, све зна и није Му скривено ништа."
 (Ал-хуџурат 13)

    Рекао је Алахов Посланик а.с.: „О, људи, ваш Господар је један и ваш отац је један. Нема предности арап над неарапом, нити неарап над арапом, нема предности припадник црвене расе над припадником црне и обрнуто, осим по богобојазности. Доиста је код Алаха најугледнији онај који Га се највише боји. Јесам ли доставио посланицу? Рекоше: јеси, о, Алахов Посланиче. Рече Посланик а.с.: Нека онај који је присутан пренесе ономе ко је одсутан.“ (Силсилатус-Сахиха)

     У библији јевреја и хришћана ћемо, међутим, наћи следеће:
Јеванђеље по Матеји (24/15):
24. А он им одговори: „Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израеловог.”
25. Тада жена приђе Исусу и поклони му се, говорећи: „Господе, помози ми!”
26. „Није право”, рече јој он, „да се од деце узме хлеб и баци псима( ).”
27. „Да, Господе”, рече она, „али и пси једу мрвице које падну са стола њихових господара.”
28. „Велика је твоја вера, жено”, рече јој тада Исус. „Нека буде како желиш.” И истог часа њена кћи оздрави.
     У овом тексту је груб и јасан одговор сваком оном ко се позива на то да је Иса а.с.  (Исус) дошао да спасе свет, крст, да буде откуп за грехе хришћана и слично, јер он отворено каже „нисам послат теби, не познајем те, већ сам послат искључиво синовима дома Израеловог!“

Наводи се у Поновљеном закону (19/23):
19. Не тражи од свог брата камату: ни камату на новац, ни камату на храну, ни камату на било шта за шта се тражи камата.
20. Од туђинца можеш тражити камату, али од свог брата не тражи камату, да би те Господ, твој Бог, благословио у свему што радиш у земљи у коју идеш да је заузмеш.

Исламски закон дозвољава овосветска уживања и подстиче на унапређивање услова живота
     

Ислам наређује да муслиман буде лепо обучен, дотеран, намирисан, чист, јер Мухамед а.с. каже: „Доиста је Алах леп и воли лепоту.“ (Муслим)
     Рекао је Џабир бин Абдулах: „Дошао нам је Алахов Посланик а.с. па када је видео човека неуредне косе рекао је да се треба очешљати и средити косу. Када је видео човека чија је одећа била прљава рекао је да треба наћи воду и очистити своју одећу.“ (Сунен Еби Давуд, Албани га је оценио веродостојним)
     Преноси Ебул-Ахвас од свога оца да је рекао: „Дошао сам Посланику а.с. у неприкладној одећи па ми је рекао – Имаш ли ти иметка? Одговорих – Да. На то рече Посланик а.с. – Шта имаш (какву врсту иметка имаш)? Рекох – Алах ми је подарио камиле, овце, коње, робове. Посланик а.с. рече – Ако ти је Алах дао иметка онда нека се на теби виде трагови Његове благодати и почасти према теби.“ (Ебу Давуд, Албани га сматра веродостојним)
     Рекао је Џабир бин Семура: „Видео сам Алаховог Посланика а.с. у ноћи обасјаној месечином, на себи је имао црвени огртач. Гледао сам у њега и у месец па ми је Алхов Посланик а.с. био лепши од месеца.“ (Ебу Давуд, Албани га је оценио веродостојним)
     Бера бин Азиб је рекао: „Алахов Посланик а.с. је био средњег раста, широких рамена и леђа, јаке косе која је падала до ушију, на себи је имао црвени огртач и никад ништа лепше од њега (Алаховог Посланика а.с.) нисам видео.“ (Сахиху Муслим)
     Преноси ебу Земил да је Абдулах ибн Абас рекао: „Када су хариџије устале против Алије р.а. рекао је: „Хајде о народе. Обукао сам најлепше што сам имао од јеменских огртача. Рече Ебу Земил: „Ибн Абас је био леп и наочит човек.“ Рекао је Ибн Абас: „Отишао сам њима па су ми рекли – Добро дошао Ибн Абасе. Шта је тај огртач? Одговори Ибн Абас: „Пребацујете ми? На Посланику а.с. сам виде још лепши огртач од овог мог.“ (Ебу Давуд, рекао је Шуајб Арнаут да је ланац ове предаје јак)

     Исламски закон сматра да је трошење на све оно што употпуњује и доприноси отмености и елеганцији муслимана, без претеривања, расипања и некаквог фантазирања, дело за које ће бити човек награђен. Каже Алах с.в.т.:

"О синови Адемови, лепо се обуците кад хоћете молитву обавити! И једите и пијте, само не претјерујте; Он не воли оне који претерују." (Ал-А'раф 31)

     У исламском закону не постоји „одећа исламских боја“ како неки говоре, суфије или шије који облаче одећу одређених боја, зелену или црну и слично.
Међутим, постоји детаљан опис и спецификације одеће по исламском закону чега се муслимани требају придржавати, а то су:
    Одећа муслимана не сме бити слична одећи која је карактеристична за немусимане, као на пример одећа коју носе будисти, хришћански и јеврејски свештеници и монаси, јер је Посланик а.с. рекао: „Ко опонаша неки народ њему и припада.“ (Ибн Хибан, сахих)
    Да одећа покрива стидне делове тела које је по шеријату забрањено откривати и истицати облачећи кратку и провидну одећу.
    Одећа треба бити чиста и отмена, лепог и прикладног изгледа. Када је Алахов Посланик а.с. видео човека који је на себи имао прљаву одећу рекао је. „Мора наћи воду и опрати своју одећу.“ (Сунен Еби Давуд, Силсилатус-Сахиха: 493)
    Одећа мора бити пријатног мириса како људи не би избегавали онога ко је носи. Посланик а.с. је забранио конзумирање црног и белог лука ономе ко долази на намаз јер на тај начин узнемирава оне око себе. Рекао је Посланик а.с. „Онај ко једе бели лук (једном је рекао – ко једе бели и црни лук и празилук) нека се не приближава нашим џамијама, јер и мелеке (анђеле) узнемирава оно што узнемирава синове Адемове (људе).“ (Сахиху Муслим)
    одећа не треба да буде упадљива, тј. не сме одударати од средине у којој живимо, као на пример да човек носи одећу у којој ће изгледати као неки странац, охолити се или бити уображен. Одећа не треба бити неприкладна, као на пример, одећа која је уобичајена само за одређене прилике не може се носити ван тих прилика. Рекао је Мухамед а.с.: „Ко обуче одећу славе на овом свету, Алах ће га на Судњем дану оденути одећом понижења.“ (Ахмед, Албани га је оценио веродостојним у „Сахиху Еби Давуд“)
    Мушкарци не смеју облачити одећу која је карактеристична за жене, нити жене смеју облачити мушку одећу. „Алахов Посланик је проклео мушкарце који носе женску одећу и жене које носе мушку одећу.“ (Сахих Ибн Маџе)
     
Постоји мноштво хадиса који указују на важност и значај вањског изгледа муслимана, па онај ко се жели више информисати о овој теми нека се врати на књиге које обрађују ову тему. Резиме онога што је претходно споменуто је да Ислам итекако придаје велики значај чистоћи и вањском изгледу муслимана који мора водити рачуна да не одбија људе од себе својом појавом, нечистоћом или неотменошћу.
     Када је реч о овој теми морамо скренути пажњу на једну веома важну ствар, тј сумњу која постоји код немуслимана, а односи се на посебну одећу у запдњачким државама. Наиме, неки муслимани који су емигрирали на Запад, или муслимани који су староседеоци у тим земљама носе одећу која некада може бити упадљива како би истакли свој идентитет, тј. да покажу да су муслимани, па носе тамно-сиве џилбабе (хаљине које су карактеристичне за египћане било да су муслимани или хришћани тако да се не распознаје ко је муслиман, а ко не, већ се само зна да је становник Египта), или преко ових џилбаба носе западњачке сакое или војничке јакне (иако нису војници и немају овлашћење да носе такве јакне), или умотавају главу необичним шаловима итд. Међутим, оно што је нужно је да носе одећу којом ће привући људе и бити извор пријатности и смираја, а не да својом одећом одбијају људе од себе и буду извор немира и страха. Алахов Посланик а.с. је био најлепши човек, најљепшег мириса и свако ко би га видео осетио би смиреност и спокој.
     Међутим, треба направити разлику између униформи које су карактеристичне за специфична места и карактеристичних униформи (одеће) за поједине секте које су настале у оквиру верских праваца као што су суфије и шије. Такође, школске униформе, радна одела неких организација, како државних тако и локалних, нису производ секти и праваца, већ се оодносе на то место и запослене у њему.

Јело и пиће

Рекао је Алах Узвишени:
Реци: "Ко је забранио Алахове украсе, које је Он за робове Своје створио, и укусна јела?" Реци: "Она су за вернике на овоме свету, на ономе свету су само за њих." Ето, тако Ми подробно излажемо доказе људима који знају.
 (Ал-А'раф 32)
     
Исламски закон је дозволио уживање у свим јелима и пићима осим у ономе за шта постоји јасан доказ да је забрањено. Рекао је Узвишени:

"Забрањује вам се стрв, и крв, и свињско месо, и оно што је заклано у нечије друго, а не у Алахово име, и што је удављено и убијено; и што је стрмоглављено, и рогом убодено, или од звери начето – осим ако сте га преклали – и што је на жртвеницима жртвовано, и забрањује вам се гатање стрелицама. То је порок!" (Ал-Маида 3)

"Питају те о вину и коцки. Реци: "Они доносе велику штету, а и неку корист људима, само је штета од њих већа од користи." И питају те колико да удељују. Реци: "Вишак!" Ето, тако вам Алах објашњава прописе да бисте размислили." (Ал-Бакара 219)

     Наравно, услов је нерасипање и непретеривање. Каже Узвишени Алах:

"И једите и пијте, само не претерујте; Он (Алах) не воли оне који претјерују." (Ал-А'раф 31)
 
Такође је појашњен исправан начин конзумирања јела и пића који уз Алахову дозволу чува тело од болести. Рекао је Алахов Посланик а.с.: "Син Адемов није напунио гору посуду од стомака, довољно му је неколико залогаја да своју кичму одржи усправном, а ако је неизбежно, нека онда једна трећина буде за храну, једна трећина за пиће и једна трећина за ваздух." (Тирмизи – сахих – „Ал-Ирва'“ . 1983)

Дозвољена забава

     Живот у складу са исламским законом није лишен игре и забаве како неки мисле. Ханзала Ал-Асади приповеда да га је једне прилике срео Ебу-Бекр, р.а., и упитао: "Како си, о Ханзала?" Ја му тада рекох: "Ханзала је дволичњак (постао мунафик)" Ебу-Бекр рече: "Слава Алаху, шта то говориш?!" Рекох му: "Када смо код Алахова Посланика а.с. и слушамо како нам прича о џенету и џехенему, толико нам је све јасно као да све то гледамо својим очима, али када одемо од Алаховог Посланика а.с. и позабавимо се својом породицом и својим имецима, већину тога заборавимо." Ебу- Бекр рече: "Тако ми Алаха, и ја осећам исто тако!" Затим смо се нас двојица упутили до Алаховог Посланика а.с. па ја опет рекох: "О Алахов Посланиче, Ханзала је постао мунафик!" Алејхиселам упита: "А како то?" Ја му рекох: "Алахов Посланиче, док смо код тебе и док те слушамо како нам причаш о џенету и џехенему, то на нас утиче као да све то гледамо својим очима. Али кад одемо од тебе и позабавимо се својим породицама и имецима, заборавимо већину од тога." Алахов Посланик а.с. тада рече: "Тако ми Онога у чијој руци је моја душа, када бисте ви стално били у стању у коме се налазите док сте са мном, присећајући се свега, мелеци би се с вама руковали у вашим кућама и чак на путевима којима пролазите. Али, о Ханзала, час по час!" (Час за ибадет, а час за дуњалучке потребе.) Ову је реч изговорио три пута. ( )
 
Посланик а.с. је у овом хадису објаснио да су забава и одмор на халал (дозвољен) начин потребни како би душа повратила снагу и виталност, а појаснио је и начин на који се може шалити, забавити, играти када су га асхаби упитали: „О Алахов Посланиче, ти се са нама шалиш?“ Рече: „Да, али увек говорим истину.“( )
     Као што се може шалити у говору исто тако се може шалити и у поступцима.
     Енес б. Малик, р.а, преноси да је био један бедуин који се звао Захир и да је често Посланику, а.с., на поклон давао неке ствари из пустиње, па би му он заузврат, када би овај кренуо кући, исто тако узвратио поклонима. Посланик, а.с.,  знао би рећи: “Захир је наша пустиња, а ми смо његов град.”  Веровесник, а.с. много  је волио Захира, који је био онизак и неизгледан човек. Једном приликом, док је Захир (на пијаци) продавао своју робу, Посланик, а.с. неприметно му је пришао с леђа и загрлио га, а он повика: “Ма ко је то?! Пусти ме!” Када се окренуо и видио о коме се ради, он приљуби своја леђа уз Посланикова, а.с., прса. Након тога, веровесник, а.с., шалећи се повика: “Ко ће купити (овога) роба?!”, а Захир рече: “Тако ми Алаха, о Алахов посланиче, ко ме купи, јефтино ће проћи (јер не вредим пуно)”, а веровесник, а.с. на то каза: “Али, ти ниси јефтин код Алаха!”( )
     
Шала поступцима, или делима, има своје обичаје, а неки од њих су:
    Да у шали нема нечега што може нашкодити муслиману, јер је рекао Алахов Посланик а.с.: „Муслиману није дозвољено да уплаши муслимана.“( )
    Да шала не излази из оквира искрености, јер је лаж од исмејавања људи. Рекао је Посланик а.с.: „Тешко ли се ономе ко говори и лаже како би тиме насмејао људе! Тешко њему, тешко њему!“( )
     
Исламски шеријат дозвољава забаву, али и игру под условом да није забрањена, па је тако дозвољено стрељаштво и јахање коња. Рекао Алахов Посланик а.с.: „Све оно чиме се човек забави је бескорисно осим стрељаштво, јахање коња и игра са својом женом.“ (Тирмизи, Албани га сматра веродостојним)  
      
Све оно што јача тело и здравље, укључујући све врсте спорта, надметања, рвања. Једне прилике се Посланик а.с. Такмичио у рвању са једним човеком који је био познат по снази, а звао се Рукане, па га је Посланик а.с. победио. Било му је криво па је затражио да понове борбу и рекао: „Овца за овцу." Посланик а.с. га је опет победио. Овај човек је и трећи пут затражио да понове борбу, али је опет изгубио па рече: „Шта да кажем породици за овцу? Рећи ћу да је једну појео вук, друга побегла, а шта да кажем за трећу? На то му рече Алахов Посланик а.с.: „Нисмо се ми рвали да би ти наплатили, узми своје овце.“ Албани каже да је овај хадис хасен.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ОСМО ПОГЛАВЉЕ

ПРЕГЛЕД ЧИЊЕНИЦА

    Модели хришћанског и јеврејског закона у библији

    Казна одсецањем руке у библији

    Казна за блуд у библији

    Смртна казна у библији

    Слобода верског изражавања у библији (отпадништво)

    Закон љубоморе у библији (проклетство)

 

 

 

     

 

 

 


ОСМО ПОГЛАВЉЕ

Модели хришћанског и јеврејског закона у библији

     Већина западњачких медија је орјентисана и бави се искривљивањем исламске вере говорећи о некаквим дивљачким прописима који владају у Исламу и некултури која се упоредо са њим наставља развијати о чему свет сведочи и слично. Оно што се тиме жели постићи је одвраћање људи од ове божанске вере јер када би се људима објаснила и предочила ова вера без пристрасности и предрасуда сазнали би да је то вера истине коју треба следити. Међутим, ту је страх од гласа истине да ће стићи до људи, иако хтели то или не, то ће се десити јер је Алах с.в.т. тако обећао:

"Они желе да устима својим утрну Алахово светло, а Алах жели видљивим учинити светло Своје, макар не било по вољи неверницима." (Ат-Тавба 32)

        Примена исламских прописа је имплементација онога што је Алах Узвишени прописао и наредио, а никако нешто што долази од самих муслимана. Видели смо у претходним поглављима да се ради о милости за појединца и друштво подједнако, а видећемо у прегледу библије, Старог и Новог завета примену прописа и казни који не само да су оспоравани муслиманима већ су и много окрутнији и суровији, али западњачки медији имају двоструке стандарде па су се сакупили и сјатили да свим силама и средствима покушају искривити исламски закон (шеријат) који ће се упркос свему само ширити јер се глас истине не може угасити. Истину је рекао Узвишени Алах:

"Он је послао Посланика Свога с упутством и правом вером да би је издигао изнад осталих вера, макар не било по вољи многобошцима". (Ат-Тавба 33)

Да ли је Стари завет света књига и хришћана и јевреја!?

     Пре него што се позабавимо неким прописима из хришћанског и јеврејског закона желимо да знамо да ли је Стари завет света књига и хришћана и јевреја или не? Током мојих разговора са неким хришћанима видео сам да у почетку изгледају веома одушевљени констатацијом како је њихова света књига, оба завета, Алахова реч, објава која је неискривљена и која се не може променити. Након читања одређених текстова из Старог завеата брзо се повуче и каже „питај свештенике о тим цитатима, ја нисам јевреј“. Ствар чак дође до те мере да се одрекну Старог завета и кажу како је то било пре доласка Исуса (Исаа а.с.), а након његовог доласка све се променило. Наравно, овакво тумачење је неприхватљиво, нема логике. Сваки хришћанин, да би био хришћанин, мора веровати у библију, у оба завета подједнако и то је јасна ствар код хришћана. На основу овога, ако неко од хришћана каже да не верује у Стари завет већ само у Нови завет онда он постаје неверник у хришћанску веру! Ко жели да се увери у ово нека пита неког од свештеника и лично чује шта ће му рећи. Наводи се у јеванђељу по Матеју (17/5) да је Иса а.с. рекао:

17. „Немојте да мислите да сам дошао да укинем Закон, или Пророке. Нисам дошао да их укинем, него да их испуним.
18. Истину вам кажем: док небо и земља не нестану, неће нестати ниједно словце ни цртица из Закона док се све не испуни.
19. Ко, дакле, прекрши и најмању од тих заповести- и друге учи да тако чине - зваће се ништавним у Царству небеском. А ко их извршава - и друге учи да тако чине – зваће се велик у Царству небеском.
     
А сада ћемо се осврнути на неке од текстова (цитата) о прописима, казнама који се спомињу у библији:

Казна одсецањем руке у библији

Ponovljeni Zakonì (25/11):
11. Ако се двојица потуку, па жена једног приђе да избави свог мужа из руку оног који га бије и при том пружи руку и ухвати оног другог за полне органе,
12. одсеци јој руку. Нека око твоје не жали.


Казна за блуд у библији

Јеванђељље по матеју (27/5):
27. „Чули сте да је речено: ‘Не учини прељубу!
28. А ја вам кажем: ко год пожудно погледа жену, већ је у свом срцу с њом учинио прељубу.
29. Ако те, дакле, твоје десно око саблажњава, ископај га и баци јер је боље да ти пропадне један део тела него да ти цело тело буде бачено у гехену.
30. И ако те твоја десна рука саблажњава, одсеци је и баци јер је боље да ти пропадне један део тела него да ти се цело тело баци у гехену.”

Трећа књига о Мојсију, Левитска (9/21):
9. Ако се свештеникова кћи обешчасти тако што се ода блуду, она обешчашћује свог оца. Нека се погуби и спали ватром!!!

Поновљени закон (20/22):
20. Али ако се покаже да је оптужба истинита, да се није нашао доказ да је та девојка била девица,
21.  нека девојку изведу на врата куће њеног оца, и нека је људи њеног града заспу камењем да погине, јер је починила срамно и безумно дело у Израелу одајући се блуду у кући свог оца. Тако уклони зло из своје средине.
22. Ако се неки човек затекне како лежи са женом која припада другом човеку, нека се обоје погубе, и човек који је легао са женом и та жена. Тако уклони зло из Израела.
23. Ако човек у граду наиђе на девицу која је верена и легне с њом,
24. обоје их изведите на врата тог града и заспите их камењем да погину, девојку зато што није викала у граду, а човека зато што је осрамотио жену свог ближњег. Тако уклони зло из своје средине.

Трећа књига о Мојсију, Левитска (10/20):

10. Човек који почини прељубу са женом другог човека, починио је прељубу са женом свог ближњег. Нека се такав погуби. Нека се погубе и прељубник и прељубница.

11. Човек који легне са женом свог оца открио је голотињу свог оца. Нека се обоје погубе. Нека њихова крв падне на њих.

12. Ако човек легне са својом снахом, нека се обоје погубе. Учинили су оно што је противприродно. Нека њихова крв падне на њих.
13. Ако мушкарац легне с мушкарцем као што би легао са женом, обојица су учинила гадно дело. Нека се погубе. Нека њихова крв падне на њих.
14. Ако човек узме себи жену, а уз њу и њену мајку, то је бесрамно дело. Нека се и он и оне погубе и спале ватром, тако да се међу вама не би чинила бесрамна дела
15. Човек који легне са животињом нека се погуби, а животиња нека се убије.

     Поглавље се наставља прописивањем смртне за жену која има сношај са животињом, за  човека који види и открије голотињу своје сестре, или спава са женом док је у менструацији, или види голотињу своје тетке по оцу или мајци, или спава са женом свога стрица или брата!! Неко може рећи зар није Христ укинуо казну за блуд која се врши каменовањем до смрти и прогласио блуд грехом без казне? Зар он није рекао у Јеванђељу по Јовану (7/8):

7. Пошто су га и даље испитивали, он се усправио и рекао им: „Ко је од вас без греха, нека први баци камен на њу.” Хришћански теолози су сложни на томе да је ова прича нетачна и да је она придодата јеванђељу у 10. веку н.е.( ) што значи да се на њу не може ослонити. Овоме још можемо придодати речи Христа (Исаа а.с.) којима одбија критику Мусаовог закона:

Јеванђеље по Матеју (17/5):
17. „Немојте да мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке. Нисам дошао да их укинем, него да их испуним.
    Истину вам кажем: док небо и земља не нестану, неће нестати ниједно словце ни цртица из Закона док се све не испуни."

     Значи да, када би Христ (Иса а.с.) био данас међу нама каменовао би сваку жену која почини блуд у складу са законом (шеријатом) Мусаа а.с.

Смртна казна у библији

Каже Павле у својој посланици јеврејима (28/10):

29. Ко одбаци Мојсијев закон, умире без милости, на основу изјаве двојице или тројице сведока.

Књига изласка (12/21):
12. Ко удари човека тако да овај умре нека се погуби...
14. Ако се неко наљути на свог ближњег до те мере да га на превару убије, одведи га до мог олтара и нека се погуби.
15. Ко удари свога оца и своју мајку нека се погуби.
16. Ко отме човека и прода га или га задржи у својим рукама, нека се погуби.
17. Ко прокуне свог оца и своју мајку, нека се погуби....
22. Ако се људи потуку и повреде трудну жену па из ње изађе дете, али се не догоди смрт, кривац мора да плати одштету колико од њега тражи муж те жене. Нека то плати преко судија.
23. Али ако се догоди смрт, тада ћеш узети живот за живот,
24. око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу,
25. опекотину за опекотину, рану за рану, ударац за ударац.

Књига изласка (18/22):
18. Врачару не остављај да живи.
    Свако ко легне са животињом нека се погуби.
    Онај ко приноси жртве било ком богу осим Господу једином, нека се погуби.

Прва књига Мојсијева – Постање (6/9):
    Ко год пролије човекову крв, и његову ће крв пролити човек...

Четврта књига Мојсијева – Бројеви (31/35):
31. Не узимајте откупнину за живот убице који је заслужио смрт, јер он мора да буде погубљен.
33. Немојте онечистити земљу у којој живите, јер крв онечишћује земљу и земља се не може онечистити од крви која је проливена на њој осим крвљу онога ко ју је пролио.

Књига изласка (26/32):
26. Тада је Мојсије стао на врата логора и рекао: „Ко је на Господњој страни, к мени!” И сви Левијеви синови скупили су се око њега.
27. Он им затим рече: „Овако каже Господ, Израелов Бог: ‘Нека свако припаше свој мач уз бок и прође кроз логор од врата до врата, па нека убије сваки свог брата, сваки свог ближњег и сваки свог друга’.”
28. И Левијеви синови учинили су како им је Мојсије рекао, тако да је тог дана погинуло од народа око три хиљаде људи.

 Поновљени закон (18/21):
18. Ако неко има тврдоглавог и бунтовног сина који не слуша глас свог оца нити глас своје мајке и кога су они опомињали, али их он није слушао,
19. нека га његов отац и његова мајка узму и изведу пред старешине његовог града, на врата његовог места,
20. па нека кажу старешинама његовог града: ‘Овај наш син је тврдоглав и бунтован. Не слуша наш глас, изелица је и пијаница.’
21. Нека га затим сви људи његовог града заспу камењем да погине. Тако уклоните зло из своје средине. Цео Израел ће то чути и обузеће га страх.


Слобода верског изражавања у библији (отпадништво)

Јеванђеље по Луки (27/19) приписује се Исау а.с. (Христу) да је рекао:
27. А оне моје непријатеље који нису хтели да ја царујем над њима доведите овамо и погубите их преда мном’.”

Поновљени закон (12/13):
12. Ако у неком од својих градова које ти Господ, твој Бог, даје да у њима пребиваш, чујеш да се говори:
13. ‘Из твоје средине изашли су покварени људи да би завели становнике свог града, говорећи: ‘Хајде да служимо другим боговима’, које ви не познајете,
14. тада то истражи, испитај и потанко се распитај о томе, па ако се утврди да је то истина и да се нешто тако одвратно заиста догодило у твојој средини,
15. оштрицом мача побиј становнике тог града. Уништи град и оштрицом мача погуби све што је у њему, заједно са свом његовом стоком.
16. Сав плен из њега скупи насред трга и ватром спали град и сав плен из њега као цео принос Господу, свом Богу. Нека од њега довека остану само рушевине и нека се никада не обнови.

Поновљени закон (1/7):
1.Кад те Господ, твој Бог, на крају доведе у земљу у коју идеш да је заузмеш, пред тобом ће отерати велике народе: Хетеје, Гергесеје, Амореје, Хананце, Ферезеје, Јевеје и Јевусеје, седам народа који су већи и моћнији од тебе.
2. Господ, твој Бог, предаће их теби, а ти их порази и побиј их. Не склапај с њима савез и немој им се смиловати.
3. Не склапај бракове с њима. Своју кћер немој дати њиховом сину, и њихову кћер немој узети за свог сина.
4. Јер би они одвратили твог сина од мене, па би он служио другим боговима. И Господ би се жестоко разгневио на тебе и брзо би те истребио.
5. Него овако учините с њима: срушите њихове олтаре, оборите њихове обредне стубове, посеците њихова обредна дебла, а њихове резбарене ликове спалите ватром.

Књига пророка Езекијела (4/9):
4. Затим му је Господ рекао: „Прођи кроз град, посред Јерусалима, и знаком обележи чела људи који тугују и плачу због свих гадости које се чине у њему.”
5. А другима на моје уши рече: „Прођите за њим кроз град и убијајте. Нека се ваше око не сажали и немојте имати самилости.
6. Побијте и истребите старце, младиће и девојке, децу и жене. Али не прилазите онима на којима буде знак. А почните од мог светилишта.” Тако су почели од стараца који су били пред домом.
7. Он им затим рече: „Оскрнавите дом и напуните дворишта побијеним људима. Идите.” Они су отишли и убијали по граду.

Закон љубоморе у библији

Проклетство (11/5):
11 Господ је још рекао Мојсију:
12„Кажи Израеловим синовима: ‘Ако нечија жена застрани и постане неверна,
13 и неко други легне с њом и избаци семе, а њен муж то не сазна и то се не открије иако се она онечистила, али против ње нема сведока и не буде ухваћена,
14 а мужа обузме љубомора, и он посумња у верност своје жене која се заиста онечистила, или ако га обузме љубомора и он посумња у верност своје жене иако се она у ствари није онечистила,
15 онда нека муж доведе своју жену свештенику и нека донесе њен принос, десетину ефе јечменог брашна. Нека на то не излива уље и нека не ставља тамјан, јер је то принос од жита за љубомору, принос од жита за спомен на преступ.
16 Нека је свештеник доведе и постави пред Господа.
17 Затим нека узме свету воду у земљану посуду и нека узме праха с пода у светом шатору и сипа га у воду.
18 Нека постави жену пред Господа, распусти јој косу и на руке јој стави принос од жита за спомен, то јест принос од жита за љубомору, а он нека у својој руци држи горку воду која носи проклетство.
19 Затим нека свештеник закуне жену и нека јој каже: ‘Ако ниједан човек није легао с тобом и ако ниси застранила и онечистила се док си била под влашћу свог мужа, нека ти не буде ништа од ове горке воде која носи проклетство.
20 Али ако си застранила док си била под влашћу свог мужа, ако си се онечистила и неко је други осим твог мужа легао с тобом...’
21 Нека свештеник закуне жену клетвом и каже јој: ‘Нека те Господ постави као пример за проклетство и заклетву у твом народу, и нека Господ учини да ти се бедра осуше и да ти стомак отекне.
22 Ова вода што носи проклетство нека ти уђе у утробу да ти од ње отекне стомак и да ти се бедра осуше.” А жена нека на то каже: „Нека буде тако! Нека буде тако!”
23 Нека свештеник те клетве запише у књигу и нека их испере горком водом.
24 Нека да жени да пије ту горку воду која носи проклетство, и нека вода која носи проклетство уђе у њу и буде јој горка.
25 Затим нека свештеник узме принос од жита за љубомору из женине руке, нека тамо и амо обрће принос од жита пред Господом и нека га донесе код олтара.
26 Нека свештеник као спомен узме од приноса од жита и нека то спали на олтару, а после тога нека да жени да пије воду.
27 Кад јој да воду да пије, ако се онечистила тако што је била неверна свом мужу, вода која носи проклетство ући ће у њу и биће јој горка, стомак ће јој отећи, а бедра ће јој се осушити, па ће та жена постати проклетство међу својим народом.
28 А ако се жена није онечистила него је чиста, неће бити кажњена и имаће деце.

 

 

 

 

 

ЗАКЉУЧАК

     На крају бих да кажем, да све што смо споменули од цитата из светих књига има за циљ да се смањи оштрина и умишљеност оних који оптужују Ислам и његов закон (шеријат) за многе ствари без икаква права, без да најпре погладају шта кажу њихове свете књиге. Исламски закон је једини закон који се за разлику од других закона на нивоу света супроставља свим облицима расизма, разлика међу људима, крађе њихове имовине, напада и насртаја на њихову част и њеног каљања.

     Док у библији можемо прочитати:
Поновљени закон (19/23):
19. Не тражи од свог брата камату: ни камату на новац, ни камату на храну, ни камату на било шта за шта се тражи камата.
20.Од туђинца можеш тражити камату, али од свог брата не тражи камату, да би те Господ, твој Бог, благословио у свему што радиш у земљи у коју идеш да је заузмеш.

Књига изласка (22/3):
22. Свака жена нека тражи од своје сусетке и од туђинке која живи у њеној кући сребрне и златне предмете и одећу. То ставите на своје синове и на своје кћери. Тако ћете опленити Египћане.”

Књига пророка Захарија (1/14):
1.„Ево, долази Господњи дан, и твој плен ће се разделити усред тебе.
2. Скупићу све народе за рат против Јерусалима, град ће бити освојен, куће опљачкане, жене осрамоћене. Половина града отићи ће у изгнанство, али преостали народ неће бити истребљен из града.
 
Дакле, где су ти западњачки медији који оптужују исламски закон и дању и ноћу и то увек лажно, да критикују ово што смо малочас цитирали, а у питању је отворена повреда права човека! Међутим, њихово унутрашње сазнање да је Ислам вера истине и мржња према њему наводе их на овако опак и злобан напад како би одбили људе од њега, нарочито након што су видели да људи све више улазе у Ислам. Али узалуд, они се попут онога ко заклања својом руком сунце у жељи да спречи његову светлост да обасјава космос.

Рекао је узвишени:

"А када им Књига од Алаха долази, која признаје као истиниту Књигу коју имају они – а још раније су помоћ против многобожаца молили – и када им долази оно што им је познато, они у то неће да верују, и нека зато стигне невернике Алахово проклетство!
Јадно је то за што су се продали: да не верују у оно што Алах објављује, само из злобе што Алах, од доброте Своје, шаље Објаву ономе коме Он хоће од робова Својих; и навукли су на себе гнев за гневом – а невернике чека срамна патња.
А када им се каже: "Верујте у оно што Алах објављује!" – они одговарају: "Ми верујемо само у оно што је нама објављено" – и неће да верују у оно што се после објављује, а то је истина која потврђује да је истинито оно што они имају. Реци: "Па зашто сте још давно неке Алахове веровеснике убили, ако сте верници били? И Муса вам је јасне доказе био донео, па сте, ипак, у одсутности његовој себи неправду наносећи, теле прихватили."
(Ал-Бакара 89-92)
   
Поуздано тврдим да нема спаса друштвима модерног света од онога што је у њему почев од потпуног уништења на свим пољима и аспектима, моралном, друштвеном, економском, политичком, и то све због неправде и тираније секуларних система омраженог капитализма, безбожничког (атеистичког) комунизма и социјализма у којима су народи били понижени, а њихов рад и труд узалудни, злочиначко-убилачких  диктатура  које су резултат болесне људске маште, у којима влада језик насиља и расне дискриминације услед секташтва и етничких подела. Такође, нема спаса ни људским збуњеним, залуталим душама услед празнине, узнемирености, борбе, емотивне напетости осим у прихватању Ислама и имплементацији његових учења и принципа. Тек тада ће у људским друштвима завладати спокој, правда, мир, просперитет, самилост, срца људи и узрујане душе ће се смирирти и стиснута прса распространити.

Истину је рекао Узвишени Алах:

"А да су становници села и градова веровали и греха се клонили, Ми бисмо им благослове и с неба и из земље слали, али, они су порицали, па смо их кажњавали за оно што су зарадили." (Ал-А'раф 96)

     Појавио се велики број западњачких мислилаца који предлажу да Ислам буде спас за човечанство од пропадања у понор нереда, порока и нехуманости. Каже француски мислилац Дебаскије (Деебцкеех): „Запад никада није спознао Ислам, већ је од његове појаве заузео непријатељски став према њему, а оптужбе и клевете на његов рачун се нису зауставиле како би се борили против њега што је довело до деформисања западњачког менталитета у који су усађене сурове изјаве о исламу. Нема сумње да је Ислам јединство које је потребно савременом свету како би се ослободио од цивилизацијске пустоши прошлости и садашњости која ако се настави у потпуности ће уништити човека.“

      Енглески мислилац Бернард Шоу каже у својој књизи „Мухамед“ коју је британска влада спалила у то време због онога што је та књига садржала у смислу признања посланице Мухамеда а.с. и исправности његове вере: „Свету је најпотребнији човек као што је Мухамед и његове идеје и размишљања. Он је веровесник који је увек поштовао и уздизао своју веру која је постала најјача и поразила је све цивилизације заувек. Сматрам да је већина синова мог народа  већ ушла у ову веру свесно на основу јасног доказа и ова вера је наишла на широко поље овог континента (Европе). Верски људи у средњем веку су из незнања или пристрасности креирали мрачну слику о вери Мухамедовој и сматрали су га непријатељем.“ У истој књизи, на другом месту каже: „Али ја сам се информисао и упознао са оним са чим је дошао овај човек (Мухамед) и видео да је право чудо и закључио да он није непријатељ хришћанству. И не само то, њега треба назвати спасиоцем човечанства. Сматрам да када би данас он преузео да води свет нашао би решење за наше проблеме обезбедио мир и срећу за којом чезне човечанство.“

     Рекао енглески историчар Гери Вилс: „Сваку веру која не прати цивилизацију у свим својим фазама треба одбацити, потценити и презрети. Једина вера истине која прати цивилизацију у сваком смислу на коју сам наишао је Ислам... Ко жели доказ нека чита Кур'ан и оно што је у њему од научних погледа и метода и друштвених закона јер је то књига вере, науке, заједничког живота, морала и историје. Када би се од мене тражило да дефинишем Ислам једном реченицом или фразом рекао бих „ИСЛАМ ЈЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈА“!

         Предлажем да поставимо себи једно питање: „Зашто они не желе Ислам, зашто вам желе да га не спознате већ желе да се сложити са њиховим искривљивањем Ислама?“
Одговор: зато што кроз Ислам неће моћи да имају власт над вашим иметком као што то чине путем пореза, камате и у име отворене глобалне економије. Неће моћи да учине жене јавном својином мушкараца као што то чине под изговором сексуалних слобода. Неће моћи да поробљавају човечанство као што то чине путем наметања секуларних закона који још више спутавају и потчињавају људе. Преко исламског закона нико неће моћи да узме твој иметак, нити ће моћи да нападне твоју част, нико те неће моћи учинити робом. Каже Мухамед а.с.: „Ваш иметак, част и крв су свети као што су свети овај дан, месец и град.“ Албани – сахих

   У нашем стварном животу када залутате и нађете некога ко ће вам показати пут којим  ћете стићи до жељеног места или циља ви му се искрено и срдачно захвалите. Дакле, како тек треба поступити према ономе ко вам укаже на пут који води срећи и благодатима које не престају у вечном животу у џенету и упозорава вас на пут који води несрећи и казни која не престаје у вечном животу у ватри (џехенему). Зар није прече да се њему захвалите зато што вам је указао како да спасите и душу и тело од ватре уместо што га критикујете и упозоравате људе на њега! Исто тако, посланик Мухамед а.с. није био познат по лажи и проневери ни пре, а ни после Ислама. Био је најбољи пример у чувању еманета и извршавању права и обавеза према својим послодавцима, као и искрености у говору. Није забележено да је икада нешто проневерио или слагао. Био је познат по чувању еманета још од малих ногу тако да је добио надимак „Ел-Емин“ што значи поуздан. Када је Ираклију, византијском краљу, стиигло писмо од Мухамеда а.с. у којем га позива да прими Ислам, тражио је људе из Посланиковог народа да се распита о њему па је пред њега доведена група његових сународника. Ебу Суфјан бин Харб( ) је био упитан: „Да ли га (Мухамеда) оптужујете за лаж пре ислама?“ одговори Суфјан: „Не.“ Иракли рече: „Није лагао на људе па како да лаже на Алаха!“

Један од примера поверљивости Посланика а.с. је догађај када је учинио хиџру (сеобу) за Медину тајно, бојећи се да га његов народ не спречи у томе. Оставио је свог амиџића Алију р.а. у Меки како би испоштовао договор који је имао са својим асхабима. Због тога су га и назвали „искрени, поверљиви“ па је обавеза да се о њему каже оно што је рекао Иракли, византијски краљ, није лагао на људе па како да лаже на Алаха!

     Мухамед а.с. је онај ко је дошао са исламским законом да те спаси од насиља и тираније владара и неправедних система, да спаси твоју збуњену и узнемирену душу због контрадикторности у верама и законима  које људи обожавају, да те спаси од ватре након смрти. Исламски закон је истина па ко хоће да верује нека верује, а ко неће нек не верује. Рекао је Узвишени:

 Реци: "Покоравајте се Алаху и покоравајте се Посланику!" А ако нећете, он је дужан радити оно што се њему наређује, а ви сте дужни радити оно што се вама наређује, па ако му будете послушни, бићете на Правом путу – а Посланик је једино дужан да јасно обзнани." (Ан-Нур 54)


ПРИВЕДЕНО КРАЈУ УЗ ЗАХВАЛУ АЛАХУ С.В.Т.
НЕКА ЈЕ БЛАГОСЛОВ И СПАС НА НАШЕГ ВЕРОВЕСНИКА МУХАМЕДА , ЊЕГОВУ ПОРОДИЦУ И АСХАБЕ

 

 

 

WWW.ISLAMLAND.COM